Foto: odobrene od Mikija Stojanovića/ izdavača FCS

"Tata me je odveo u Kino klub "Beograd" i upisao me na kurs. Sećam se kako je dobio priznanicu ispisanu rukom preko indiga. Uplatili smo simboličnu sumu koja se zvala "upisnina za kurs"". Polaznik tog kursa, čovek građanske pristojnosti, reda i mere ispraćen je u utorak dugotrajnim aplauzom u DKC-u: Srđan Karanović.

Koliko znamo o njemu? Da li bi se neko okliznuo na pitanje koja su dvojica autora režirali „Petrijin venac“ i TV seriju „Grlom u jagode“. Da li „Besu“ i „Društvenu igru“ potpisuje isti autor? Bio bih iznenađen da je svaki drugi student FDU čuo za osnivača i prvog direktora Jugoslovenske kinoteke.

To je „tata“ sa vrha teksta: Milenko Karanović. Ni tata ni sin nisu išli preko reda. „Žurili su polako“. Filmovima Srđan Karanović nije prepričavao svoje stare, niti se trudio da živi od jednog gola, filma, leškareći na nagradama. Sa njegovim, ako ne filmovima, onda sa knjigama, je kao sa ženama. Čekate ih… čekate – a njih nema, pa nema… A onda, odjednom… Jedna za drugom: „Zelena“, („Sam o sebi“ – Geopoetika) kako je Karanović opisao u utorak, za njom, ekspresno brzo, gotovo u paketu stiže „Bela“ („Malo iznad tla“ – Filmski centar Srbije).

„Zelena“ je intimna, tiha, nenalickana Karanovićeva autobiografija. Po duhu i naravi bliska njegovom izdavaču i knjizi „Hronika sumnje“ (Vladislav Bajac). Ukoliko „Zelena“ šapuće, druga, „Bela“ je sa hibridnim pogonom. Sjajna, neposredna, presna dopuna prvoj. Priča o Karanovićevim filmovima s kojima je protrčao Jugoslaviju i svet, ali i o onome šta se dešavalo iza kamere: scenografu koji je poznavao svako beogradsko dvorište, aluminijumskom koferu Tomislava Pintera, onima čijem radu filmska kritika ne posvećuje više od 90 slovnih znakova: snimatelji, scenografi, kostimografi, montažeri.

Foto: odobrene od Mikija Stojanovića/ izdavača FCS

Belu knigu „Malo iznad tla“ podigao je za koji santimetar više Karanovićev sagovornik, takođe reditelj Stefan Arsenijević koji se, nesvojstveno ovdašnjem maniru, temeljno pripremio za razgovor. „Prelistao“ je svaki kadar filma nekadašnjeg profesora, unevši pritom nešto čega nema među novinskim isečcima. Ne samo ljubav, već i strast prema filmu, umetnosti uopšte.
U toj već gotovo zaboravljenoj filmskoj istoriji saznajemo zašto je „Besa“ rado gledana u Albaniji, ali ne i u Prištini, dok je na Moskovskom festivalu bila uverljivo prva po proceni 150 ruskih kino klubova. Karanović objašnjava kako je njegov najprodavaniji film u svetu „Nešto između“ izuzetno primljen i u Kanadi, a nije prošao u SAD, iako je glavnu žensku ulogu iznela Amerikanka Karis Korfman, čiji tragičnu sudbinu ne zaboravlja.

Điđa u ofsajdu

U tim tragovima filmske prošlosti saznajemo kako se Điđa s „Petrijom“ našao u ofsajdu TV urednika i budućeg saveznog fudbalskog sudije kao i zbog čega ga glumac Dragan Maksimović nije prepoznavao na ulici, dok ga je pisac Dragoslav Mihailović zakitio hvalospevima da bi ga vrlo brzo počastio psovkama … Posle svega šta je doživeo sa „Petrijom“ Karanović, čini mi se, nije morao da čeka „Besu“ da bi zatvorio dućan.

Prilikom kastinga Žarko Laušević („Jagode u grlu“) je slagao da ima vozačku dozvolu. Kada je došao trenutak istine, morali su da ga raskadriraju: sedeo je za volanom dok su trojica scenskih radnika gurali merecedes u leru. Što je bio možda manji problem nego sa Rašom Bukvićem („Besa“):

– Nije naučio da jaše konja kako treba, iako smo mu platili časove. Trebalo je samo da projaše sa petoricom vojnika. Nije tu potrebna nikakva gluma, ali je važno. Kiša pada, neka magla, i on jaše na konju. Međutim to je bila farsa. Kada smo krenuli s prvom probom on je jedva izdržao da ne padne sa konja. Takođe i ostali vojnici statisti koji su rekli da umeju da jašu … Tada smo doveli prave milicionere s drugim konjima, ali onda su uniforme morale da se prerađuju po njihovoj meri. Raša nije mogao da se drži u sedlu 50 metara koliko je trajao kadar. Osim toga lepo smo sarađivali – seća se Karanović.

