„Kada Vam je i partner slobodni umetnik, vi ste već u dobrom pandemijskom treningu”, odgovara slikarka Jelena Aranđelović na naše pitanje kako su se vanredno stanje i zaustavljeni priliv prihoda odrazili na njenu porodicu.
Jelena Aranđelović je slikarka i članica ULUS, njen partner je član UDUS, takođe slobodni umetnik. I, kako je u pola u šali pola u zbilji rekla, život dvoje umetnika u Srbiji je i u normalnim okolnostima pun izazova i dovijanja, što se ispostavilo kao dobra priprema za dolazak pandemije.
– Bez ulepšavanja, samostalni umetnici žive teško i bez korone i sa njom. Naravno, sada je sve još duplo teže jer su na mnogo nivoa bili sputani da neometano funkcionišu, da idu u atelje, obavljaju uobičajene honorarne poslove, komuniciraju i imaju neku svoju dnevnu organizaciju. Samostalni umetnici susreću sa sa egzistencijalnim problemima svakodnevno, jer je jako teško u ovoj branši imati regularna i kontinuirana primanja – kaže Jelena za Nova.rs.
Praktično je nemoguće, narodski rečeno, izaći na zelenu granu, bez izgradnje jasne platforme i trajne pomoći od strane sistema.
– Poslednjih dana svedoci smo jednog jako konfuznog stanja u odnosu države prema umetničkom sektoru. Ono što je tom sektoru suštinski potrebno je trajno organizovanje i briga za kulturno dobro naše nacije na svim nivoima. Odnos države prema kulturi ni inače nije na zavidnom nivou, da ne kažem da je jako loš. Iz budžeta se ne izdvaja ni jedan odsto, što je najmanje u Evropi – podseća ona.
Plaćanjem poreza umetnici učestvuju u održavanju države u životu i, kada bismo živeli u savršenom svetu, država bi trebalo da nastavi da bude finansijski kanal koji služi za opstajavanje životnih tokova, napominje Jelena.
– Nažalost, savršenstvo, apsolut, kao kategorija postoji samo još u umetničkim delima – konstatuje slikarka, i nastavlja:
– Kod nas kultura tone sve dublje i, umesto da se u ovaj sektor investira, od njega se oduzimaju sredstva. Konkretno, kao slikar koji je izlagao i izlaže u državnim galerijama, apelujem da se umetnicima koji prođu konkurs vrati honorar koji su dobijali do 2013. za izlaganje u institucijama, galerijama i prostorima statusnog ranga. Ne slažem se sa politikom marginalizacije našeg sektora i činjenice da umetnik snosi troškove realizacije sopstvene izložbe – naglašava Jelena.
Vrtimo se u krug, smatra ona, jer kratkotrajna pomoć bez dugoročnih ulaganja ne menja puno stvari.
– Nikako ne treba zaboraviti da lokalne samouprave plaćaju poreze i doprinose za samostalne umetnike, ali su oni na minimalcu, pa kad se umetnik penzioniše, penzije su toliko niske da su umetnici na rubu egzistencije – poručuje Aranđelovićeva.
Jelena je član ULUS-a od 2003, u statusu samostalnog umetnika Srbije od 2006, slikarstvo je magistrirala 2008. na FLU. Studirala je i na ENSBI (Ecole Nationale Superieure de Beaux art), kao stipendista Francuske ambasade, a 2006/07. boravila je u Cite International des Arts u Parizu. Dobitnica je stipendije Kraljevine Norveške (2002), stipendije Francuskog kulturnog centra (2004), kao i stipendije za Talente iz fonda Republike Srbije tokom studija. Godinama unazad izlaže samostalno i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Za razliku od svojih kolega, koji se najvećim delom snalaze i dopunjuju kućni budžet poslovima sa strane, Jelena je verna slikarstvu do srži. Svoju životnu situaciju ne gleda očima većine.
– Čitavu svoju životnu poziciju ja posmatram kao vid unutrašnje nužnosti. Umetnik-slikar je, u biti, individua koja se izdiže iznad uobičajenih društvenih normi i svet oko sebe tumači na svoj osoben način. Ponekad je taj pogled utopistički, nekad subverzivan i dokumentaran, često nadrealan, ali ono što je najbitnije: to je samo njegov/njen svet i ličan je – ocenjuje Aranđelovićeva.
Prema njenim rečima, čitav sistem bi bez umetnika bio „jedno pusto mesto, osuđeno na konstantna konzumeristička tumaranja“.
– Možda grešim, ali smatram da su umetnici ti koji nam, na nekom nivou, daju smernice za dalje, a na nama je kako ćemo mi to uspeti da implementiramo u svakodnevicu. Bitno je da ostavljaju u amanet prostor za razmišljanje. Samim tim, možda svi sutra budemo bolji ljudi od onih koji smo bili juče. Diskutabilno je sve to, ali i lepo. Da nije tako, pitam se kako bismo svi kolektivno preživeli ovih dva meseca prinudne izolacije.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare