0
Dokumentarac, čija je premijera bila juče na HBO, o čuvenoj filmskoj zvezdi, zumira tajni život glumca homoseksualca koji je bio prva poznata žrtva side u Holivudu.
Dokumentarac o jednoj od najvećih holivudskih zvezda 20. veka, “Rok Hadson: Sve što raj dozvoljava“ (Rock Hudson: All That Heaven Allowed) (referiše na naslov Hadsonovog filma „All That Heaven Allows“) iz 1955. godine, predstavlja portret dečaka iz mesta američkog mesta Vinetka, diplomca koji je našao slavu i bogatstvo na ekranu. Ali on je živeo dvostrukim životom, koji je držao u tajnosti sve do njegove fatalne dijagnoze side 80-ih, piše „Yahoo“.
Postojao je njegov heteroseksualni javni imidž, snažnog stila i duhovitosti, mačo muškarca visokog skoro dva metra koji je lako mogao da pređe sa avanturističkih filmova na melodrame Daglasa Sirka 50-ih, na romantične komedije pored Doris Dej 60-ih, na policijske serije kao što je „McMillan & Wife” 70-ih i sapunice tipa „Dinastija” 80-ih.
Njegov zatvoren privatni život bio je javna tajna u Holivudu, ako ne i za njegovu širu publiku. Bio je društven i šarmantan i imao je obilje seksualnih odnosa i blizak krug prijatelja, ali nije imao dugoročne romantične veze. Možda su zahtevi za održavanjem pravog imidža to učinili previše teškim. Ali u svakom slučaju, Hadsonovo bogatstvo i njegov agent Henri Vilson bili su ključni da se sve ovo drži u tajnosti.
Kada je tabloid “Confidential” zapretio da će objaviti članak u kome će se razotkriti Hadsonova homoseksualnost, Vilson je umesto toga ponudio glumca Teb Hantera, koji je takođe bio jedan od njegovih klijenata, kao žrtveno jagnje. Dokumentarac ne ulazi u to kako se Hadson mogao osećati zbog svega toga, ako je uopšte nešto osećao.
Vilson je bio operativac sa manjkom etičkih normi. U filmu je opisan kao promiskuitetan gej i podrazumevalo se da će njegovi muški klijenti spavati sa njim kao deo pogodbe. Ono što je Hadson napravio od tog aranžmana ostalo je neistraženo, ali postoje nagoveštaji da je možda imao oportunistički stav, barem na početku svoje karijere, odbacivši ranijeg ljubavnika i menadžera koji je bio Hadsonov prvi pravi prijatelj u Los Anđelesu, u korist bilo kojeg dobitka u karijeri koji bi Vilson mogao da obezbedi.
Uprkos tome, „Ljudi su ga voleli. Bio je pristojan, divan momak. A to je neobično u Holivudu“, kaže neko u filmu reditelja Stivena Kijaka.
Ali postoji još jedan citat koji još više otkriva: „Bio je sjajan performer, ne samo u glumi već i u životu.”
To je predstavljalo brojne izazove za Kijaka (čije radovi uključuju dokumentarne filmove o Džudi Garland i grupi Lynyrd Skynyrd) jer Hadson nije davao intervjue o svojoj intimi tokom života. Kijak razgovara sa brojnim starim prijateljima i ljubavnicima i oni “formiraju zaista uredan, kompaktan luk koji će vas odvesti iz doba pre oslobođenja homoseksualaca do krize sa AIDS-om“, rekao je on u nedavnom intervjuu. Ali film se bori da uhvati kakva je Hadsonova ličnost bila privatno. U filmu se ne govori o njegovom opijanju, što je navodno postalo problem kasnije u životu.
Ali dokumentarac je sjajan portret kako je Holivud nekada funkcionisao. „Bio sam pod ugovorom sa Universal Pictures i bio sam sa njima 17, 18 godina“, kaže Hadson u arhivskom intervjuu. „Universal je u to vreme bio divan studio. Oni su se brinuli za glumčeve potrebe: kuću u kojoj živite, kupovinu, kuvanu hranu, sve je urađeno za vas, tako da je jedina stvar o kojoj ste morali da brinete bila vaša gluma.”
