5
U baštu nekadašnjeg Oficirskog doma u Maršala Tita 48 u bundi od hermelina ulazi poznata filmska diva... Stop! Stiže nalog. Nije reditelj. Na jarbolu, iznad njene glave, koji zateže platno i kože neke čudne kolibe, šatora poznati beogradski arhitekt - Peđa “Isus”.
On i njegova bratija zime ‘73. igraju drevne Lepence u Ristićevoj rekonstrukciji Lepenskog Vira. Da li kao znak ogladnelih ili “tradicionalne gostoljubivosti Lepenaca” okreću na ražnju pravog vola u čast velike gošće.
„Ispod belog hermelina Đine Lolobriđide duga balska haljina. S njom je bio Dejan Đurković u belom smokingu sa žaboom. A okolo veje li veje. Blato i mokri sneg. Đina i Lepenci“ deo je sećanja Božidara Zečevića, tada urednika “Filomoruma” u SKC-u. Pronalazim ih na stranicama “Zaveštanja od četiri slova“ (Una Čolić – Biblioteka grada Beograda) monografije posvećenoj poluvekovnoj istoriji FEST-a:
„Objašnjavam zgranutoj Đini šta je Lepenski Vir, ona drhće, a Peđa “Isus” joj na nekom koplju pruža čerek pečene plećke i Đina tu, ad hoc, jede lepenskog vola! Posle pijemo šumadijski čaj u salonu kralja Petra Karađorđevića, a Đina se dalje interesuje za pitanja praistorije s kojom je doživela prvi bliski susret. Onda skida beli hermelin i seda s beogradskim studentima“, navodi Zečević.
Pitanja pljušte sa svih strana. Specijalitet „Filmforuma“ na FEST-u bili su slobodni noćni razgovori koji su se održavali posle projekcije filma i trajali do ranih jutarnjih sati. Beograd je sedamesetih godina prošlog veka bio mesto svojevrsnog kulturnog hodočašća. Italijanska, filmska, Serija A redovno je gostovala u Beogradu. Od De Sike, Antonionija, Bertolučija, Pazolinija, Zefirelija, Latuade, Tavijanija, Skole, do Mastrojanija, Đaninija, Manfredija, Tonjacija, Gasmana, Sordija, Volontea, Đeme, Nera…
Samo na FEST-u našla se apeninska detelina sa tri lista: Monika Viti, Klaudija Kardinale i Đina Lolobriđida. Četvrtu, Sofiju Loren, na Brionima je ljubomorno čuvao Mali Joža.
„Sa stotinom filmskih premijera Zapada i Istoka i desetinama najvećih zvezda Beograd je bio filmska prestonica sveta. Postojali su, naravno, Kan, Berlin, Venecija, Moskva i Karlove Vari, ali se nigde nije živelo tako nepsoredno i intezivno, filmski uverljivo i prisno kao u Beogradu za vreme FEST-a”, tvrdi i danas Božidar Zečević, dramaturg, reditelj i istoričar filma.
Đina i Olivera
Đina Lolobriđida igrala je u filmu “Kralj, dama, pub”. Iako je izazvalča najveću pažnju, po oceni publike film Ježija Skolimovskog našao se na 38. mestu. Kritika je bila izdašnija: 32 mesto. Ukoliko se zna da se na FEST-u ’73. vrteo “Kum”, “Rubljov”, “Kabare”, Kljubrikova “Paklena pomorondža”, Bunjuelov “Diskretni šarm buržoazije”, Bogdanovićev najbolji film “Poslednja bioskopska predstava”, De Sikina “Smrt u Veneciji”, onda i nije čudna (pr)ocena publike i kritike.
Film “Goja” bio je bolje plasiran ali opet u donjem delu “tabele”. Po publici 32. mesto, kod kritike bolje plasiran: 29. U “Goji” je igrala jedna od najlepših jugoslovenskih glumica Olivera Katarina. Ona je sa buketom cveća i Milutinom Čolićem, osnivačem FEST-a, dočekala slavnu italijansku koleginicu na surčinskom aerodromu. Na konferenciji za štampu održanoj na aerodromu još jednom potvrđeno iskustvo da lepe glumice ne vole da se slikaju pored ništa manje lepih koleginica. Đina je pored sebe “posadila“ Đan Luiđi Rondija, filmskog kritičara i direktora Venecijanskog festivala. Olivera Katarina bila je primećena tek u širem kadru.
