Dan je vruć. Ima jako mnogo ljudi. Svi smo pod maskama. Žene nose crne maske, maske su postale modni dodatak, muškarci kiruške, uglavnom im ne pokrivaju nos. Možda su maske suvišne, sve se ionako događa na otvorenom? Doduše, distanca je daleko od idealne. Svi žele vidjeti moju kćer, mladu udovicu. Smrt njezinog muža nije banalna, ljudi danas, i mladi, umiru od korone…
Ovim rečima Vedrana Rudan uvodi čitaoce u svoj roman „Doživotna robija“. I ovaj roman u izdanju Lagune jedan je od 31 naslova koji je ušao u širi izbor za 69. NINovu nagradu. Pored ranijih laureata ovog prestižnog priznanja kakvi su Bora Ćosić, Slobodan Tišma i Goran Petrović, u širi izbor ušli su i brojni naslovi koje potpisuju debitanti, ali i književnici koji su ranije ulazili u užu ili širu selekciju poput Jelene Lengold ili Vladimira Kopicla.
I nakon objavljivanja šireg spiska potencijalnih dobitnika nagrade za najbolji srpski roman, mnogima je upalo u oči baš ime Vedrane Rudan.
Šta kaže pravilnik o dodeli NINove nagrade kritike za najbolji roman godine? U članu 1. ovog pravilnika stoji da se „NINova nagrada dodeljuje početkom svake godine za najbolji roman napisan i prvi put objavljen objavljen na srpskom jeziku u periodu od 1. januara do 31. decembra protekle godine“, dok se u trećem članu dodaje da „pravo na NINovu nagradu imaju autori koji ispunjavaju uslove predviđene članom 1. ovog Pravilnika“.
I kako je Vedrana Rudan postala „srpska spisateljica“? Glavni kriterijum kod dodeljivanja nagrade jeste da je roman katalogizovan kao srpski. Tačnije da je zaveden u Cobissu, zvaničnom katalogu knjiga i publikacija objavljenih u Srbiji. A po objavljivanju, u martu prošle godine roman Vedrane Rudan „Doživotna robija“ zaveden je u Cobissu kao naslov na hrvatskom jeziku. Isto tako zavedeno je i drugo i treće izdanje romana „Doživotna robija“. Dakle, nikako ova knjiga ne bi mogla da uđe u konkurenciju za NINov roman godine.
Članica NINovog žirija Milena Đorđijević objašnjava kako se onda na kraju „Doživotna robija“ našla u širem izboru za 69. po redu priznanje:
– Nama je rečeno da je roman koji je zvanično u konkurenciji za NINovu nagradu prema jedinstvenom broju, u Cobissu zaveden da je pisan na srpskom. Dakle, uzeli smo u razmatranje roman koji je službeno zaveden kao srpski i nije narušen Pravilnik – kazala je za naš sajt Đorđijević.
I u čemu je onda kvaka? Pa, četvrto izdanje „Doživotne robije“ zavedeno je kao srpsko, čime se kvalifikovalo za konkurenciju. Ali, opet zanimljivo, poslednje, peto izdanje romana ponovo se vodi u Cobissu kao „roman-hrvatski-2022“.
Ovo nije prvi put da se književnik, koji nije iz ove zemlje, dakle nije srpski pisac kvalifikovao za NINovu nagradu. Naime, prošle godine je mostarski pisac Elvedin Nezirović s romanom „Ono o čemu se ne može govoriti“ ušao u najuži izbor (doduše, bio je katalogizovan kao roman na srpskom), dok je s naslovom „Ništa lakše od umiranja“ (takođe katalogizovan kao srpski roman) iz 2019. bio u užem izboru.
– Kada uzmete u obzir tradiciju, ugled i uticaj koji NINova nagrada danas ima, i to ne samo u Srbiji, rekao bih, nego i u svim zemljama bivše SFRJ, onda je valjda jasno da je veliki prestiž biti u finalu ili postati njenim laureatom – govorio je Nezirović kao jedan od šest finalista prošle godine za Nova.rs.
Dešavalo se da i pisci, ne samo s prostora bivše Jugoslavije, već i šire uđu u konkurenciju za ovo priznanje.
Naime, italijanski pisac Mario Liguori u dva navrata je, zahvaljujući svojim izdavačima, bio prijavljen za ovo priznanje – s knjigom „Samo ubistvo“, o napuljskoj mafiji (2019), i dve godine ranije s „Napuljskim diplomatom“. Ali, oba romana su na srpskom. Uostalom, još je pokojni Velja Pavlović zapisao kako „nije dovoljno reći da Mario Liguori piše bez greške na srpskom jeziku“, a Gojko Tešić da bi „naša književna scena bila neuporedivo siromašnija da se na njoj nije pojavio Mario Liguori“.
Dakle, u konkurenciju za NINovu nagradu može da uđe i Šveđanin, uslov je samo da je roman na srpskom… A svakako može i Vedrana Rudan.
I dok se hrvatska književnica još uvek nije oglasila povodom objavljivanja šireg izbora za NINovu nagradu, možda nije zgoreg podsetiti na njen relativno skorašnji intervju za „Jutarnji list“ u kojem je istakla kako je „Srbija definitivno njena zemlja, dodavši“:
– Tamo ne da se osećam kao kod kuće, nego ja tamo jesam kod kuće. A nisam Srpkinja. Došla sam tamo 2003. godine, objavili su moju knjigu „Uho, grlo, nož“, a Seka Sabljić je igrala monodramu istog imena kao knjiga. Ja sam u toj knjizi nekim imaginarnim Srbima poručila šta ja mislim o našem ratovanju, o našem sukobu i koliko meni nacija nije bitna. Poverovali su mi, a i danas mi veruju – poručila je Vedrana Rudan, zaključivši da je „u Srbiji zvezda!“
Bonus video: Vedrana Rudan u Pokreni se
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare