1
Novi album Kings of Leon "When You See Yourself" predstavlja template mainstream gitarskog zvuka za 2021: on je postao dizajnirana nostalgija za rokenrolom.
Ko god je pratio rokenrol početkom dvehiljaditih, bez razmišljanja će potpisati tvrdnju da su nam u to doba tri američka benda ponudila revolucionarnu viziju njegove budućnosti: The White Stripes, The Black Keys i Kings of Leon. Sva tri su zasnovala svoju uzbudljivu inovativnu vrstu rok muzike na novom čitanju bluza, u međuvremenu su sva tri imala svima poznate svetske hitove, konačno – sva tri potrajala su do danas, u različitim oblicima. Ipak, do revolucije teško da je došlo – publika se polako promenila i nikakve revolucije joj, izgleda, više nisu trebale.
Kings of Leon i dalje zvuče i izgledaju kao rokenrol bend u ovom fluidnom svetu, njih ne zanimaju ukrštanja sa dance muzikom, niti mešanja žanrova. Ipak, da bi uspeli, morali su svoju muziku da razblaže do nivoa na kome se povremeno pitamo je li to ona ista južnjačka grupa koja je počela karijeru brilijantnim, divljačnim albumom Youth & Young Manhood (2003), tim autentičnim remek-delom savremenog rokenrola, kog potpisnik ovih redova i dalje rado pušta sebi da bi se oraspoložio kad je situacija baš mračna… Današnji KoL su prilagođeni srednjem ukusu, mada u njihovim novijim pesmama i dalje detektujemo daleke nagoveštaje onog istog ekstatičnog ludila što ih je proslavilo. Vreme u kome živimo je isprazno, pa više od naznaka stvarnih emocija valjda i ne možemo da očekujemo, posebno ako neko hoće da proda mnogo ploča i najuspešnije strimuje…
Ovaj proces mejnstrimizacije benda počeo je čim su ih sa kasnijim radio friendly produciranim albumima oberučke prihvatili britanska mediji i publika, da bi se sa četvrtim Only by the Night (2008), konačno umilili i američkoj javnosti, postajući globalne rok superzvezde, što su i sad. Posle malo mlakog ponavljanja, prethodni projekat Walls (2016) doneo je novu uspešnu pop formulu sa producentom Markusom Dravsom (Coldplay, Arcade Fire), koji je potpisao i prošle nedelje objavljeni, osmi po redu, When You See Yourself (RCA) – već sad ubedljivi broj 1 na britanskoj top listi i bez sumnje sledeći tržišni rekord ovog benda (šesti put uzastopce su na samom vrhu). Uostalom, da se radi o biznis avangardi jasno nam je po podatku da je u pitanju prvi muzički proizvod ponuđen na prodaju kao NFT (non-fungible token), kroz kripto način za distribuciju umetničkih proizvoda.
Grupu su u Nešvilu, Tenesi, osnovala braća Folovil (Followill) – Kejleb, Nejtan i Džared (Caleb, Nathan i Jared), pojačani rođakom Metjuom (Matthew): sastav je ostao nepromenjen do danas, što svedoči o čvrstoj povezanosti ovog tima. Nije ni čudo, ako znamo da su počeli praktično došavši niotkuda, živeći godinama u kolima kojima je njihov otac obilazio jug SAD, kao putujući sveštenik Pentekostalne crkve. Tek ih je razvod roditelja i naseljavanje u prestonici kantrija, dovelo u priliku da korisno upotrebe svoje iskustva nastupa u crkvenim horovima. Mada ovo zvuči kao scenario za neki nesnimljeni film Džima Džarmuša (Jim Jarmusch), tako je zaista počela njihova karijera – u starom oldsmobilu i kamp kućici – da bi se u poslednjoj deceniji pretvorili u gospodare festivala širom sveta, nastavljajući prastaru američku tradiciju kvalitetnih koncertnih atrakcija.