Ježi Skolimovski, reditelj filma “Kralj, dama, pub” odgledao je svoj film sedeći na podu “Kozare”. Miodrag Vukić, direktor „Beograd filma“, u čijem se lancu nalazila i „Kozara”, smatrao je da sala ipak nije bila dovoljno puna. Izašao je ispred bioskopa ali nikog nije bilo osim tapkaroša. Vukić im je naredio: „Ulazite”. Tapkaroši su se vajkali da su film već gledali, u prepodnevnom terminu ali Vukić nije popuštao: „Smesta da ste ušli ili mi više nijednu kartu ispred bioskopa nećete prodati.” Najveći aplauz na kraju filma Đina Lolobriđida dobila je iz poslednjeg reda „Kozare”. U tom redu sedeli su tapkaroši.
Jedna od najlepših glumica sveta našla se i na modnoj reviji organizovanoj u vreme FEST-a. Od organizatora je zatražila da poseti Muzej savremene umetnosti na Ušću. Kroz postavku je vodio upravnik Miodrag B Protić. Lolobriđida je prema vlastitom priznanju greškom postala glumica. Studirala je slikarstvo i skulpturu.
Posle FEST-a Đina je s monografijom “Italia mia” pod miškom stigla i do predsednika Tita. Uzajmno su se, danas bi rekli, fotkali. Navodi se da je tokom rata njen muž Milko Škofič, operisao Tita kao i da je u vreme Tršćanske krize jedan od italijanskih novinara upitao Tita: Da li za vas u Italiji uopšte ima prihvatljive ličnosti za razgovor? Ima, kako da ne – rekao je Tito. Ko je to – bio je nestrpljiv novinar. Pa, Đina Lolobriđida. Mit ili činjenica? Proverio…
Milko Škofić i Baro Živković
Pre desetak godina poznatog beogradskog internistu Andriju Đuričića, koji je ratne godine proveo u Užicu, pitao sam da li je Milko Škofič operisao Tita jer su se njihovi životni putevi ukrstili upravo u Užicu. Muž Đine Lolobriđide bio je jedan iz duge kolone proteranih Slovenaca koji su tokom Drugog svetskog rata utočište našli u ovom gradu. Tokom Užičke republike Tito nije imao potrebe za hirurškom intervencijom. Posle pada Republike Tito je otišao za Bosnu a Milko ostao pored Đetinje. Ali, činjenica jeste da je Milko Škofič, kao mlad lekar, asistirao u Užičkoj bolnici – objasnio mi je doktor Andrija.
Što se tiče Tršćanske krize koja je tresla ne samo ovdašnje, ex YU prostore Tito jeste gledao filmove ali ne baš sve. Uz to Đina Lolobriđida te Tršćanske 1947. dobila prvu malu, ulogu u filmu „Ludosti zbog opere“, tako da je taj Titov odgovor , ako ga je uopšte bilo, morao da stigne znatno kasnije.
Na svim fotografijama gostovanja Đine Lolobriđide u Beogradu, u drugom planu, nalazi se i čovek karaterističnog osmeha, s prosedom bradicom I tamnim, crnim obrvama. Branko Baro ili Baron Živković, novinar, reditelj, prijatelj krunisanih i nekrunisanih glava, emigranata I verskih poglavara, novinara I obaveštajaca. Spominje ga i Zdravko Šotra u njegovim pisanim sećanjima iz akcijaških, posleratnih dana.
Baro je u Rim otišao na šest dana, a ostao četrdesetšest godina. Tvrde da je pripadao redu Malteških vitezova. I sam je duvao vetar u leđa priči da je bio bliski prijatell Lića Ćelija iz masonske lože Pi due ( P2 – Propaganda due). Sve to ili bez toga bio je jedan od FEST-ovih italijanskih veza, čovek koji je doveo mnoge filmske zvezde u Beograd, pa i Đinu Lolobriđidu. Pre toga bio je urednik propagande u turističkoj agenciji ‘’Putnik’’, osnivač i urednik ‘’Turističke štampe’’, novinar Radio-Jugoslavije i Radio-Titograda.
Bonus video: Gvinet Paltrou – omražena kraljica Holivuda