Klasičan „oldskul“ film i puna strast deljenja pravde: Kritika filma "Equalizer 3"

EQUALIZER 3 (2023, r. Antoine Fuqua)Iako nisam naročiti fan mlađeg i pokojnog Ridley-jevog brata, mislim da je Fuqua "objektivno" napravio bolje filmove kroz te saradnje, o čijem kvalitetu ne govori samo legendarni „Training Day“, već i trilogija „Equalizer“ (o rimejku „Magnificent Seven“ ne moramo...). Fuqua ume da izvuče iz Washingtona ono najbolje - a to je da kada vas Denzel prostreli pogledom istog trenutka aplicirate za parcelu na groblju.„Equalizer 3“ (negde podnaslovljen i kao "Poslednje poglavlje") je treći i verovatno poslednji (ali nikad ne reci nikad) deo priče o penzionisanom marincu i bivšem obaveštajcu, Robertu McCallu, koji, poražen nemilosrdnošću borbe za opstanak u savremenom svetu, odlučuje da postane neka vrsta delioca pravde („nivelatora"), koji dela u interesu "malog i poštenog čoveka". Serijal je donekle baziran na istoimenoj te-ve seriji iz osmadesetih, kojom, u svom novom izdanju, ovih dana gospodari Queen Latifah (i to je nešto što nikada nisam poželeo ni sebi ni drugima).

U trećem delu, McCalla deljenje pravde dovodi do Sicilije, gde u efektno prepumpanom duelu vidimo kako završava jedan bezobrazni mafijaš. Ranjeni McCall uspeva da stigne do mestašca Altomonte, u blizini Napulja, gde mu lokalni živalj ne sanira samo telo, već i dušu. McCall se prvi put oseća kao kod kuće ili kao u raju. I zato ga vrrrlo nervira kada tu harmoniju zapreti da naruši lokalni ogranak „Komore“, koji brutalno šikanira i ponižava stanovništvo. Iako su i McCall i Washington „penzionerskijeg“ izgleda i pogled možda ne seče stene kao nekad, Fuqua i dalje uspeva da svog pravdoljubivog osvetnika podigne na tražene visine.Nije teško razumeti zašto su poslednjih godina veoma popularni filmovi sa gerijatrijskim, ali vrlo osvetnički raspoloženim, herojima (Liam Neeson je prototip). S jedne strane, oni su terapija za gledaoca kontinuirano pritisnutog multiplim nepravdama na dnevnom nivou, a sa druge, ti filmovi su logična ekstenzija vesterna u kojima usamljeni revolveraš koriguje krive drine u nekom gradiću na radost većine njegovih stanovnika. U „Equalizer 3“ je to možda najočiglednije. Fuqua je začednio italijanski gradić do granica nepodnošljivosti, suprotstavljajući mu s druge strane, u crno kostimiranu, mafijašku silu smrti, koja se iživljava preko svake mere. McCall, i sam obučen u crno (koje efektno krije i Washingtonovo salce), dejstvuje kao pali anđeo koji zna mračne strane "one strane" i brutalno im staje na put- i ovde Fuqua fetišizuje McCallove metode tako da osetimo punu slast deljenja pravde.

Sve do pred kraj film je bazičan, klasičan, „oldskul“ i bez ikakvog interesovanja za to što pred nas stiže 2023, a ne pedeset godina ranije. Poslednjih dvadeset minuta, kada je osvetničkoj ceremoniji trebalo dati velelepnost koju smo očekivali, film neočekivano pada. U sceni kada građani Altomontea snimaju telefonima svog tiranina, „Equalizer“ postaje neuverljiv, jer pretenduje na realističnost van okvira postavljene „fantazije“. Nakon toga, McCallov trijumfalni pohod ostaje u previše senki, nekako olako i nepompezno odrađen (ili pogrešno pompezno), čemu donekle najviše smeta i totalni mis-kasting glavnog zloće, koji ne uspeva da parira Denzelu, već više deluje kao "još jedan od...".Uprkos svemu, u obilju superherojskih filmova koji formalno prikazuju isto što i McCall, „Equalizer“, ipak, uspeva da nam dočara šta je & kako je gledaocu najmilije. I to treba ceniti.OCENA: 7/ 10Bonus video: Priča o Predragu Preži Milinkoviću - Večiti epizodista srpskog i jugoslovenskog filma