Kako nekome ko nikad za nas nije čuo predstaviti Srbiju u jednom sloganu? Slavoljub Stanković ima genijalan predlog

Odmah na početku trebalo bi dodati jednu napomenu: Slavoljub Stanković nije samo stručnjak za advertajzing, nego i sjajan pisac. Autor je knjiga „The Box“, „Split“, „Knjiga utisaka“, „Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga“ i „Prvaci sveta!“. Ako možda niste pročitali neku od ovih knjiga, onda ste sigurno na nekom bilbordu, TV-u, sajtu ili radiju (to još postoji!) čuli ili videli neki njegov slogan.

Već ime master classa „Rade nas reči“ zvuči kao provokacija, ako znamo kako se lako troše reči 2024. godine. Zašto te i dalje rade reči i koje reči te najviše rade?

Reči kazuju ko smo. Svuda čujemo da je nešto prelepo, prepametno, predobro, presmešno. Ili je nebitno, nebitna, nebitan. Takođe, svi su nešto ponosni na ovo ili ono. Sadržaj je isto česta reč. Svi proizvode neke sadržaje. Niko ne pominje formu, a forma je ideja, u njoj su i istina i lepota i smisao. Ima sigurno dijagnoza za ovakav rečnik...

Osetljiv sam na reči, a zašto je to tako, ne znam. Nema konkretne reči koja me radi ili ne radi, nema reči koja mi ne treba ili reči bez koje ne mogu. Same po sebi, reči su tek tastatura. Uzbuđuje me upotreba reči. Za reči su potrebne i uši, one su starije od usta.

Na prvi pogled, reklame stoje s druge strane barikade u odnosu na poeziju i prozu. Osećaš li se kao uljez u ovom društvu?

Kad je dobra, reklama je umetničko delo. Kad je loša, onda je samo reklama. Isto važi i za poeziju i prozu. Oldos Haksli je tvrdio da je lakše napisati deset soneta nego jedan reklamni slogan. Kopirajteri su bili i Džorž Orvel, i Salman Ruždi, i Skot Ficdžerald...
Duško Radović je reklamu smatrao novom umetničkom formom, toliko važnom i velikom da redefiniše sam pojam umetnosti. Reklama je za njega najsavremeniji umetnički izraz koji sasvim odgovara duhu vremena u kome živimo. Duško je to osećao, ne da ja znam šta je on osećao, već je čovek to napisao i o tome često govorio.
Što se pitanja o meni tiče, lepše se osećam kao uljez. Moraš biti uljez ako kreiraš. Umetnost je uvek nešto drugo.

Pisao si o Dušku Radoviću i Momi Kaporu kao magovima kopirajtinga, a ne samo velikim piscima našeg jezika. Koji njihovi slogani i reklame su ti najdraži? Da li su oni bili osporavani kada su se time bavili pre toliko decenija?

Momo Kapor je naš prvi školovani kopirajter i tim zanatom se bavio neprekidno desetak godina. Pisao je, između ostalog, tekstove za sajmove u inostranstvu, na kojima su se promovisali jugoslovenski industrijski i turistički potencijali. Duško Radović je tokom cele svoje karijere bio i kopirajter. Već na svom prvom poslu, u Pionirskim novinama, Duško je pored pesama pisao i reklamne poruke. Njegove najpoznatije reklame su vezane, naravno, za Robne kuće Beograd.
I dan danas se od našeg sveta čuje da je reklama prodavanje magle. I da je reklama potrebna samo za loše proizvode. I reklamiranje je nekako još uvek neka ružna radnja. Reč reklama je i u vreme socijalizma bila deo mrskog nam rečnika kapitalizma. Novac, tržište, biznis, kompanija, sve su to bile reči koje su bile planirane da odumru, zajedno s porodicom, religijom i državom. A nisu nam priznali da su Proleteri svih zemalja, ujedinite se ili Mi smo Titovi, Tito je naš - slogani.

