35
Dobitnik NIN-ove nagrade za 2011. godinu bio je novosadski pisac Slobodan Tišma za svoj roman "Bernardijeva soba". Tišma je specijalno za Nova.rs napisao svoj osvrt na te dane, i to se pretvorilo u pravu priču koja po svom stilu podseća na njegov poslednji roman "Astal tiš riba friš: Život pesnika" (koji je ove godine u užem izboru NIN-a) jer su pomešani stvarnost i fikcija.
Piše: Slobodan Tišma
Ne znam kako je danas ali evo kako je to izgledalo pre ravno jedanaest godina. Na kraj pameti mi nije bilo da bih mogao da dobijem NIN-ovu nagradu, bio sam totalni autsajder. Pre „Bernardijeve sobe“ bio sam u širem izboru sa „Urvidekom“ i sa romanom „Quattro stagione“, dakle, vrlo, vrlo daleko od najužeg kruga. Ovaj put situacija je počela da se odvija na prilično neočekivan način: širi, uži i na kraju najuži izbor. Društvo su mi pravili pet autora, da ti pamet stane: Basara, Albahari, Voja Čolanović. Uglješa Šajtinac i Franja Petrinović.
Već ovo je bio veliki uspeh za mene, međutim, neki ljudi su počeli da me ubeđuju da ću dobiti NIN-ovu nagradu. Apsolutno nisam mogao da poverujem u to. Najzad došao je taj ponedeljak odluke. U polusnu, dok sam se budio, video sam Vasu Pavkovića koji je bio predsednik žirija, kako mi pruža vrč sa nekim jako skupocenim crnim vinom, nekom vrstom đavoljeg eliksira. Oko pola jedanaest je zazvonio telefon. Bila je to Vladislava Gordić Petković, koja je bila članica žirija, rekla je: „Slobo, dobio si NIN-ovu nagradu, raduj se!“ Zamolila me je da za pola sata krenem autom za Beograd, da bih stigao na konferenciju za medije.
Moj urednik Laslo Blašković je uskoro bio ispred moje zgrade. Potrpali smo se u njegov BMV i krenuli velikom brzinom za Beograd. Kako smo se na autoputu približavali naplatnoj rampi, videli smo da je velika gužva. Laslo je velikom brzinom zaobilazio sve i na kraju se zakucao u jedan stub. Obojica smo poginuli na licu mesta. Ipak stigli smo na vreme u redakciju NIN-a. Ispred žirija nas je dočekao Jovan Ćirilov kao največi autoritet, njihov dugogodišnji kolumnista, iako on nije bio član žirija, u ovoj situaciji izigravao je neku vrstu sfinge, pred kojom sam se ja kao Edip našao. Odveo me je na stranu i upitao me, zapravo, testirao me je, pretpostavljam da mu je njegov veliki prijatelj Draško Ređep već rekao ko sam ja, tj. da se radi o totalnoj dileji. Dakle, njegova pitanja su glasila: „Interesuju me dve stvari; prvo: Da li znate šta znači reč „tišma“? i drugo: Da li ste u nekakvim rodbinskim odnosima sa velikim piscem Aleksandrom Tišmom?“ Odgovorio sam mu: „tišma“ znači haos, zbrka, pometnja, ljudski metež. Dao sam tačan odgovor, međutim on se nije srušio, nije pao.
Nastavio sam: „Sa Aleksandrom Velikim nisam ni u kakvim rodbinskim odnosima. Njegov otac je početkom dvadesetog veka došao iz Like u Vojvodinu, da se školuje, a moji preci su u Vojvodinu došli iz Dalmacije, još u osamnaestom veku. Dakle, on se prvi u svojoj familiji rodio u Vojvodini, a ja sam osmi ili deveti.“ U svakom slučaju, nisam se obrukao, Ćirilov je bio zadovoljan odgovorima. Inače, u NIN-u je napisao da je zahvalan autoru „Ber sobe“ što je na kraju knjige štampao sažetak pod naslovom: Samo za veoma nestrpljive. Za pretpostaviti je da roman nije ni pogledao. Na konferenciji za medije, rekao sam jednu bitnu stvar, citirao sam svog profesora Sretena Marića: „Ako u romanu nema poezije, roman ne vredi ništa.“ Zatim su me fotografisali NIN-ovi fotografi. Odveli su me u muzej oldtajmera. Hteli su da me slikaju u nekom starom luksuznom automobilu, na primer, u nekom Bugatiju. Osetio sam kič situaciju i odbio sam da se fotografišem.
Glavni urednik NIN-a, Spajić mi je predložio da se za naslovnu stranu fotografišem sa trnovim vencem oko glave. Naravno, odbio sam, nije mi padalo na pamet da pravim budalu od sebe. Odveli su nas na ručak u restoran Maderu. Ne sećam se kada sam pre toga bio u nekom restoranu. Morali su da mi pripreme nešto posebno pošto sam ja makrobiotičar: tražio sam miso-supu ali nisu to imali, ipak rolnice od heljde su bile sasvim odgovarajuće. Dobio sam i desert u vidu nekog kolačića od šargarepe. Bilo je sve vrlo ukusno. Atmosfera je bila divna. Ljila Šop je malo više popila i počela da plače, vajkala se što ona jedina nije glasala za mene nego za Voju Čolanovića. Utešio sam je, rekao sam joj: „Ljiljo, nemoj, molim te, Čolanović je sigurno mnogo bolji pisac od mene, ako ništa drugo njegov roman je mnogo pismeniji u literarnom smislu.“ „A ne, ne“, umešala se Vladislava, „Bernardijeva soba“ je nešto sasvim izuzetno, pobedio si sasvim zasluženo.“
Predveče su me odveli na RTS, trebalo je da se pojavim u drugom Dnevniku, tako je nalagao običaj. Tamo nas je dočekao Aleksandar Gatalica kao urednik kulturnog programa. Nije me udostojio jednim pogledom, osećao sam njegov ledeni prezir, ali morao je da obavi tu formalnost, da me uvede u studio. Ekipa Dnevnika, kada me je videla onako ofucanog, sa zakrpama na rukavima sakoa, unezverila se. Video sam u čemu je problem pa sam ih smirio rekavši da ništa ne brinu, da sam iskusan čovek, spomenuo sam im dvadesetogodišnji angažman na Novosadskoj televiziji, gde sam izigravao spoljnjeg saradnika u nekim emisijama iz kulture.
