0
Regionalni pozorišni festival RUTA, čiji je domaćin bilo Beogradsko dramsko pozorište, zatvoren je predstavom "Konji ubijaju, zar ne" Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića i produkciji Gradskog pozorišta iz Podgorice.
Komad je inspirisan romanom „Konje ubijaju, zar ne“ Horasa Mek Koja i filmom Sidnija Polaka. Priča je, kako je najavio reditelj, o savremenom rijalitiju u kom učestvuju neki čestiti ljudi jer to jedini način da prežive. U objašnjenju je istakao da je surovost priče dovoljno metaforična da shvatimo da rijaliti nije samo neki TV program, nego da čini i našu svakodnevicu i državu u kojoj živimo, gde nam uvek neko obeća prosperitet velike nagrade, traži maksimum našeg davanja, a na kraju budemo poniženi, odbačeni i uništeni.
Iz tog razloga, autori su publiku umesto u mrak sale, postavili na binu, gde sede za stolovima na kojima ih čeka piće i služi se večera, te tako aktivno učestvuju u predstavi u kojoj su glumci u izuzetno zahtevnim ulogama.
Da li smo se ikada zapitali šta znači sedeti za istim stolom, upitao je dramaturg Ivan Medenica, koji je vodio razgovor sa autorima i članovima ansambla, nakon izvođenja predstave koju je publika pozdravila ovacijama.
– To je vrsta solidarnosti, deljenja, intimnosti, zajedništva… Ali, večerašnje sedenje ima drugo značenje. Kada nas jedan od likova sočno ispsuje, da nismo neutralna publika nego saučesnici rijaliti programa koji se ispred nas dešava i da svaki gutljaj i zalogaj koji uzimamo, čak i aplauz koji smo uputili glumcima je zapravo učestvovanje u tom mučenju, uništavanju ljudskog dostojanstva, koje je prešlo u svakodnevni govor, kada se ljudi urušavaju do najvećih mogućih dubina. To je bila uloga koju su publici namenili Maja i Kokan na sofisticiran način – naglasio je Medenica.
Kokan Mladenović je priznao da je mesecima tražio koji je to ekvivalent ponižavanju ljudi koji ima dug vremenski proces jer se u par meseci dešava takmičenje na život i smrt.
– Shvatio sam da je to večera u četiri, pet činova. Jer, stvarno je jezivo jesti dok drugi ljudi pred vama krvare, bivaju izbačeni, imaju intimne drame… Tokom tog beskrajnog izrabljivanja ljudi, koji su prinuđeni sopstvenom nemaštinom da učestvuju u takvoj vrsti ponižavanja, kako bi negde imali smeštaj, hranu, krov nad glavom nekoliko meseci, i tog plesa koji stvarno traje dva sata sa deset minuta pauze. Sa glumcima sam se kladio uoči pretpremijere da će publika jesti, a oni su tvrdili suprotno jer dolaze njihovi najbliži. Niko nije tako sočno jeo kao oni, mi smo prosto to. I tako funkcioniše od prve predstave – otkrio je Mladenović.
On je dodao da je ovaj komad po žanru „igračka-plačka“.
– Maja je sjajno napisala tekst, sve je zabavno, raskošno, Miloš Isailović je uradio fenomenalnu koreografiju u kojoj se vidi ta industrija zabave a kako odmiče postaje gorko i postajemo saučesnici u zločinu koji je izvršen prema tim ljudima.
Osim naslova, gde je promenjeno „Konje ubijaju, zar ne“ u „Konji ubijaju, zar ne“ i tekst predstave ima drugačiji kraj, radikalni preokret, nego u filmu i romanu kada junakinja sama sebe ubija a ne najveće zlo koje predstavlja nosioca krupnog kapitala, simboličko ubijanje kapitalazma, konstatovao je Medenica.
– Maja i ja smo imali mnogo sastanaka u kom pravcu treba da idemo i onda sam smatrao da treba da je ostavim na miru. Sve krucijalne stvari su bile unapred dogovorene i mislim da mi njima treba da uperimo pištolj u jaja, u glavu, i da se obračunamo. Prosto, „konji“ treba da počnu da ubijaju da bi prestali da budu konji. Možda je malo radikalno, ali tako je kako jeste – rekao je Mladenović.
Mlada glumica Marija Đurić, koja igra Gloriju, takmičarku sa broj 13, istakla je da u ovoj predstavi nije glumila.
– Ozbiljnu strast osećam dok je igram. Žulja me sistem u kom sam odrasla i u kom i sada živim. Mislim da se ova površnost i ovakva kvalifikacija dešava na svim poljima u društvu. Nije to samo da možemo kontrolisati kada upalimo TV ili uđemo na društvene mreže, ovo se osulo gde nikako ne bi smelo. Ta površnost je prisutna svuda, mi kao mladi ljudi nismo motivisani da damo ono najbolje i najpametnije iz nas, i idemo u ozbiljnu prostotu – prokomentarisala je Đurić, i dodala da se ovaj komad tiče svih nas, ne samo publike u Crnoj Gori, jer je to realnost u celom svetu.
Festival RUTA održava se u kontinuitetu tokom čitave godine u šest glavnih gradova nekadašnjih republika SFRJ.
– Nikad nisam imao u životu ovakvu situaciju kao večeras, iako sam ostvario sijaset uloga u u teatru i dobijao nagrade. Jer, nije lako kada ste na čelu neke kuće i imate najplemenitiju nameru da spasite projekat i odigrate je bez ijedne čestite probe – rekao je za Nova.rs Dušan Kovačević, direktor Gradskog pozorišta Podgorica, koji je uskočio u glavnu ulogu koju igra Emir Hadžihafizbegović.
Poznati glumac je bio u nemogućnosti da dođe, jer je i Kamerni teatar 55, čiji je direktor, iz Sarajeva zbog bolesti glumaca bio prinuđen da otkaže gostovanje na festivalu sa predstavom „Šindlerov lift“.
– Nisam se prijatno osećao, ali siguran sam da se to publika nije imala takav dojam kakav sam ja imao unutar sebe – prokomentarisao je Kovačević, koji je dobio velike komplimente za odigranu ulogu šarmantnog a beskurpulozno manipulativnog voditelja ovog maratonskog takmičenja u plesu.
Predstava je, kako kaže, fenomenalno prihvaćena u Crnoj Gori, publika ju je doživela na pravi način.
– Ovo nije lokalna priča. Hteli smo da napravimo globalnu kritiku društva jer ne postoji teritorija na svetu koja nije okupirana kičom, šundom, nedostatkom empatije, brutalnim iskorišćavanjem života nekog drugog.
Bonus video: Ksenija Marinković i Goran i Bojan Navojec na premijeri filma Nebesa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
