Karla Simon: Saznanje da je otac bio odsutan u mojim ranim godinama zbog heroina bilo je otkrovenje

Razgovarala: Ekipa Festivala autorskog fima

Marina, 18, koja je rano ostala bez roditelja, mora da otputuje na atlantsku obalu Španije kako bi za prijavu za stipendiju dobila potpis očevih roditelja koje nikada nije upoznala. Kroz more novih tetki, stričeva i rođaka, nesigurna je da li će biti prihvaćena ili dočekana s otporom. Podstičući davno potisnute emocije, budeći nežnost i otkrivajući neizgovorene rane iz prošlosti, Marina sastavlja fragmentisane i često kontradiktorne uspomene na roditelje kojih se jedva seća. Bio bi to siže španskog ostvarenja “Romerija” koji je u Glavnom programu 31. Festivala autorskog filma. Film je na programu i 28. novembra, poslednjeg dana FAF-a u Mts dvorani.
Film potisuje scenaristkinja i rediteljka Karla Simon, rođena 1986. koja je odrasla u malom katalonskom selu. Diplomirala je audiovizuelnu komunikaciju u Barseloni, a zatim dobila stipendiju za master studije na London Film School. “Verano 1993” (2017), njen autobiografski debi, osvojio je nagradu za najbolji prvi film i Gran pri Generation Kplus na Berlinalu, kao i tri Goja nagrade, uključujući i onu za najbolju novu rediteljku. Film je bio španski kandidat za Oskara 2018, a drugi igrani film “Alcarràs” (2022), osvojio je prestižnog Zlatnog medveda na Berlinalu. Takođe je bio španski kandidat za Oskara i osvojio je šest Gaudí nagrada Katalonske filmske akademije, a “Romería” je svetsku premijeru imao u zvaničnoj konkurenciji na Filmskom festivalu u Kanu.

O tome zašto su u svim filmovima, pa i ovom dominira tema porodice u razgovoru, koji je radila ekipa FAF-a, objašnjava Karla Simon:

- To ima mnogo veze s mojom ličnom istorijom. Kada sam bila vrlo mala, izgubila sam roditelje, koji su preminuli od side, i otišla sam da živim kod tetke i ujaka. Za mnoge ljude porodica je nešto što je jednostavno tu, ali za mene su te veze morale da se grade. Nikada nisam uzimala porodične veze zdravo za gotovo; posmatrala sam ih s određenom distancom. Pored toga, i moja biološka i usvojena porodica su veoma brojne: puno braće i sestara, rođaka, ujaka, tetki, baka i deka… Oduvek sam bila okružena porodicom i posmatrala njihovu dinamiku. U tome postoji duboka ljubav, ali i mnogo rana, trauma i aspekata kojima ne možete da upravljate. U toj mešavini našla sam materijal za pripovedanje priča.

U filmu “Romeríja”, protagonista koristi kućnu video kameru da zabeleži poznato okruženje, kao da pokušava da ga bolje razume. Da li je i film za vas bio način da obradite ono što niste uvek razumeli u životu?

- Uverena sam da moja želja da pričam priče ima veze s tim što sam odrasla u okruženju ispunjenom storijama. U jednom trenutku osetila sam potrebu da ih prikažem kako bih bolje razumela sebe, ali i da dublje upoznam ljude oko sebe. Mislim da ne bih mnogo otkrila o svojoj porodici bez filma. Zapravo, “Romeríja” je na kraju postao film o želji da se pravi film, iako to nije bila početna ideja. To mi je sinulo dok sam pisala scenario: u jednom trenutku sam mislila da glavna junakinja treba da nosi kameru. Shvatila sam da je to čini mnogo aktivnijom junakinjom. Za mene je to bilo prirodno, jer je sve proizašlo iz ličnog iskustva. Na kraju je kamera dobila vrlo važnu ulogu, i mislim da film može, između ostalog, da se razume i kao priča o rađanju rediteljskog pogleda.

A da li vam je pomogao da se oslobodite osećaja nerazumevanja, nelagode ili čak srama povezanih s porodičnom istorijom?

- Da, mislim da jeste. “Romeríja” je pre svega film o sećanju i potrebi da objasnimo sami sebe, ko smo. Ali proizilazi i iz određene frustracije: šta se dešava kada nemate tu priču, kada niko oko vas ne može zadovoljiti vašu potrebu da saznate odakle dolazite i ko ste? U mom slučaju, film je bio alat koji mi je omogućio da je izmislim, stvorim za sebe. Slike koje sam stvorila bazirane su na zamišljenom, ali kada se zabeleže na ekranu, postaju stvarne. To govori o slobodi koju imamo da stvaramo kad nemamo jasnu verziju svoje priče. Kao što film pokazuje, sećanje nije ni objektivno ni pouzdano, duboko je subjektivno. Ono što smo doživeli se već dogodilo, ali svaka osoba to pamti na svoj način. Za mene je oslobađajuće prihvatiti da postoje stvari koje nikada neću saznati. Čak i da su roditelji ovde i ispričali svoju verziju, ni ona ne bi bila apsolutna istina. Film mi je dao mogućnost da izmislim sopstvenu priču i da živim u miru sa svojom istorijom.

U filmu se oseća spremnost da se prihvati porodična istorija i njena svetla ali i izuzetno bolna strana.