Početkom 50-ih delio je kuću sa kolegom glumcem Robertom Preblom, a par je predstavljen u časopisu “Photoplay”. Kroz današnje naočare, prateće slike izgledaju kao da se kriju na horizontu, posebno na kojoj su bez košulje, poziraju pred kabrioletom u farmerkama, a mišići im se savijaju. Hadson kleči i polira blatobran dok se Prebl naginje ispod haube automobila. Bili su cimeri, tvrdio je magazin. Samo dvojica neženja koji žele da uštede poneki dolar za kiriju.
Ali ubrzo je Hadsonovo pitanje braka postalo previše upadljivo da bi se ignorisalo i venčanje sa sekretaricom njegovog agenta je na brzinu dogovoreno 1955. Brak nije potrajao, ali je služio svojoj svrsi.
Najsvetlija tačka dokumentarca je kada se Hadson stavlja u kontekst era u kojima je stvarao. Imao je prilično neopterećen život, njegova kuća na Beverli Hilsu nazvana je „Zamak“ i bila je često mesto okupljanja, daleko od radoznalih očiju i kamera. Odjednom je video kako se sve to srušilo kada su ga njegove kolege politički konzervativci, uključujući i jednokratnu prijateljicu Nensi Regan, napuštali kada su mu bili najpotrebniji.
Autor Armisted Mopin bio je u Hadsonovom najužem krugu i u filmu priča o razgovoru koji su vodili 70-ih, kada je nagovarao Hadsona da “izađe iz ormana”. Očigledno, Hadson je o tome razmišljao, ali nikada nije uspeo. Kasnije je Mopin bio taj koji je javno potvrdio da je Hadson gej: „Ljudi su morali da nauče kako da se zrelo ponašaju u vezi sa ovom temom“, kako on to kaže.
Hadson se razboleo baš kada se kriza oko AIDS-a pogoršavala. „Sve što smo radili je da smo išli na sahrane i prikupljali sredstva“, kaže jedan od njegovih prijatelja. Hadson je tražio lečenje u Parizu, gde je njegova dijagnoza držana u tajnosti, sve dok nije otkriveno. Njegov publicista je objavio. Koliko je Hadson bio umešan u tu odluku? Nejasno je. Postao je najpoznatija osoba u to vreme koja je javno potvrdila svoju dijagnozu side. Ono što je usledilo bio je žalosni tretman; bolnica u Francuskoj je htela da on izađe i nijedna avio-kompanija ga nije odvezla nazad u Sjedinjene Države, ostavljajući njegovog publicistu da iznajmi čarter let da ga vrati kući.
Hadson je umro nedugo zatim u oktobru 1985. Manje od godinu dana kasnije, Rodžer Ebert će intervjuisati Saru Dejvidson, autorku knjige „Rok Hadson: Njegova priča“. On počinje grubom izjavom: „Da se Rok Hadson srušio u Los Anđelesu umesto u pariskoj bolnici, umro bi sa svim svojim tajnama i dalje netaknutim.” Tako je Hadson to želeo, kaže Dejvidson, koja je rekla da se plaši da bi istina „uništila sliku koju je pažljivo gradio tokom 35 godina“.
Film se ne bori sa ovom složenošću, sa Hadsonovim osećanjima o njegovom brižljivo održavanom javnom imidžu i njegovom stanju uma kada je njegovo zdravlje postalo kataklizmično. Film takođe ne pominje tužbu koju je jedan od njegovih bivših ljubavnika podneo nakon njegove smrti.
Elizabet Tejlor i Doris Dej su na kraju javno stajale uz njega. Postoji dirljiva anegdota drugog Hadsonovog biografa, Marka Grifina, koja nije u filmu, ali je ipak vredna pominjanja. Kod kuće, tokom poslednjih dana zvezde, „svi su se držali na veoma pristojnom odstojanju“, rekao je Grifin za “CBS”. „A Liz Tejlor je, prilično divno, rekla: ’Pa, ovo je smešno.‘ I ona se uvukla u krevet s njim, mazila se i zagrlila ga.“
Bonus video: Gvinet Paltrou – omražena kraljica Holivuda
