0
Na pitanje „da li će knjiga nestati već zbog pojave interneta“, Umberto Eko odgovara: „Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza... Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje“, beleži akademik Ljubomir Simović.
Zahvaljujući se na Medalji SANU koja mu je u novembru uručena povodom dana ove institucije, veliki pisac Ljubomir Simović se zapitao nad sudbinom knjiga i pisane reči. Donosimo njegov integralni govor:
„Ne mogu, da se ne upitam šta ovakva priznanja znače u vremenu u kome se knjige sve manje čitaju, kada se štampaju u sve manjim tiražima, i kada književni život, onakav kakav je nekada bio, i kakav pamtimo, više ne postoji. Knjigu potiskuju nove tehnologije, što je dobilo takve razmere da su futurolozi došli do zaključka da će knjiga potpuno iščeznuti. Maršal Makluan naše vreme vidi kao poslednji čin i kraj civilizacije knjige.
Ovakvi zaključci nisu ostali bez odgovora. Prateći razvoj novih tehnologija, o sudbini knjige su razgovarali Umberto Eko i Žan-Klod Karijer. Naslov knjige u kojoj je taj razgovor objavljen može se čitati kao u poruka: „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“.
***
Na osnovu kojih argumenata Eko i Karijer formulišu ovu poruku? Na pitanje „da li će knjiga nestati već zbog pojave interneta“, Umberto Eko odgovara: „Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza… Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje“. Ukazujući na činjenicu da se „tehnologija razvija takvom brzinom da mi danas ne možemo da čitamo, da vidimo, tekst napisan na nekoj disketi ili CD-ROM-u, starom jedva nekoliko godina“, Žan-Klod Karijer kaže da još uvek možemo da čitamo tekst koji je štampan pre pet vekova. On ide i dalje, i naglašava da „nije čak ni izvesno da ćemo u budućnosti raspolagati s dovoljno energije za funkcionisanje svih naših uređaja… Bez struje, sve bi otišlo u nepovrat“. I zaključuje: „S druge strane, knjige bismo mogli da čitamo pri dnevnoj svetlosti, ili uveče, uz sveću, čak i kada čitavo audio-vizuelno nasleđe bude iščezlo“.
***
Potvrdu da knjige možemo čitati i bez struje – ako to već nismo znali – dobili smo ovih dana, na način koji nikoga nije mogao obradovati: u razorenim gradovima Ukrajine.
(Otvorimo, za trenutak, jednu zagradu. Više od stoleća pre nego što će jedan od modernih filozova zaključiti da je čovek čoveku vuk, Sava Mrkalj je zaključio da je čovek čoveku strava. U pesmi koju je, kako sam kaže, „sastavio“ hiljadu osamsto dvadeset i neke godine, kada je „u gornjokarlovačku bolovaonicu dospeo pobeđen i ostavljen od svega sveta“, Sava Mrkalj je napisao:
Čovek, strava čoveku ah! Veća,
Goni pravdu, što je sviju sreća,
Goni mir iz sveta sav.
Vuk ne lomi reč ni veru svoju;
Top i kartač ne privezu k boju
Anakonda, ris i lav.)
***
Ostavljajući ove stihove u zagradama među kojima smo ih naveli, vratimo se razgovoru između Umberta Eka i Žana-Kloda Karijera. U raspravi o sudbini i opstanku knjige ne može nas sasvim zadovoljiti argumentacija koja se iscrpljuje činjenicom da se knjiga može čitati i bez struje, pri dnevnoj svetlosti i uz sveću. Niti se nada u njen opstanak može zasnivati na eventualnom iščezavanju audio-vizuelnog nasleđa. Drugim rečima, možemo li nadu u opstanak knjige zasnivati na njoj samoj, na njenim vrednostima i mogućnostima, na njenoj nezamenljivosti, nezavisno od svega drugog – od nestanka interneta, disketa i pametnih telefona. Vratimo se još jednom na onu rečenicu Umberta Eka: „Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje“. Bojim se da je problem u tome što današnjem čoveku više nije stalo do te svrhe. A kad mu nije stalo do te svrhe – ma šta ko pod tim pojmom podrazumevao – onda mu nije stalo ni do knjige koja toj svrsi služi. Više nego sve drugo – razvoj tehnologije i tako dalje – presudan je naš odnos prema knjizi.
***
Razlozi za onako nedvosmislena predviđanja futurologa, i za onako odlučan zaključak Maršala Makluana mnogo su ozbiljnijii dramatičniji. Razgovor na ovu temu bi mogao da nas odvede veoma daleko: do klimatskih promena, do stanja u koje smo doveli vazduh, vodu i zemlju, reke, mora i okeane, do problema nastanka biljnih i životinjskih vrsta, čak i do pitanja opstanka planete na kojoj živimo. Teško je iz glave izbrisati sliku onih uginulih kitova, koji su se, puni plastičnih kesa, nasukali na obalu okeana. O sudbini knjige se može legitimno govoriti i u tom kontekstu.
Ipak bih pokušao da budem manje pesimističan, i da ovaj razgovor završim podsećajući na jedan neobičan gest Horhe Luisa Borhesa. Naime, na jednom od velikih skupova PEN-a, Borhes je svoj govor držao izgovarajući, od početka do kraja, samo jedno ime: Šekspir, Šekspir, Šekspir, Šekspir, Šekspir… To i danas dopire do nas, kao odgovor, kao argument, kao poruka i opomena.
Bonus video: Otvaranje Sajma knjiga