Tajna uspeha Kings of Leon jeste u tome što su ispunili postojeću rupu na tržištu, kao jedini veliki novi rokenrol bend iz Amerike u poslednjih desetak godina. Njihov zaštitni znak postao je odglumljeni povratak rokerskoj prirodnosti. Tome je posvećen topao i čežnjiv zvuk benda, uz široke zahvate gitare, ponekad nalik na pedesete ili šezdesete, doba naivnosti i nade u kome smo navodno mogli da budemo to što jesmo – ton savršeno uklopljen sa porukama većine njihovih aktuelnih pesama, koje predstavljaju neprekidnu potragu za nekim boljim vremenima – a to se u popularnoj muzici uvek dobro prodavalo, podjednako mladoj i staroj publici. Kings of Leon su tako postali otelotvorenje dizajnirane nostalgije za rokenrolom unutar mainstreama, bend koji istovremeno predstavlja i njegov sadašnji trenutak i njegovu prošlost, dokazujući da je rokenrol moguć još samo kao sećanje na rokenrol – bar kad je u pitanju industrija zabave.
Njihov najnoviji album je od početka do kraja rok melodrama, o ljudima na životnom raskršću. Otvara ga iznenađujuće moderno producirana kompozicija „When You See Yourself, Are You Far Away?“, uvodeći nas u svet trajne ljubavne klackalice, gde tenzija i neizvesnost između dvoje postaju pravilo po kome žive. Od nekoliko ovde prisutnih hit pesama, sledeći triling odmah određuje visoko-emotivno raspoloženje: „The Bandit“ ima odličnu melodiju koja kao da peva samu sebe, i gorak opis žalosne uzaludnosti povike na krivce za loše stanje u društvu, dok sa „100,000 People“ dobijamo posvećenu ljubavnu pesmu gde se o ljubavi skoro pa i ne govori, osim u refrenu kog čini nedvosmislena izjava vernosti njoj i samo njoj.
Dobar uvod u ploču zaokružuje „Stormy Weather“, nošena neočekivanim, razigranim funky-soul basom – narator prolazi teške momente sa ljubavnicom, jer ona traži nešto brže i konkretnije od onog što joj se nudi, mada se on nada da će ipak uspeti da je zadrži. Elegancija ove tri stvari pokazuje da se bend u međuvremenu razvio u dobre rok stiliste.
Sledeće pesme, nažalost, svedoče o stalnoj boljci novih izdanja sa potpisom KoL – predvidljivost i nevažnost prožimaju „A Wave“, gde pevač zaključuje da su ga loši trenuci u životu preplavili, ali da će iz svega toga izaći na nogama, naučivši svoju lekciju, dok simpatična vožnja „Golden Restless Age“ samo reklamira da će se do kraja nešto desiti, i više je se ne sećate čim se završi.
Talenta im ipak nije sasvim ponestalo, kao što pokazuju tri centralne baladerske numere na kojima se KoL emotivno ogoljavaju do kraja, nudeći na uvid svoje životne dileme, sve redom vezane za proživljavanje ljubavi: „Time in Disguise“ ima najjaču i najslađu melodiju na albumu, pričajući nam o prolasku vremena i njenom prelamanju kroz dvoje ljudi koji su zajedno; „Supermarket“ se pošteno ispoveda o lutanju po stranputicama i neumitnom nalaženju sebe kroz ljubav, na najlepši mogući način; u pažljivo skrojenom soft-rocku „Claire & Eddie“, nežni stihovi nam donose srećno razrešenje svih osećajnih problema između dvoje.
Nesolidnost celog koncepta odglumljene rokenrol grupe ipak dolazi po svoje u samom finalu. Taman kad treba da poentiraju, KoL nam serviraju nedorečeni kraj, slabo ubedljivim, mada dramatičnim singlom „Echoing“, vraćajući se zvukom u uobičajene rokerske vode, da bi se sve smirilo sa „Fairytale“, atmosferičnim komadom čiji uvod kao da nategnuto pokušava da nas podseti na Lou Reedove epske momente, nudeći nam storiju o pogrešnoj osobi u koju se svako jednom zaljubi. Tako se When You See Yourself okončava nekako nedovršeno, obećavajući više nego što zapravo na kraju daje.
Mada za Kings of Leon možemo pomalo grubo zaključiti da su nekad svirali muziku, a ne ono što se prodaje kao muzika, njihova karijera ipak pokazuje stalan trud na očuvanju rokenrol imidža i iste takve supstance za najširu javnost, i u vremenima u kojima umetnost i stav više nikog ne zanimaju. Za to im vredi odati bar malu počast, bez obzira na činjenicu da su očigledno pomejnstrimili do ivice banalnosti i ne stide se toga.
