Kako su “Petparačke priče” prekršile holivudska pravila i od Tarantina stvorile ikonu

"Petparačke priče" Kventina Tarantina, još od premijere na Filmskom festivalu u Kanu 1994. godine (gde su osvojile Zlatnu palmu), su inspirisale gotovo religijsku odanost među ogromnim brojem fanova širom sveta. Naći ćete reference na “Petparačke priče” u svemu, od spotova Arijane Grande do epizoda “Simpsonovih”, jer nikada nije bilo ničeg sličnog, ni pre ni posle. Nije iznenađujuće što ga je uticajna anketa kritičara časopisa “Sight and Sound” 2022. godine rangirala među najveće filmove ikada snimljene.

Prošlo je 32 godine otkako je mladi, drski scenarista i reditelj počeo da radi na scenariju, ručno pišući, u jednosobnom stanu u Amsterdamu. „Stotine stranica nečitkog rukopisa“ sa kojima je Tarantino napustio Holandiju postale su osnova za film koji je spasao Travoltinu karijeru i pretvorio Semjuela Džeksona od sporednog glumca u zvezdu. Takođe mu se pripisuju zaslugama za stvaranje novog, modernog i zaigranog podžanra gangsterskog filma.”Petparačke priče” su šokirale i zadivile čak i najciničnije kritičare. Različito su ga opisivali kao „uzbudljiv“, „koji puca kao generator ozona“ i „King Kong filmova o zločinu“.

Ovo je namerno senzacionalistički žanrovski film, a ipak ima složenu narativnu strukturu koju biste očekivali da nađete u gustom modernističkom romanu. To je antologijski film sa tri međusobno povezane priče (na kojima je reditelj radio sa koscenaristom Rožerom Ejvarijem). Glavni likovi su arhetipovi poznati iz bezbroj holivudskih B-filmova – ali su svi dobili prepoznatljiv Tarantinov pečat.

Tarantino donosi lakoću u najnapetije trenutke. Savršen primer je Mijino predoziranje i oživljavanje injekcijom adrenalina u srce. Dok Travoltin Vins i nespretni diler Lens (Erik Štolc) pokušavaju da je spasu, Tarantino ubacuje dosetke. Scena je istovremeno zastrašujuća i vrlo smešna. Istovremeno, on pruža jednu od najuzbudljivijih plesnih sekvenci u kinematografiji devedesetih – Travolta i Uma plešu tvist u noćnom klubu “Jack Rabbit Slim’s”, uz pesmu Čaka Berija “You Never Can Tell”.

"Bio je to tako revolucionaran i važan projekat," kaže portugalska glumica Maria de Medeiros, jedna od zvezda filma “Petparačke priče”. "Nimalo nije poštovao pravila pisanja scenarija u Holivudu." Za početak, film je pun dijaloga. Uobičajena mudrost je da treba "pokazati", a ne "reći", ali Tarantino često daje prednost rečima nad akcijom. Zatim tu je pristup karakterizaciji. Lik Travolte, Vinsent Vega, naglo je ubijen na sredini filma – još jedna od scenarističkih odluka reditelja koja je gotovo jeretička (iako je ublažena igrama koje Tarantino igra sa hronologijom, skačući napred-nazad u vremenu i tako omogućavajući Travolti da nastavi da živi nakon svoje smrti).

Medeiros glumi Fabijen, živahnu francusku devojku lika kojeg igra Brus Vilis, koja se s njim skriva u motelskoj sobi nakon što je ubio svog mlađeg protivnika u ringu. U vreme kada se pojavila u “Petparačkim pričama”, bila je najpoznatija po ulozi autorke Anais Nin u vrućem biografskom filmu o Henriju Mileru “Henri i Džun” (1990) – u kojem je Uma Turman igrala Milerovu ženu. Medeiros je upoznala Tarantina na festivalu u Avinjonu gde je prikazan njegov debitantski film “Ulični psi” (1992). “Verujem da je to bilo jedno od njegovih prvih putovanja  u Evropi, kada je otkrivao sve kulturne razlike – a ta iskustva je uneo u pisanje ‘Petparačkih priča’”, kaže ona.

