1
Rođena kao Vejn Rodžers, među žive legende rokenrola upisala se kao Džejn Kaunti. Taj put bio je sa obe strane, i privatne i javne, posut ekserima, žiletima i praznim kutijicama karmina. O svemu tome muzičarka, glumica i LGBT ikona piše u svojoj nedavno ponovo reizdatoj autobiografiji "Dovoljno muško da budem žena".
„Ako ostanete živi dovoljno dugo, ljudi će na kraju uhvatiti korak sa vama“, napisala je Džejn Kaunti u autobiografiji „Dovoljno muško da budem žena“, nazvanoj po jednoj od njenih pesama. Kada je prvi put objavljena pre tačno 25 godina, knjiga je dočekana kao šokantno štivo i izazvala je sa jedne strane odijum, a sa druge istinsku empatiju, pa i divljenje. Nedavno je objavljeno i reizdanje i teško je reći da li je danas drugačije. Pisana je bez zadrške, jezikom zbog koga Džejn Kaunti i sada malo-malo pa bude „zabranjena“ na društvenim mrežama, ali donosi jedinstvenu životnu priču. Njoj, međutim, nije cilj da bilo koga uvredi, a to neosetljiva, automatizovana administracija na internetu ne prepoznaje.
Džejn Kaunti jednostavno je uvek htela da bude ono što jeste, da je drugi puste da to bude, da kaže to što ima i da stvara umetnička dela, koliko god nekome sve to delovalo ekscentrično i koliko god njenu umetnost smatrali kičem ili kempom. Na sceni je već više od šest decenija i ne pokazuje znake umora, a njena beskompromisna borba da je prihvate ili bar ostave na miru traje i mnogo duže. To je radio Vejn, a to radi i Džejn.
Rođena u Dalasu kao sin u porodici duboko religioznih radnika pre 74 godine, u školi je nosila šminku i izazivala je skandale. Kaže jednostavno da ne ume da krije to što jeste. U Atlanti, gde se preselila, našla je i grupu sebi sličnih prijatelja.
„Postojala je gej supkultura u Atlanti i odmah sam uletela u nju… Postala sam nešto što je tada bilo poznato kao Kraljica vrištanja: nosila sam šminku, šetala niz ulicu vrišteći na ljude, vrišteći na momke, bežeći od njih… to je nešto što su Kraljice vrištanja radile, išle smo ljudima na nerve“, piše u autobiografiji.
A živeti tako, pogotovu na američkom jugu u vreme kada je sazrevala, sigurno nije (bilo) lako. Opisujući u razgovoru sa novinarom i muzičkim kritičarem „Gardijana“ Aleksisom Petridisom takve dane kaže da je mogla i da bude ubijena.
„Čudo da nismo ubijene, čudo je da nismo imali veće probleme od onih kakve jesmo. Pucali su na nas. Dovezli bi se zapravo u njihovim kamionima i pucali su na nas zabave radi. Mogli ste da čujete kako vam hici zvižde oko glave. O, da, hteli su da nas ubiju. Ali mislim da, pošto su ljudi bili toliko šokirani, obično nisu imali kad da misle o tome i da nas povrede. Bili su zauzeti šokom. Dok ih to prođe, mi bismo već otišli, a oni bi se pitali šta se to dođavola dogodilo“, priča Džejn Kaunti telefonom iz svog doma u Atlanti.
Sa 19 je otišla od kuće u Njujork. Klima je tamo bila drugačija, a bila je tu i Vorholova „Fabrika“, sa svim onim likovima koje je Lu Rid opevao u „Walk on the Wild Side“ i bilo je to vreme rađanja glam roka. Prvo se oprobala u pozorištu. Nije, naravno, igrala u komadima Čehova ili Šekspira, nego u „teatru čuda“ i sličnim pozorištima dok je nije pozvala Džeki Kertis, jedna od Vorholovih superzvezda, da igra u njenom komadu „Fatalna žena“. Potom je igrala u komadima Tonija Ingrasije, zajedno sa Peti Smit, a negde u to vreme osnovala je i svoj prvi bend Queen Elizabeth.
Bend je skrenuo pažnju Dejvida Bouvija, a pričalo se i da su on (i tada još) Vejn u vezi. Džejn Kaunti tvrdi, a neki je muzički kritičari u tome podržavaju, da je njena pesma “Queenage Baby” bila prototip Bouvijeve “Rebel Rebel”. Bilo to tačno ili ne, duh obe pesme je sličan.