- Da. To smo mnogo razmatrali sa timom. Bilo nam je jasno da moramo preneti bol, ali bez osuđivanja likova inspirisanih mojim roditeljima ili preteranog romantizovanja. Morali smo da pronađemo pravi ton, i na kraju je sve došlo vrlo prirodno. Film je takođe portret generacije, one koja je bila mlada osamdesetih u Španiji, a izostavljena je iz porodičnih sećanja zbog bola: heroin, predoziranja, sida, prerane smrti… Sve je to deo naše istorijske memorije, ali nismo to u potpunosti prihvatili. Za mene, kao dete u svemu tome, bilo je važno da te priče povratim i prihvatim kao deo nas samih, da o njima govorim normalno i, pre svega, bez ikakve osude. Smatram da kao društvo još imamo posla: da priznamo deo naše istorije s dostojanstvom koje zaslužuje.

Kako objašnjavate činjenicu da je o toj generaciji nastao takav narativni vakuum?

- S jedne strane, mnogi protagonisti više nisu među nama i ne mogu da ispričaju svoju priču. Postoji veliki generacijski jaz. To je bila generacija koja je odrasla u poslednjim decenijama diktature, a nakon smrti Franka prekinula je sve što je bilo uspostavljeno: s onim što se učilo kod kuće, u školi, u crkvi, u društvu. To je imalo snažan uticaj na generacije koje su došle posle nas a ponekad mu se ne pridaje dovoljno značaja.

Zašto ste izabrali upravo taj naslov?

- Priča je autobiografska u osnovi, iako je mnogo toga u filmu izmenjeno i fiktivna je kreacija. Putovanje u filmu zasnovano je na mojim iskustvima, ali mislim da nadmašuje ličnu priču, jer 2004. nisam išla u Galiciju, gde dolazi otac i njegova porodica, već u Madrid da upoznam dva ujaka. Postepeno sam upoznavala ostatak porodice, uključujući bake i deke. Do putovanja u Galiciju, prikazanog u filmu, došlo je kasnije, 2015. Konfiguracija porodice prikazana u filmu nema mnogo veze s realnom. Što se tiče reči romería, to je uobičajeni izraz u južnoj Španiji za hodočašće vernika do svetilišta radi odavanja počasti religijskoj figuri, poput device Marije. Ali koristi se i u Galiciji i severnoj Španiji kao sinonim za narodni festival. U filmu su prisutna oba značenja: i proslava, i duhovno putovanje.

Film dekonstruše porodičnu priču punu laži i poluistina. Protagonistkinja otkriva bolne aspekte života svog oca, koji su istovremeno i isceljujući...

- Shvatila sam da je pokušaj rekonstrukcije porodične istorije poput slagalice. Na putovanju poput onog u filmu, neizbežno se otkrivaju bolne stvari. Saznanje da je otac bio odsutan u mojim ranim godinama zbog heroina bio je otkrovenje. Teško je razumeti kako droga deluje ako je niste probali. Bio je dug proces istraživanja i razmišljanja. Tako sam, iako izdaleka, uspela da shvatim kroz šta su moji roditelji prolazili.

U filmovima ste uvek mešali različite jezike koji se govore u Španiji, što nije uobičajeno u tamošnjoj kinematografiji. I u “Romeríji” to ponovo činite: čuje se španski, katalonski, poneki galicijski i malo francuskog.

- Za mene, priče treba snimati jezikom koji je najprirodniji za njihovo pripovedanje. Porodica koju smo prikazali morala je da govori španski, jer, hteli to ili ne, to je realnost njihove prilično privilegovane društvene klase. Porodice sa njihovog sociološkog profila u tom području govore španski. Međutim, želela sam da galicijski bude prisutan u filmu. A katalonski, naravno, nije mogao biti izostavljen, jer je to maternji jezik glavne junakinje. Snimanje celog filma samo jednim jezikom značilo bi gubitak magije i nijansi. Na primer, majčina pisma su napisana na katalonskom, i to mi je bilo nešto sveto, nisam želela ni pod kojim okolnostima da ih prevedem. Možda ću kasnije, kad budem pravila filmove manje povezane sa svojom porodicom, manje obraćati pažnju na to, ali za sada nije tako.

Da li mislite da će porodica ikada prestati da vam bude primarni izvor inspiracije?

- Porodica će me uvek zanimati, volim da pričam o njoj. Ne mislim da će ikada biti iscrpljena kao tema, ali istina je da sada želim da istražujem i druge svetove koje ne poznajem. Kinematografija mi daje tu mogućnost. Do sada sam pričala ono što znam, jer mi je to davalo sigurnost u rezultat. Sada sam na mestu gde bih želela da istražujem druge teme koje nisu direktno vezane za mene. Zanimaju me stvari koje nisu tako bliske meni. Imam u planu muzički film o flamenku. Još je u vrlo ranoj fazi, ali mislim da ćemo ga nekada snimiti. U “Romeríji” već postoje neke reference na flamenko, jer ga je moja majka jako volela, kako mi je rekao moj usvojeni otac, koji je bio njen brat. Dakle, kao što vidite, na kraju nije to tema koja je potpuno odvojena od moje porodične istorije, zar ne?

https://www.youtube.com/watch?v=TUch0tgMW_Y