Posle nedelju dana bila je dodela nagrade u gradskoj skupštini. Kada smo stigli u Beograd, svratili smo prethodno u prostorije srpskog Pena. Sa nama je bio i naš prijatelj, pesnik Vladimir Kopicl. Tamo smo sreli Gojka Božovića koji se odmah ironično obratio Blaškoviću i Kopiclu, mene nije primećivao: „Sad samo još da mu namestite direktorsko mesto u Narodnoj biblioteci“. Bila je to jedna podla aluzija, kao Kopicl i Blašković su mi namestili nagradu. Pomislio sam: možda ja nemam pojma šta me je snašlo. Da li je moguće da ja imam tako moćne prijatelje?
Na dodeli je bilo dosta sveta. Ja sam stajao na ulazu u salu i pozdravljao se sa gostima. Iskrsavale su razne face, između ostalih Dragoslav Mihailović, Ršum, Vuk Drašković. Mihailoviću sam rekao da sam još kao gimnazijalac čitao njegov roman „Kad su cvetale tikve“, što mu je očigledno godilo. Došao je Voja Čolanović sa suprugom ali mi nije čestitao, on je na dodeli bio jedini od pisaca koji su bili u najužem izboru za nagradu. Već sam hteo da uđem u salu i da počnemo ceremoniju kada su se pojavili Matija Bećković i njegova ćerka Olja. Pomislio sam: Šta će ovaj čovek ovde. Inače on mi nikada nije bio simpatičan a nisam bio ni ljubitelj njegove poezije. Ipak, ljubazno sam se rukovao sa njima. Počelo je sa predstavljanjem romana, odlomak je čitao glumac Tihomir Stanić, što mi je bilo posebno drago, pošto je on bio moj omiljeni lik.
Međutim, moj nastup nije bio dobar. Pogrešio sam, pročitao sam tekst koji sam dan ranije sastavio. Reč je bila o književnom postupku, o poziciji autora kao zlog demijurga koji se igra sa svojim likovima, što je sve bilo prilično otrcano i poznato, umesto da sam govorio prisutnima o sebi, pošto većina nije imala pojma ko sam ja. Propustio sam priliku da iznesem svoje političke stavove, da predstavim svoj identitet bez identiteta, to da sam anacionalan i areligiozan, što se mnogima ne bi svidelo. Pristao sam i da se slikam sa velikom plaketom na kojoj je stajalo: 1 milion, koliki je bio novčani iznos nagrade.
Najzad kada se sve završilo, niotkud se pojavio Ivan Fece Firči, legenda Jugo roka, bubnjar bendova EKV, Luna i La strada, sa kojim sam se družio godinama. Na zaprepašćenje svih prisutnih, dohvatio me je i počeo da me baca uvis, radovao se, ja sam se smejao kao lud, nije me bilo sramota iako su se mnogi pitali: Šta je sad ovo? Ko mu je sad ovaj? Posle smo išli na ručak ili večeru, u neki restoran na Dunavu, ali nije bilo ni blizu tako ugodno kao u Maderi, sve se nekako spuvalo. Klopa je takođe bila mnogo lošija.
Kada sam kasno noću stigao kući, odmah sam uključio komp, otvorio sam poštu. Dobio sam mnogo čestitki. Prva je bila od pisca doktora Zorana Mirkovića, muža pokojne spisateljice Judite Šalgo, glasila je: „Otkud pas među besmrtnicima? Našao si se tamo gde ti nije mesto, skupo ćeš to platiti.“ Nisam se mnogo zabrinuo. Sutradan, već rano prepodne, počeo je da divlja telefon, stalno je neko zvao. Upao sam u tzv. medijski vrtlog koji će potrajati narednih nekoliko meseci, možda pola godine. Dao sam preko tridesetak intevjua, sve u elektronskom formatu, u pitanju su bili pisani intervjui, kao neka vrsta književnosti, što je bilo jedno novo vredno iskustvo.
Gradska biblioteka u Zrenjaninu mi je posle objavila knjigu „Velike misli malog Tišme“ gde su bili sabrani svi ti intervjui, ali i neki koji su nastali pre dobijanja NIN-ove nagrade. Za razliku od književnog sveta, osvajanje NIN-ove nagrade je pre svega obradovalo moje rođake, komšije, sugrađane. Kada bih izašao u šetnju, neko bi prišao da mi čestita, što mi je prijalo. Postao sam poznata faca u svom gradu.
Bonus video: Dejan Tiago-Stanković: Najveći uspeh kad deci daju ime po likovima iz mojih romana