Nastupala je u klubu Max’s Kansas City izvodeći pomalo bugi, ali više garažni rok i nešto što će tek dobiti ime pank, a dok su se prvi pankeri okupljali u tadašnjem CBGB-u, ona je tamo bila didžej i ne samo da je pratila nastanak te scene (Peti Smit, Television, Ramones…) nego je i uticala na njih. Pojavljuje se i u filmu „Blank Generation“ (1976), verovatno najznačajnijem filmu o njujorškoj pank sceni.
Za nastupe, prožete sa mnogo humora, govorili su da „pored nje Alis Kuper deluje kao časna sestra“. Njeni nekonvencionalni koncerti (između ostalog, pevala je sedeći na toalet šolji ili prskajući publiku pištoljima na vodu u obliku vibratora) privlačili su i sledbenike, ali ni tu nije sve išlo kako treba. Na jednoj od svirki u CBGB-u, muzičar iz njenog benda opsovao ju je, posežući i za ustaljenim homofobnim uvredama, svedočili su prisutni, na šta je ona dograbila stalak mikrofona i slomila mu ključnu kost.
Punu afirmaciju dočelala je, međutim, tek sa druge strane Atlantika. Preselila se u London, tamo osnovala bend Elecric Chairs i sa njima, posle dva ne preterano zapažena EP-a u Americi, snimila istoimeni prvi album. Na njemu su njena „lična karta“ u svetu muzike, „Fuck Off“, briljantno jednostavna pesma sa jasnom porukom, kao i njen drugi značajan hit, „Toilete Love“ (klavijature u tom bendu, inače, svirao je Džuls Holand, kasnija TV zvezda).
Iste godine igrala je i u filmu “Jubilej“ (kao Laundž Lizard) i pojavila se u dokumentarcu Dona Letsa „Pank rok film“.
Usledile su turneje po Evropi, pa još dva albuma, „Storm the Gates of Heaven“ (1978) i „Things Your Mother Never Told You“ (1979), a potom je Vejn Kaunti otišla u Berlin i tamo postala Džejn, prvi put se javno deklarišući kao žena. Pisalo se već tada da je transformacija bila upotpunjena i hirurškom intervencijom. Kao Džejn Kaunti potpisala je 1980. sledeći album, živi „Rocknroll Resurrection (In Concert)“.
Od tada je živela na relaciji Njujork – London – Berlin, menjala je prateće sastave i nizala albume (18 oficijelnih izdanja do danas, zaključno sa četvorodelnim boks-setom u kom su objedinjene njene pesme objavljene pod etiketom Safari), a povremeno je snimala i filmove. U međuvremenu se ponovo objavljuju njeni raniji albumi, a sada je ponovo preštampana i njena autobiografija.
I koliko god je podsećali na to da je prva javno deklarisana trans osoba u rokenrolu, ona tome ne pridaje veliki značaj. Njen stav i njena umetnost su na neki način za LGBT zajednicu uradili više nego hiljade saopštenja, protesta i šetnji. Nema je na tribinama da o tome govori, ne kapitalizuje to na bilo koji način. Radije se, kaže, bavi spasavanjem životinja (posebno mačaka). Pre tri godine predstavila se i kao slikarka. I svira i dalje. Sada sa bendom Elektrick Queers u Atlanti.
„O, Bože, napravila sam toliko mnogo grešaka. Ako bih morala da živim svoj život ispočetka, ispravila bih ih. I znate, imam 74 godine i još trajem. Ne mogu ni sama da poverujem. Ali to je energija, imam tu rokenrol energiju. To me, zapravo, i drži. Otud se i moja umetnost nastavlja, moja muzika, to me pokreće. Ne umem da objasnim odakle to. Jednostavno je tu. A na nama je da čuvamo rokenrol živim. Muzika kakva se sad objavljuje je prosto užasna. Nema dovoljno rokenrola. To je baš loše“, ispričala je Džejn Kaunti u januaru prošle godine, u intervjuu jednom portalu posvećenom panku.
Snimila je tada pesmu „I Don’t Fit In Anywhere“.
– U redu, to je moja priča: ne uklapam se nigde – kaže uz osmeh.
Ljudi sada na to što radi reaguju različito, primećuje, ali i dalje neki ostaju šokirani.
