0
Filip Rot je u svojim knjigama napisao sve o sebi, šta je moglo da ostane za biografiju, zapitali su se kritičari i ljubitelji proze jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca. Upravo objavljena knjiga Blejka Bejlija, nazvana jednostavno “Filip Rot: Biografija”, pokazuje da je, uprkos svemu, dosta toga ostalo da slavni pisac ispriča svom biografu.
„Dve stvari me još čekaju, smrt i moj biograf. Ne znam čega više da se plašim“, rekao je Filip Rot svom prijatelju Bendžaminu Tejloru pred kraj života. Rot je i sam napisao „Činjenice: Autobiografiju romanopisca“ (1988), memoarsku knjigu „Nasleđe: Istinita priča“ (1991) o odnosu prema svom ocu, u godinu ranije objavljenom romanu „Obmana“ glavni lik zove se Filip Rot, kao i u godinu kasnije objavljenoj „Operaciji Šajlok: Ispovest“, a u „Zaveri protiv Amerike“, alternativnoj istoriji SAD-a u kojoj je Čarls Lindberg pobedio Frenklina Ruzvelta na izborima 1940. godine, u središtu priče je porodica Rot.
Ako Rot i nije nazivao svoje protagoniste svojim imenom, bili su to njegovi alter egoi. Najpoznatiji je Nejtan Zakerman, glavni lik u trilogiji nazvanoj po njemu, kao i u još desetak romana, među kojima su i „Pisac iz senke“ (1979) ili „Američka pastorala“ (1997), za koji je Rot osvojio Pulicerovu nagradu. Pored toga, činjenice iz piščevog života su, na ovaj ili onaj način, rasute i u drugim njegovim knjigama.
Bejli, koga je čuveni pisac sam odabrao 2012. da ispiše njegovu životnu priču, ispričao je da je „saradnja bila uzajamno uvažavajuća i potpuna“. Rot mu je dao neograničeni pristup „kilometrima fascikli“, kao i rukopisima, prepisci, memoarskim i drugim beleškama koji se čuvaju u 300 kutija u Kongresnoj biblioteci. Osim toga, u dugim intervjuima je Bejliju ispričao „skoro svaki detalj potrebnih informacija, bez obzira na to koliko su intimni“, puštajući ga da od toga napravi šta god želi, ali tako što mu je „prethodno govorio, često naširoko, o tome šta bi on uradio od toga“. Bejli je bioografiju na više od 900 stranica otvorio Rotovim rečima: „Ne želim da me rehabilituješ. Samo me napravi zanimljivim“. I sudeći po kritikama sa jedne i „vađenjem pikanterija“ u medijima sa druge strane, uspeo je u tome.
Div američke literature, dobitnik Pulicera i dve Nacionalne nagrade za književnost, predstavljen je iz ugla kakav se naslućivao iz njegovih romana: osim što mu je za pisanje bio potreban potpuni mir i umeo je da bude neprijatan da bi ga sebi obezbedio, osećao se zarobljenim u dva braka, zbog pokušaja samoubistva boravio je u psihijatrijskoj klinici, a sa druge strane je, gonjen ogromnim libidom, bio „poznati ženskaroš“ i pravi erotoman.
Na pitanje kada je bio najsrećniji, Rot je promislio i odgovorio Bejliju da je to bilo u godini kada je diplomirao na Univerzitetu u Čikagu. Osećao se tada slobodnim da juri svoj stalni „bajronovski san“, što je značilo „bibliografija danju, a žene noću“. To je, u velikoj meri, narednih šest decenija i uspevao da ostvari, iako je u ovom „idealnom rasporedu“ morao da pravi kompromise, na štetu jednog ili drugog.
Dok je služio vojsku u Fort Diksu, ispričao je Rot u biografiji, redovno ga je posećivala njegova opsesivna ljubavnica Maksin Grofski i opisao je da su, svaki put kada bi se sreli, čim zatvore vrata, u strasti cepali odeću jedno drugom. „Nisam to radio neko vreme. Sad lagano skinem odeću, okačim je, odem u krevet i čitam. I uživam u tome jednako kao što sam uživao u cepanju odeće“, rekao je Rot, u svom maniru.
Ispostavilo se da su dve najveće traume u njegovom životu bile dva braka. Osećao se zarobljenim u njima. Prvo sa Margaret Martinson, konobaricom starijom pet godina od njega, sa kojom je ušao u vezu malo pre nego što su se venčali 1959. godine, da bi, kako je rekao, video da li može da osvoji „šiksa plavušu“. Ona ga je, navodno, u brak uvukla kada mu je rekla da je zatrudnela, tu tvrdnju je „dokumentovala“ testom za koji je iskoristila urin trudne beskućnice i zapretila mu da će da se ubije ako je ostavi.
Četiri godine „gorkog, osiromašenog, seksualno nepoželjnog“ braka okončano je razvodom. Dok je bio u tom braku, debitovao je zbirkom „Zbogom, Kolambus” (1960), za koju je dobio Nacionalnu nagradu za književnost, a nakon što se razveo (i bivša žena mu poginula u saobraćajnoj nesreći), seo je i napisao „Portnojevu boljku“ (1969). Taj satirični roman mu je doneo svetsku slavu, ali i kontroverze zbog otvorenog tematizovanja seksualnosti, a posebno zbog eksplicitnih delova, uključujući tu i detaljne opise masturbacije (između ostalog i parčetom džigerice).