Zamislimo čoveka koji živi recimo u nekoj dalekoistočnoj azijskoj zemlji i doslovno nikad nije ni čuo za Srbiju – ne zna gde se nalazi, kakva joj je istorija, kojim jezikom govore njeni ljudi… Kako bi mu ti opisao Srbiju u jednoj rečenici ili, još bolje, sloganu?

Odgovor na ovo pitanje vredi dosta novaca. Evo sjajne ideje koju država može i treba da plati. Dušan Kojić Koja (Šarlo Akrobata, Disciplin A Kitschme) ima odličan slogan za Srbiju. Predlog je i provokativan, i dubokouman, i tačan, i humoran. I prirodno nam pripada, više nego bilo kome na ovoj planeti. Slogan svih nas, i ljudi, i životinja, i biljaka, i reka, i planina, zemlje Srbije.

Tamo daleko.
To je naša pozicija i u prostoru i vremenu.
Tamo daleko. Srbija.

Svi odmah znamo o čemu se tu radi. Lepo se čita u oba smera. To svet misli o nama, a to i mi mislimo o sebi. Ne moramo ništa da objašnjavamo. Jesmo daleko od nekih svetskih vrhova, ali smo daleko i od nekih civilizacijskih promašaja. Mi smo daleko i od rešenja, ali i problema. To je jedna tako poželjna pozicija u ovom ludom svetu opterećenom brzinom i blizinom, planetarnim diktatom digitalizma i globalizma. Mi smo daleko i od normalnosti, što nekad i nije loše, s obzirom na to šta sve nova normalnost znači. U Evropi smo, a nismo. U trećem milenijumu smo, a nismo. Ne treba ti mnogo da odeš daleko. Srbija. Tamo daleko.

Šta te još radi osim reči u poslednje vreme?

Eto, trudim se da spajam poslovni i umetnički svet. Mislim da se kod nas umetnost i biznis nisu dovoljno povezali. Imam utisak da se umetnost nekako gnuša biznisa, a biznis gotovo da sažaljeva umetnike. Jedni drugima nisu relevantni, a to nije istina.

Biznis ne vidi svoju umetničku stranu, a umetnost ne prepoznaje biznis kao svoj integralni deo. Ovde uopšte ne govorim o trgovini umetničkim delima, niti o pisanju knjiga iz biznisa. Smatram da se suštinski umetnost i biznis dobrim delom preklapaju.

Nema biznisa bez novca, ali nema ni umetnosti bez novca. Nema umetnosti bez ideje, ali nema ni biznisa bez ideje. Prvo nije baš jasno umetnicima, a drugo nije uvek jasno biznisu. Nije ideja da umetnik postane biznismen i obrnuto, već da svi postanu bolji u tome što rade. Na primer, ja u Ananasu nisam ni menadžer, niti biznismen. Radim šta jedino umem, da čitam i pišem. Kako književnost pomaže biznisu, a kako biznis pomaže meni u pisanju, e, o tome se radi. To je ono što pokušavamo u saradnji sa Ars Akta i Jasnom Žarković, a kroz master class Rade nas reči, da prenesemo ljudima. Ne mogu da kažem da vas naučimo, ali, recimo, inspirišemo primerima iz ličnog iskustva kako da reči rade za vas.

Spremaš li neku novu knjigu? Ako me sećanje dobro služi, spominjao si neku knjigu sa istorijskom tematikom?

Dobro te služi sećanje. Godinama skupljam materijal za priču o jednom zmaju. Kada hoćete da pišete o zmaju, onda neminovno imate i istorijsku dimenziju, jer zmaj, kažu, može da živi vekovima. Ovaj živi kod nas i svašta je video. I Prokletu Jerinu, i Hansa Kristijana Andersena, kralja Milana, Branislava Nušića, Dražu Markovića, Aleksandra Mitrovića...