Medeiros je smatrala da je Tarantino “izuzetno inteligentna osoba, poput sunđera, radoznao o svemu”. Na njeno iznenađenje, gledao je “Henri i Džun”. Njegov kulturni ukus bio je mnogo širi nego što je njegova reputacija kralja eksploatacionih filmova sugerisala. Ponovo su se sreli na još jednom festivalu u Sao Paulu, a kasnije joj je poslat scenario za "Petparačke priče". Odmah je shvatila da je to “genijalno, zaista veoma, veoma posebno, veoma impozantno. Pomislila sam, 'Volela bih da radim ovo.' Stvar sa Tarantinovim filmovima je što su veoma dobro napisani, poput pozorišne predstave. Glumci ne menjaju ni reč. Sve je veoma precizno. Ali takođe je veoma spektakularan, jer je urnebesno duhovit i bistar.”

"Petparačke priče" su snimljene za osam miliona dolara, što je veoma skroman iznos za mejnstrim holivudski film. Ostvario je zapanjujući globalni prihod od preko 200 miliona dolara. Ipak, Tarantinov film je uvek izazivao kontroverze kao i pohvale. Jedno zabrinjavajuće pitanje danas je uloga šefa njegove distribucijske kompanije, "Miramax" – Harvija Vajnstina, sada osramoćenog i zatvorenog seksualnog prestupnika.

“Vajnstin je bio kao neka vrsta očinske figure... sjebana očinska figura,” rekao je Tarantino podkasteru Džou Roganu u intervjuu iz 2021. On je pripisao Vajnstinu zasluge što mu je omogućio da zadrži scenu mučenja rezanja uha u "Uličnim psima" i (nevoljno) pristao na izbor Travolte za ulogu Vinsenta u "Petparačkim pričama" u vreme kada je zvezda iz "Groznice subotnje večeri" bila svedena na pojavljivanje u dečjim filmovima poput "Gle ko to govori". Tarantino je bio svestan nekih aspekata Vajnstinovog predatorskog ponašanja, ali je Roganu rekao da nije znao za bilo kakva silovanja, i da je to “pripisao tome da šef juri sekretaricu oko stola.”

Sadržaj filma je bio zaseban izvor rasprava. Kao što je režiser jasno stavio do znanja u svojoj knjizi "Bioskopska promišljanja" iz 2022, kao i u svom dugom razgovoru s Roganom, prezire autocenzuru i političku korektnost koju povezuje s američkom kinematografijom osamdesetih godina, kada je jedino bilo važno da filmski likovi budu “dopadljivi”. Kao mladić koji je radio u video klubu, žudeo je za mnogo otvorenijim i subverzivnijim pristupom filmskom stvaralaštvu – i to je ono što je pružio u svoja prva dva filma.

“Prolazimo kroz osamdesete, deo dva, upravo sada, osim što je sada prisutna više makartistička crna lista nego što je bila u osamdesetim,” upozorio je Rogana. Ovo je opasan put za režisera. Njegovi kritičari su ga optuživali za promovisanje mizoginije, nihilizma i nasumičnog nasilja. “Autorski glas sam po sebi je zapanjujuće grub, čak i sadistički, kada se radi o ženskih protagonistima,” napisao je "The Spectator" o njegovoj knjizi "Bilo jednom u Holivudu" iz 2022.

Sami filmovi, međutim, imaju vrstu humora, ingenioznosti i velikodušnosti duha koja prkosi pokušajima da se odbace kao zli, rasistički ili reakcionarni. Medeiros pominje “delikatnost” koju je doneo njenim scenama s Vilisom u "Petparačkim pričama". “Bila je prisutna i u pisanju. Scene tog para govore o kulturnom šoku – kako dve kulture koje su veoma različite jedna od druge mogu da se zaljube jedna u drugu. Ona je tako neverovatno ranjiva i krhka u rukama tog boksera. Kontrast to čini veoma lepim.” Takođe se osvrće na  "prijateljsku i lepu” radnu atmosferu koju je režiser stvorio. “Ta neverovatna sloboda izražavanja koju je imao je revolucionarna, i možda je razlog zašto, nakon 30 godina, film je i dalje kultni film i referenca. Tako smo se dobro zabavljali samo slušajući ga i gledajući ga", kaže Medeiros za “Independent” .

Bonus video: Tarantino - Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji