0
U američkim novinama Orson Vels je kritikovao Ejzenštajnovog „Ivana Groznog“ (1944), što je pokrenulo dugačku prepisku dvojice filmskih velikana.
Kada želim nešto dobro da pročitam, sednem za pisaću mašinu i – napišem. Očinstvo ove izjave, date u šaljivom tonu, pripisuje se Bošku Jakšiću, jednom od najboljih spoljnopolitičkih komentatora domaće „sedme sile“. Kako je s autorima, velikanima „sedme umetnosti“, prećutkuju li sopstvenu i(li) vrednost kolega? Koga je Robert Altman proglasio „kserosk rediteljem“? Sve što je Hičkok uradio u Americi „suvo je, isprazno i slabo“ ustvrdio je Orson Vels dok su za „Građanina Kejna“ Kjubrikovi „Putevi slave“ odvratni dok su prema mišljenju Pola Šredera Lukasovi „Ratovi zvezda“ pojeli srce i dušu Holivuda…
Jedan manji nesporazum između Pitera Bogdanovića i Roberta Altmana bio je dovoljan da autor „Meša“ i „Nešvila“ progovori: „Bogdanović je ’kseroks režiser’“, aludirajući na Piterovu iritantnu naviku da o svakom od vlastitih filmova govori u terminima velikih režisera, kao „Poslednja bioskopska predstava” je „moj fordovski film”, „Što te tata pušta samu“ hoksovski.
„A nikada nisam video jedan njegov film koji je za dvojku“, procenio je Altman.
Bogdanović do kraja nije shvatio sugestiju glumca poznatog i po rečenici: „Svi žele da budu Keri Grant. Čak i ja želim da budem Keri Grant.“ Bio je to Keri Grant, koji je Bogdanoviću rekao: „Prestani već jednom da pričaš koliko si zaljubljen (u Sibil Šepard). Prestani da govoriš ljudima koliko si srećan. Zašto, pitao je reditelj. Zato što oni nisu zaljubljeni i nisu srećni. Zapamti samo jedno Pitere, ljudi ne vole srećne ljude.”
Savet Haurda Hoksa
Vilijam Fridkin, reditelj „Francuske veze“ i „Isterivača đavola“, prihvatio je sve ono što je u najboljem interesu za njega samog. Pa i savet Hauarda Hoksa, koga je upoznao dok je bio u vezi s njegovom ćerkom. U knjizi Pitera Biskinda „Kako je rokenrol generacija spasla Holivud“ („Lom“) taj susret Fridkin opisuje na sledeći način: „Kada smo stigli, on je već bio tu, ćelav kao jaje, obrva kao čuperci vate, izgledao je kao novorođenče. U ruke mi je tutnuo papirnatu kesu sa dve neotpakovane košulje.”
U vreme tog susreta „Momci“, Fridkinov film, tek je počeo da se prikazuje. Hoks je rekao: „To je o onim pederima.“ „Aha“, odgovorio je Fridkin. „Ne znam zašto biste snimali takve filmove. Ljudi ne žele priče o nečijim problemima, niti bilo kakvo psihološko baljezganje. Ono što žele su akcione priče. Kad god sam napravio takav film, sa gomilom dobrih likova protiv gomile loših likova, imao je veliki uspeh“, sugerisao mu je jedan od najpoznatijih svetskih reditelja.
Fridkin je zapamtio te Hoksove reči. „To je kao da vam je neko dao ključ, a niste znali da postoji brava.“
Bio je to „francuski ključ“ za „Francusku vezu“, reditelja koji je „držao prst na pulsu Amerike“, fotografiju Idi Amina u kancelariji i slike Frensisa Bejkona u kući. „Srpski film“ zavoleo je kasnije.
Od ‘72. morao je da potraži mesto i za najveću filmsku nagradu. „Oskar“ za „Francusku vezu“, komada šest: za najbolji film, režiju, mušku ulogu… Držeći nagradu, Fridkin je prišao i zagrlio Bogdanovića – koji je sa „Poslednjom bioskopskom predstavom“ bio nominovan – i rekao: „Pokupićeš ti deset ovakvih.“ Piter Bogdanović nikada ga nije dobio.
