0
Na svečanosti otkrivanja spomen-ploče Nikoli Karaklajiću u Radio Beogradu trebalo je da govori i njegov "đak" Zoran Modli. Preminuo je dan ranije. Tako je ono što je trebalo da bude veseli skup imao i komemorativni karakter.
Zoran Modli počeo je svoju karijeru kao mladi saradnik u emisiji Nikole Karklajića, „Sastanak u devet i pet“, pa je svečanost otkrivanja spomen-ploče Karaklajiću na Zidu slavnih počela odlomkom iz ove emisije iz 1966, jednoj od prvih u kojoj je otišao u etar glas tadašnjeg učenika Zemunske gimnazije.
– Planirali smo da ovo bude vesela svečanost i jedno optimistično sećanje na Nikolu Kraklajića, međutim, ono što se dogodilo u međuvremenu učinilo je da će ovaj skup biti pomalo i komemorativan, jer ćemo se u isto vreme setiti i Zorana Modlija – rekao je na početku Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2.
On je pročitao prepisku sa Modlijem od 5. februara kada mu je poslao molbu da govori povodom otkrivanja spomen-ploče Karaklajiću. Na to je Modli odgovorio:
„Dirljivo, divno i zasluženo. Hvala svakome ko je zaslužan za ovu inicijativu u ime svih nas tinejdžera iz 1960-ih pa nadalje. Razume se da ustreptalog srca dolazim 24. veljače u Kamenu salu“.
– Modli je bio vedar, raspložen… Ako je neko simoblizovao radio u Srbiji, onda je to bio Zoran Modli. On je čovek koji je pre 40 godina radio sve sam u Studiju 6a Radio Beograda, nešto što nas tek sad uče da, zapravo, treba da radimo. On je pre 30 godina uveo računare u svoju emisiju, bio je čovek sa zavidnim optimizomom i anđeoskim osećajem za ljude i za radio. I tužno je i divno i setno da se danas setimo i njega kada budemo govorili o Karaklajiću – poručio je Kanjevac.
Pročitajte još:
– Zorana Modlija upoznao sam 1964, u hodniku Radio Beograda, ispred Studija 7, kada smo zajednički drhtali pred naš prvi nastup u emisiji „Sastanak u devet i pet“. Ja sam zastupao Desetu beogradsku gimnaziju a Zoran Modli Trinaestu. Pričali smo šta se sluša u našim školama. Rekao sam jednu rečenicu i zbog nje sam cele nedelje bio glavna faca u školi. Jer, ko nije slušao tu emisiju, on nije živeo u Beogradu, pa ni u Srbiji.
Ima još jedna stvar. Kao što je Nikola Karaklajić bio čovek raznih interesovanja, znanja i zanimanja, on je oko sebe takve i okupljao, gajio i ohrabrivao. Zoran Modli je to bio i Nikola je u njemu to prepoznao: da je samo biti disk džokej malo. Zoran je bio i pilot i kompjuterista.
Zahvaljujući Zoranu Modliju, koji me je stavio u avion, nas dvojica smo bacali letke nad Beogradom za prvi broj lista „Rok“ koji sam ja uređivao 1982. To mi je učnio veliku čast. Kad smo došli do hipodroma, do Čukarice, ja sam ga zamolio da skrene ka mojoj kući, međutim, postor gde ja stanujem je i dan danas zabranjena zona pa su nas opominjali preko radija, bež’te odatle, pucaćemo. Zoran je i to radio.
Poslednji zajednički susret Nikole, Zorana i mene dogodio se na obeležavanju 40 godina emisije „Veče uz radio“ koji smo napravili u našoj kući. To je bilo tri nedelje pre nego što je Nikola Karaklajić umro. Svedoci tog skupa su danas među nama i ja im se zahvaljujem – poručio je Peca Popović.
U Kamenoj sali Radio Beograda, gde je upriličena ova svečanost, pre 50 godina je održan i sastanak posle koga se, zahvaljujući glasanju u diskoteci „Sinagoga“ gde je Modli bio didžej, rođena ideja o imenovanju i nastanku „YU Grupe“. Jedan od njenih članova, Žika Jelić, podsetio je prisutne na taj događaj ali i na svoj prvi susret sa Modlijem.
– Zorana Modlija znam još od njegove desete godine. Mi smo živeli u Paviljonu 23 a Modli u Paviljonu 21 na Novom Beogradu. Moj drug iz srednje škole, Nikola Nešković, stanovao je vrata do vrata sa Zoranom i prvi put kada sam sreo Zorana imao je 10 ili 12 godina. Kasnije smo se sretali na raznim stranama i, kada je muzika u pitanju, u ovim prostorijama Radio Beograda. Kada smo osnovali bend 1970. nismo znali kako ćemo da se zovemo. Zoranov predlog je bio da dođemo u diskoteku gde radi, „Sinagogu“ u Zemunu. Bio je 29. novembar 1970. Zamolili smo prisutne da na ceduljama napišu predloge za ime benda. Na kraju nastupa prebirali smo po nekoj korpi za otpatke, baterijskom lapom osvetljavali papiriće i pronašli naziv „YU Grupa“. Potpisan je bio Miroslav Stanivuk, tako da „YU Grupa“ zvanično ima i kuma.
Kompozitor Zoran Simjanović podsetio se vremena kada je sa Modlijem radio na Radiju Studija B.
– Bio je disk džokej. Radio je u Studiju B i bio je strašno aktivan na radiju. U jednom trenutku je, usred noći, pozvao nekog voditelja Zagrepčanina sa Radija Luksemburg da gostuje na Studiju B. To je strašno razbesenelo (direktora) Dragana Markovića, što je to radio bez dozvole urednika i organizovao je zbor radnih ljudi. „Mora da se reši to pitanje Zorana Modlija“. Ali, kažem, Dragane, šta je on to radio? „On ide hodnikom i dere se peva“. Pa, on je disk džokej, on nije filozof. „Dobro. A onda je doveo strance bez pitanja“. A koga je mogao da pita? „Pa, nikog. Dobro. Ali, najgore… Ja sedim na 22. spratu, pogledam kroz prozor, a on mi maše?!“. Pošto je Zoran bio pilot, on se dogovorio sa onima koji peru prozore i sa njima se ukrcao u penjalicu i mahao mu kroz prozor. Kad ga šlog nije strefio!… Mislim da će Zoran naći neku radio stanicu gore – kazao je Simjanović.