U drugom braku, ili „zamci“, sa britanskom glumicom Kler Blum proveo je skoro dve decenije, prikazane u njenim memoarima „Napuštajući kuću lutaka“, gde pisca poprilično optužuje, za razne drame. Između ostalog, Rot joj je dao da pročita njegov roman „Obmana“, pun lascivnih scena sa promiskuitetnim protagonistom Filipom Rotom za koji ona nije baš bila sigurna da ih je izmislio. A žena tog protagoniste portretisana je kao dosadna, sredovečna glumica koja stalno cmizdri zbog njegovih mladih ljubavnica.
“Kao mažena poznata ličnost, Rot je preferirao seks sa minimumom obaveza. U redu, ali kao čovek sa napola monaškom rutinom, želeo je i porodični život, a bez tereta. Cenio je to da ima privatnost i vreme za pisanje, a potom, da bi razbio monotoniju, malo seksualnih avantura. Navodno, Rot je očekivao da se njegove devojke ponašaju kao supruge, a da se supruge ponašaju kao devojke. Iznenađivalo ga je što žene to nisu doživljavale kao ćar. Kada se zabava završi, one postanu (tako on to sugeriše) nadžak-babe, žrvnji, neurastenične dosade“, piše, između ostalog, Stiven Metkalf iz „Los Anđeles Tajmsa“ nakon što je pročitao Bejlijevu knjigu, ocenjujući da je biograf često zauzimao piščevu stranu.
Malo pre nego što se razišao sa drugom suprugom, doživeo je nervni slom, a razmišljanja o samoubistvu dovela su ga i u psihijatrijsku kliniku. Imao je tada 60 godina. Po izlasku je napisao „Sabatovo pozorište“, roman u kom je glavni lik nezaposleni bivši lutkar, sklon prostitutkama, prevarama i povremenom seksu, koji se u nekom trenutku zapita da li da sebi jednostavno oduzme život. Za taj roman dobio je ponovo Nacionalnu književnu nagradu.
U Bejlijevoj knjizi, Rot je predstavljen kao osoba u kojoj su se sukobljavale različite ličnosti. Umeo je da bude pažjiv i darežljiv prema rođacima i prijateljima, ali i neverovatno sebičan kad se radilo o njegovoj umetnosti. Umeo je da bude i najbolje i najgore društvo. U njemu su bile ukorenjene vrednosti male sredine Njuarka njegove mladosti, ali nije imao problema sa tim da ih i potpuno razori. Na očevo zgražavanje, odbacio je svoje jevrejstvo dan nakon svog bar micvaha, objavljujući da je njegova vera u tome da bude „poliamorični humorista“, piše Tim Adams iz „Gardijana“.
I koliko god beskrajno duhovit umeo da bude u svojim knjigama, bilo je i onih koji su ga kao ličnost smatrali dosadnim, poput kritičara Alfreda Kazina („uvek mi je bilo drago da vidim kako odlazi sa svim svojim cvetanjem i samodovoljnošću“) ili nametljivim, poput glumice Nikol Kidman. A ona mu je „slomila srce“.
Rot ju je upoznao 2002. godine, piše u biografiji, kada je ona izabrana za ulogu Faunije Ferli snimanom po njegovom romanu „Ljudska mrlja“. Kidmanova, tada 35-godišnja filmska zvezda, pozvala je Rota, tada 69-godišnjaka, preko zajedničkog advokata za razvode da porazgovaraju o liku. Rot joj je posavetovao da ode u sigurnu kuću i tamo popriča sa najpametnijom ženom, a da posle o tome porazgovaraju uz večeru u „jednom i jedinom mestu u kom gluvari“ u Njujorku, u restoranu „Ruski samovar“. Dok se nije upoznao sa glumicom, snimanje ga nije mnogo zanimalo. A onda je počeo da odlazi i na setove. Nakon što je video Kidmanovu u sceni na koncertu sa Entonijem Hopkinsom, rekao je: „Žao mi što moram ovo da kažem pred Nikol… Ali to što je uradila, bilo je sjajno. Možete da vidite šta joj se odvija u glavi, a sve što je uradila bilo je da krene da dotakne tog čoveka, a onda se predomisli“.
Rot je tvrdio da se njegovo prijateljstvo sa Kidmanovom „ohladilo“ nakon nekoliko telefonskih poziva, ali su pouzdani izvori potvrdili da su njih dvoje izašli zajedno bar još jednom. Rot je čak iznajmio i limuzinu i došao pred njen hotel i zgranuo se kada ju je video kako silazi u foaje obučena u džins i zbunjena što ga vidi. Izvinila mu se, rekavši da je mislila da treba da se vide sutradan, i predložila da ode sa njim do hotelskog bara na čašu vina. Rot je tu prasnuo i otišao, van sebe od besa. Kada ju je kasnije sreo Rotov prijatelj i pomenuo pisca, glumica je poručila: „Recite mu da odraste“.
Rot, uprkos ogromnim količinama seksa u pauzama pisanja svoje 31 knjige, nije imao dece. Pred kraj života, duboko se vezao za decu svoje nekadašnje ljubavnice Džulije Golijer, koja je postala njegova saradnica. Poslednje zabeležene reči velikog pisca u bolnici, pre nego što je preminuo od posledica srčanog udara (a u sobi se zatekao i Bejli), bile su: „Voleo sam tvoje klince. Oni su bili radost mog života“. Njima je u testamentu ostavio značajno nasledstvo. Većina preostale njegove imovine prešla je u ruke gradske biblioteke u Njuarku, tamo gde je prvi put počeo da se pita: „Šta me je napravilo piscem“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