Foto:odobrene od Mikija Stojanovića/ izdavača FCS

Dekan njujorškog univerziteta, gde je Karanović predavao, jednom prilikom mu je rekao da Martin Skorseze želi da vidi film „Za sada bez dobrog naslova“. Skorseze je pogledao film i predložio da se vide na kafi:

– I ja tako dođem kod njega na kafu. Primi me on i bog zna kako se rukujemo, sve fino srdačno. Kaže gledao je moj film, izjavi mi tu nekoliko laskavih komplimenata. Njega je međutim najviše interesovalo da mu pričam o našem sistemu cenzure i našem sistemu honorara i plaćanja. I ja sam mu pričao koliko sam umeo, znao i hteo. Ovaj naš sistem mu je delovao zanimljivo. Imteresovalo ga je kako smo mi honorisani – objašnjava Karanović i dodaje:

– Počeo je da smeje kada sam mu pričao ono: učešće, pa kad dobiješ pola, pa posle drugu polovinu, pa ti dele, pa druga rata, pa čevtrta rata, pa posle nikada ne saznaš koliko je film zaradio, koliko je koštao, da li je izgubio, nije izgubio.. I on se pocepa živ od smeha, kaže: „Pa to je isto kod nas!“

Tito, Rusi i Petrija

„U filmu („Petrija“) Mirjana Karanović razgovara sa Radetom Markovićem, koji igra doktora i koji joj kaže da neće možda uspeti da Misi spase nogu na šta Petrija kaže: „Bolje mu je da živi na obe noge nego da umre na jednoj“. Baš u to vreme Titu je odsečena noga i on je ležao u Ljubljani. Kažem da to nema veze jedno s drugim. Tu me dočeka čuvena rečenica, uvek me je zaticala kada su tražili nešto da izbacim. „Meni ne smeta, ali naći će se neka budala kojoj će to smetati i ovako divan film će otići dođavola“. Njih petoro to kaže, ali svi u četiri oka, ne javno.“

A, da Karanovićevo iskustvo nije pojedinačno govori slučaj jedne „prce“, kratke vesti zbog koje je povučen iz prodaje kompletan tiraž „Duge“, dok je urednik smenjen. Vest je stigla iz Nemačke, gde je pacijent tužio bolnicu zato što su mu greškom umesto leve amputirali desnu nogu. „Duga“ je izašla na dan kada je konizlijum lekara u Ljubljani saopštio da je predsedniku Titu amputirana noga.

Ali, tu ne prestaju muke s „Petrijom“ jer je jedan član Saveta, funkcioner, počeo da prebraja Ruse. Zasmetalo mu je da u sceni osobođenja mesta ima više Rusa nego partizana. Ispade da su nas Rusu oslobodili – rekao je.

– Za „Petriju“ sam dobio Oktobarsku nagradu i na koktelu me neko potapša po ramenu. Okrenem se i vidim tog političara. Pita me: Je l’ si izbacio onu scenu? I ja budala umesto da kažem da nisam – kažem jesam. Eto vidiš, uradio si to i uspeo je film – seća se Karanović.

Na oko – bez metra

Za film „Jagode u grlu“ ekipa je ostala bez šarfera (prvi asistent snimatelja, koji kontroliše oštrinu slike). Jedini koga su našli bio je izvesni Šule, Miodrag Arsić, radio je na televiziji, kasnije i kao snimatelj.

– Dođe on na snimanje i ne nosi metar. Živko Zalar (snimatelj), fini, školovani Zagrepčanin pita ga kako meri razadaljine. „Na oko“ kaže Šule. Mi se za glavu uhvatimo, jer ako se u kadru glumac ili kamera pomeri ovolicno slika će biti neoštra – objašnajva Karanović.

Šule samouvereno kaže: „Častim večeru celu ekipu ako je jedan kadar bude neoštar“. Živko Zalar prebledeo.

Foto: odobrene od Mikija Stojanovića/ izdavača FCS

– Krene snimanje, Šule meri tako što na probi samo gleda kroz zuher i kaže glumcima: „Dođi, pogledaj me u u oči“ – i nešto zapiše. Za pet minuta on to uradi. To se kosi sa svim Živkovim i mojim znajem oštrenja. U celom filmu nijedan dubl nije bio neoštar. Kako je to Šule radio nemam pojma, on je po osećaju znao i umeo da koriguje, ako se kamera za milimetar udalji. Savršeno je to uradaio. I nije morao da nam plati večeru – kaže Karanović.

Otuda uverljivo zvuče Karanovićeve reči o vlastitoj karijeri: „Da zadovoljan sam, mogao sam mnogo gore da prođem“.

Bonus video: Arsenijević – FEST je divan filmski svet