0
Čim bih stigla, i ne raspakovavši u kuhinji kese s namirnicama, vodili smo ljubav, piše laureatkinja Nobelove nagrade Ani Erno u novoj knjizi.
Jedna od najvećih francuskih spisateljica i poslednja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Ani Erno vodila je dnevnik. I u tom dnevniku zapisivala je najintimnije misli. A veliki deo tog dnevnika, ispisivanog tokom devedesetih godina, čine zapisi o aferi književnice. I to aferi s 30 godina mlađim muškarcem.
Taj dnevnik ključ je nove knjige francuske književnice „The Young Man“, koji je prošle godine objavljen u njenoj domovini, a 12. septembra izaći će širom sveta u prevodu na engleski. U knjizi podrobno opisuje vezu zbog koje je, bar na nekoliko meseci, ponovo postala ona „skandalozna devojka“, kakva je bila u mladosti.
„Poprište“ radnje u „Mladiću“ (The Young Man) jeste Ruan, grad na severozapadu Francuske u kojem je tokom šezdsetih godina Ani Erno studirala. Radnja počinje u jednom studentskom apartmanu, u kojem živi osoba koju naziva A. U pitanju je njen mlađani ljubavnik, student, kojeg u celoj knjizi oslovljava samo s prvim inicijalom.
Prozori tog apartmana gledaju na bolnicu u kojoj je tridesetak godina ranije Ani Erno abortirala. Ali, zahvaljujući toj mlađanoj osobi A spisateljica se vraća u mladost, oseća se kao da joj godine ne mogu ništa, čini joj se da svoj život počinje da živi unatraške…
– Kako možeš da budeš s ženom u menopauzi – pita drug tog studenta u jednom trenu knjige. I Ani Erno se u ovom delu nimalo ne ustručava da istraži sram, kao ni da prizna koliko iščekuje novi susret sa svojim ljubavnikom…
Delić nove knjige objavljen je pre neki dan u „Vogu„, a započinje rečima Ani Erno kako je „jednom provela čudnu noć sa studentom koji joj je čitavih godinu dana pisao želeći da je upozna“.
„Često sam vodila ljubav kako bih naterala sebe da pišem. Nadala sam se da ću u tom umoru, nesvestici, napuštenosti koja dolazi posle seksualnog čina pronaći razloge da ne očekujem ama baš ništa više od života. Nadala sam se da bi me orgazam, najnasilniji mogući kraj koji dolazi posle čekanja, doveo do osećaja da nema većeg zadovoljstva od pisanja knjige. Možda je to bila želja da u sebi razgorim potrebu da napišem knjigu – zadatak kojeg sam oklevala da se prihvatim zbog neizmernosti – i to me je navelo da povedem A kući na piće posle večere u restoranu, tokom koje je, zbog stidljivosti, bio gotovo nem. Bio je skoro 30 godina mlađi od mene“, piše Arno.
Viđali bi se, kako se dalje seća, vikendima, a u međuvremenu su jedno drugom nedostajali sve više i više:
„Svakoga dana me je zvao sa telefonske govornice da ne bi devojka, s kojom je živeo, nešto posumnjala. Ni ona, ni on, uhvaćeni u frci svakodnevnog života mladog para, koji brine o ispitima, nikada nisu mislili da bi vođenje ljubavi moglo da bude bilo šta više od zadovoljenja strasti i potrebe. Da to može biti trajna kreacija. Žar, vatrenost koju je imao na licu, kada je spoznao to novo otkriće, vezivala me je za njega sve više i više. Malo po malo, afera je prerasla u vezu koju smo žudeli da razvijemo do krajnjih granica, ne znajući šta to znači“.
A kada je, na zadovoljstvo i olakšanje spisateljice, raskinuo s devojkom i kada ona je napustila apartman, imala je Erno običaj da ostaje kod njega ceo vikend. Živeo je, kako precizira, u Ruanu, gradu u kom je i sama živela dok je bila student, šezdesetih, ali tokom godina bi samo prošla tuda kako bi posetila grobove roditelja.
„Čim bih stigla, i ne raspakovavši u kuhinji kese s namirnicama, vodili smo ljubav. Obično bi u plejeru već bio CD, najčešće Dorsi, i već bi krenula muzika dok smo ulazili u spavaću sobu. U nekom trenu, muziku bih prestala da čujem…“
Međutim, moćne note pesme „Love Street“ i glas Džima Morisona, ušle bi ponovo u spisateljicinu svest. Ostajali bi, kako beleži, da leže na dušeku ili na podu.
„Saobraćaj je bio gust u to doba. Zraci svetlosti pravili su senke na zidovima. Činilo mi se kao da ležim u krevetu od svoje 18. godine i da nikad nisam ustala. Isti je krevet, ali na različitim mestima, s različitim muškarcima, neodvojivim jedni od drugih“.
Apartman njenog ljubavnika gledao je na „Hôtel-Dieu“, koji je zatvoren godinu dana ranije i bio je u procesu rekonstrukcije. Ali, i na bolnicu u koju je hitno smeštena zbog ogromnog krvarenja nakon što je ilegalno obavila abortis. I taj apartman je postao njihovo glavno mesto sastajanja:
„Uveče, prozori zgrade bili bi osvetljeni i ostali bi tako čitavu noć…. Bila je to ljubavna priča koja je morala da se odživi do krajnjih granica“.
Nedeljom, kad bi napolju rominjala kiša, ostajali bi u krevetu, i čas se budili, čas spavali.
„S tihih ulica dolazili su glasovi retkih prolaznika, obično stranaca koji su odsedali u obližnjem hostelu. A onda bih osetila kao da sam ponovo u Y, gde sam kao dete čitala pokraj majke, koja je zaspala od iscrpljenosti na krevetu, potpuno obučena, posle nedeljnog ručka, kada je prodavnica bila zatvorena. Postala sam žena koja ne stari, i plutala sam iz jednog doba u drugo u polusvesnom stanju… U stanu A, kao da sam bila transponovana u ono doba nelagodnosti i improvizacija koje mi je bilo tako dobro poznato iz vremena kada smo moj suprug i ja počinjali, kao studenti. Na električnoj ploči, čiji je termostat crkao, sve što si mogao da skuvaš su bili odresci, uvek s opasnošću da se zalepe za tiganj čim ih staviš, ili pastu i pirinač koji bi se kipeli u nekontrolisanim potocima ključale vode. Stari frižider čija temperatura nije mogla da se podesi zamrzavao bi zelenu salatu. Morao si da nosiš tri džempera da bi se zaštitio od hladnoće koja je dolazila iz šupljih prozora u tim sobama s visokim plafonom, koje je bilo nemoguće zagrejati, čak i s grejalicama“.
Vodio ju je u kafiće „Le Bureau“ i „Big Ben“, u koje dolaze mladi ljudi ili na klopu u „Jumbo“. Omiljena radio stanica bila mu je Europe 2. Ljudi koje je pozdravljao na ulici uvek su bili, kako primećuje, mladi, često studenti.
„Kad bi zastao da priča s njima, stajala sam po strani, gledali bi me. Posle bi pričao o akademskom bekgraundu osobe s kojom je upravo pričao, uz sve detalje njegovih uspeha i promašaja. Ponekad, s distance, molio bi me da se ne okrećem, upirući prstom u prostorije Odeljenja književnosti na kom je studirao. Odvojio me je od moje generacije, ali ja nisam bila deo njegove…“
Bonus video: Ani Erno