„Ivan Grozni“ je grozan
U američkim novinama Orson Vels je kritikovao Ejzenštajnovog „Ivana Groznog“ (1944), što je pokrenulo dugačku prepisku dvojice filmskih velikana. Vels se kasnije sprijateljio i veoma mu se divio uprkos tome što nikada nije odstupio od prvobitnog suda da je „Ivan Grozni“ najgori film poznatog sineaste – navodi Vladimir Petrić u „Uspomenama filmskog monaha“ ( Kinopravda institut i Jugoslovenska kinoteka). Uprkos tome, „Ivan Grozni“ se smatra jednim od najvažnijih i najzanimljivijih Ejzenštajnovih filmova. Prema anketi britanskog filmskog časopisa, „Sight &Sound“ (1962.) ušao je u izbor deset najboljih filmova svih vremena. U istom časopisu Vels je odabrao „Pekarevu ženu“ (1938.) Marsela Panjola, jer taj film zaslužuje status klasika. I priča i glumac jednako su briljantni, koji ga čine savršenim filmom uprkos uočenim nedostacima.
Vels je više voleo Mizogučija i Kurosavu od Felinija i Bergmana. Za Felinija je rekao, podseća Boro Drašković, da ga „njegova (Felinijeva) ograničenost, koja je takođe izvor njegovog šarma, čini u osnovi provincijalcem. Njegovi filmovi su u ravni snova dečaka iz palanke o velikom gradu. Ali, on je umetnik koji ponekad ne kaže mnogo, a ipak je nenadmašan“.
Vels je hvalio De Siku
Vels je posebno hvalio De Sikine filmove, iznad svih „Čistače cipela“, kao najbolji film koji je ikada gledao. Smatrao je da su Džon Ford i Žan Renoar „retki pesnici“, a iznad svih divio se D. V. Grifitu, kojeg je smatrao najboljim rediteljem u istoriji filma.
S istim žarom nije voleo Sesila de Mila i Alfreda Hičkoka. Izjavio je da je „sve što je Hičkok uradio u Americi suvo, isprazno i slabo“ – premda je Hičkoka ranije, ukazuje Petrić, nazivao „izvanrednim rediteljem“. Vels je Kjubrikov film „Putevi slave“ smatrao tako „odvratnim“ da je prekinuo gledanje posle druge rolne” .
Vilijam Fridkin je držao na zidu poster Orsona Velsa ne i Hičkokov, iako je režirao televizijski serijal „Alfred Hičkok vam predstavlja“. Hičkok je došao samo da snimi svoj uvod u seriju. Jedine njegove reči mladom režiseru bile su: „Gospodine Fridkin, nemate kravatu!“ Fridkin je mislio da se šalio, ali Hičkok se nije šalio… Nekoliko godina kasnije Fridkin se „osvetio“. Na dodeli „Oskara“, s jednim pod miškom, prišao je stolu za kojim je sedeo Hičkok. Pucnuo je leptir-mašnom ispod njegovog nosa i upita ga: „Kako ti se sviđa mašnica, Hič?”
Reditelj „Taksiste“ Martin Skorseze poštovao je „Građanina Kejna“, ali je tek posle Kasavetesovih „Senki“ pomislio da može da snimi film. „Celog života skakutao sam između ’Senki’ i ’Kejna’, govorio je. Tu je bio i Rodžer Korman.
„Svakog jutra na Univerzitetu morali smo da zapalimo sveću Ingmaru Bergmanu. Terali su nas da analiziramo ’Divlje jagode’. Ali, Skorseze je više voleo Kormanove ’Divlje anđele’“, navodi Piter Biskind. Skorsezea su inspirisali i Evropljani, Trifo, Godar… Ono što je Godar pokazao bili su novi načini korišćenja slika da bi se ispričala priča, novi način snimanja, montaže – smatrao je Skorseze.
Jednom prilikom Džordž Lukas je rekao Fridkinu da je s „Grafitima“ (“Američki grafiti”) napravio američku verziju Felinijevih „Danguba“ i pitao se zašto to od kritičara niko nije video. Fridkin je pomislio, navodi Biskind: „Bože, koliko je pun sebe. Zar on stvarno misli da je to uradio?“
Jedan drugi Lukasov film gotovo da je prokažen. Na listi filmova Džima Džarmuša, koje nikada neće pogledati, prvo mesto drže „Ratovi zvezda“ – zbog uticaja koji su imali na kulturu.
„Lukasovi ’Ratovi zvezda’ su pojeli srce i dušu Holivuda. Taj film stvorio je mentalitet stripova s velikim budžetom“, smatra scenarista, reditelj i filmski kritičar Pol Šreder, za koga je „Openhajmer“, iako ne pripada fanovima Kristofera Nolana, najbolji film ovoga veka, film koji je razneo vrata sa šarki.
Po mišljenju Vilijama Fridkina, „Ratovi zvezda“ su počistili sve žetone sa stola. Ono što se dogodilo sa „Ratovima zveda“ bilo je kao kada je „Mekdonalds“ zaseo, ukus za dobru hranu je jednostavno nestao. Sada smo u periodu degradacije. Sve je otišlo unazad prema velikoj usisnoj rupi.
Bonus video: Orson Vels
