0
Oni su ubeđeni da je njihovo mišljenje jedino ispravno, kaže norveški pisac Karl Uve Knausgor, govoreći o osobama spremnim da javno osude i na društvenim mrežama ostrakizuju ljude kada javno iznose stavove koji odudaraju od prihvaćenih normi i morala, čemu je posvetio novu knjigu eseja.
Karl Uve Knausgor, norveški pisac koji je svetsku slavu stekao šestotomnim romanom „Moja borba“ i poslednju deceniju važi za jedan od najvećih savremenih književnih fenomena, objavio je nedavno knjigu „U zemlji kiklopa“, zbirku eseja u kojoj se bavi takozvanom kulturom „kenselovanja“, odnosno trendom da javne ličnosti budu osuđene i izopšte (na društvenim mrežama) zbog izrečenih stavova koji nisu na liniji normi shvaćenih kao „politička korektnost“.
On tome suprostavlja ne samo nužnost pluralizma u mišljenju, nego i potrebu umetnika da slobodno izraze lične stavove i da stvaraju dela onako kako oni smatraju da je to potrebno, makar se zbog toga neko našao uvređenim. Takvi su, uostalom, i delovi njegovog romana u kom je bez zadrške opisao život, ali je sa druge strane, kako su naveli i kritičari i čitalačka publika, ispisao monumentalno delo i „umetnost autobiografskog pisanja podigao na umetnički nivo kakav nije viđen još od Marselu Prusta i njegove ‘Potrage za izgubljenim vremenom'“.
„Čeznem za tim da budem slobodan, potpuno slobodan u umetnosti, a to za mene znači biti bez politike, bez morala“, piše Knausgor u novoj knjizi, u eseju posvećenom američkoj fotografkinji Sali Man.
Deo zbirke „U zemlji kiklopa“ čine ogledi o „kulturi kenselovanja“, u kojima staje u red pisaca i javnih ličnosti kakvi su Noam Čomski, Margaret Atvud i Salman Ruždi, koji su se pobunili zbog takve prakse, smatrajući da ona preti slobodi govora.
Knausgor u knjizi sa indignacijom piše o tome kako je skandinavska štampa o njemu pisala kao o pedofilu, mizoginu i nacisti, pa ga čak poredila sa masovnim ubicom Andreasom Brejvikom, poremećenim, naoružanim pucačem zadojenim ekstremno desničarskim teorijama. „A šta je bio moj zločin? Napisao sam roman“, navodi on u jednom od eseja.
U drugim esejima bavi se Prustom, Floberovom „Madam Bovari“, Rembrantom, Paskalom, Kjerkegorom, Danteom, Rembrantom, Mišelom Uelbekom, „prljavim modernizmom“ njegovog slavnog zemljaka Knuta Hamsuna, ulogama urednika, Polarnom svetlosti, tragičnom figurom umetnice Frančeske Vudman, sveskama filmskog genija Ingmara Bergmana, šizofrenijom, islandskim sagama…
„Govori i o sebi kao nekome kome nije strano da se upušta u konflikte i izazivanje nelagode, da bi kritikovao liberalizam i ulogu kakvu igra u pokušajima da kroji stavove ljudi o polu ili nacionalnim granicama“, piše magazin „Far aut“, dodajući da lepota Knausgora kao pisca leži u tome što nije isključiv u tome da čitaoce ubeđuje u jednu ili drugu stranu, nego je zaista umetnik vičan da predstavi probleme iz realističke perspektive, ali da ne nudi gotove odgovore.
Knausgor se, inače, poslednjih godina okrenuo mahom nefikciji, objavivši „kvartet godišnjih doba“ sa knjigama „U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, u kojima kroz zapise i eseje predstavlja svet svojoj još nerođenoj ćerki, a potom i knjigu prepiske o fudbalu sa Frederikom Ekelundom, studiju o slikaru Edvardu Munku, a prošle godine i roman „Jutarnja zvezda“.
Sa knjigom „U zemlji kiklopa“, objavljenom i na engleskom pre samo nekoliko dana, ponovo se našao u žiži kritike.
„Ovi eseji pokazuju Knausgorovu izuzetnu sposobnost posredovanja između ličnog i univerzalnog, između života i umetnosti. Svaki od tekstova blista Knausgovorom iskrenošću i potrebom da na autentičan način vidi, razume i iskusi svet“, piše o knjizi „U zemlji kiklopa“ izdavač norveškog pisca.
Kritičari su podeljeni. Dok jedni hvale knjigu, slično izdavaču, navodeći je kao intrigantno i dobro napisano štivo, drugi smatraju da je pisac povremeno rasplinut i previše apstraktan, pa se čini da mu eseji prerastaju u „dosadne monologe“.
