1
Kada ultradesničaru ili rasističkom policajcu kažem da imam čin kapetana, odmah se vidi razlika u njihovom ponašanju, više ne mogu da me tretiraju kao „jugogastosa Popadića”, kaže reditelj Luka Popadić koji je gost „Kustendorfa“.
Luka Popadić je rođen u Švajcarskoj, a studirao je istoriju i političke nauke. Radio je kao asistent režije u Čikagu, a kao grafički dizajner u Cirihu i Berlinu. Završio je master studije filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a bio je i reper. Kao oficir švajcarske vojske učestvovao je u mnogim međunarodnim misijama širom Evrope.
Kako se sve ove titule slažu i zašto u zemlji koja je oduvek bila metafora čokolade, sira i banaka, oko sto pedeset hiljada ljudi u kućama drži vojnu opremu i oružje, Popadić je predstavio u svom filmu “Moja švajcarska vojska”, koji je prikazan na „Kustendorfu“.
– Dosta pratim muziku i mislim da je ona veoma povezana za filmom. U duši sam reper i panker – sa smeškom komentariše Luka u razgovoru za Nova.rs.
Kako je nastala želja da svoje iskustvo prenesete na filmsko platno?
– Kada sam pre petnaestak godina upisivao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, profesori na prijemnom su bili izuzetno iznenađeni što sam ja ujedno i oficir švajcarske vojske. To im je baš bilo intrigantno i kada sam putovao po festivalima, uvek je bilo diskusije kako to da Švajcarska ima vojsku, kako to oficir i srpski reditelj… Na kraju sam shvatio da je to jedna institucija koja je toliko neobična da zavređuje priču.
1
0
0
Šta odgovorite kada vas pitaju zašto Švajcarska koja je neutralna ima jaku vojsku?
– Ako imate domaćinstvo, vi prirodno želite da zaključavate kuću kao i da stavite ogradu. To je u suštini nešto što vojska treba da čini. Biti svoj na svome je dragoceno i treba čuvati. Švajcarska je neutralna, ali to ne znači da nema pravo da se odbrani. Ako se kupuju novi naoružani sistemi, zemlja vodi komplikovane diskusije o tome da li je to sistem za napad ili odbranu. Neke artiljerijske sisteme je komisija zabranila, jer oni deluju van granica i nama neutralnost zabranjuje da idemo daleko u ofanzivu. Ali, biti svoj na svome i čuvati parče svoje bašte je nešto što je švajcarski i u duhu Viljema Tela.
Sagovornici u filmu su druga generacija doseljenika. Vaši roditelji su došli iz Tunisa, Srbije, enklave na Kosovu i Šri Lanke. Šta vas povezuje?
– Želja da doprinesemo svojoj zemlji, jer to je dobrovoljni angažman. Ako odslužite osnovni vojni rok, možete, a ne morate da budete oficir. Odlučili smo se za to jer smo želeli da pomognemo da se društvo formira i održava. To je neki protestantski trenutak koji je nama usađen iako ne dobijamo platu za to. S druge strane, razlikujemo se u pogledu na tu državu, u susretanjem sa rasizmom, klasizmom, individualnim iskustvima koje svako od nas ima. U filmu kažem malo šaljivo, ali to je istinito, da volim da budem u toj vojsci, jer ultradesničar ili rasistički policajac više ne može da me tretira kao “jugogastos Popadić”, nego mu prosto kažem da sam kapetan i odmah se vidi razlika u njihovom ponašanju.
U filmu pričate i anegdotu kako ste insistirali da na vojnoj pločici piše vaše prezime sa “ć”.
– Kada sam služio vojsku 2002. godine, napisao sam ministru odbrane da hoću da se “ć” piše u mom prezimenu. On mi je stvarno odgovorio, baš sam se iznenadio, jer nisam to očekivao, i danas čuvam njegovo pismo. To nije bilo izvodljivo i ta priča je paradigma za integraciju, govori o sistemskom nepripadanju. Mislim da to čak i nije zlonamerno, njima je to samo strano. Kao što ne razumeju, recimo, što Božić slavimo 7. januara. Švajcarski gorštak ne poznaje naše običaje i koliko su moji roditelji morali da se naviknu na drugu zemlju, a sada ta zemlja treba da se navikne na nas.
Ima li otvorenosti ka tome?
– Želja svakako postoji, kao i delovanje. Na primer, glavnokomandujući švajcarske vojske došao je na premijeru mog filma, a on se ne pojavljuje bilo gde. Okačio je na svoj javni profil da svi treba da podrže film, jer je bitna društvena diskusija. To znači da je vojska spremna da nas čuje. Film će da pokrene dosta polemika u Švajcarskoj, jer ne upire prste, već ima razumevanja i za jednu i za drugu stranu. Naravno da tu postoji i druga strana. Švajcarska je priznala Kosovo, ali se nadam da će ostati neutralna, jer je to bitno i za nas migrante. Voleo bih da ne zauzima jednu stranu, da ne prisvaja samo jedno mišljenje, da ne bi došlo do nefer situacije.
Zanimljivo je da mnogi naši ljudi koji žive u inostranstvu kažu da se tamo nisu prilagodili, ali da imaju osećaj da više ni ovde ne pripadaju. Kakav je vaš osećaj?
– Verujem da ću do kraja života tragati za odgovorom. Odrastao sam u kući koja je negovala srpski jezik i tradiciju. To nosim u sebi i ne bih mogao, niti želeo da to ugasim. Ali, takođe volim Švajcarsku, jer je sjajna zemlja. Kroz film sam pokušao da odgovorim na to pitanje, ali nije tako jednostavno.
Sada se ponovo priča o redovnom služenju vojnog roka u Srbiji. Koje je vaše mišljenje o tome?
– Vrlo sam srećan što sam imao priliku da služim vojsku. Mene je to formiralo kao čoveka, mnogo sam naučio. Oficir znači sluga, vi služite društvu. Ali, lojalnost ide u oba smera. Ako zadužite vojnika da služi, morate da mu obezbedite adekvatnu obuku, ishranu, ne možete prema njemu da se ponašate kao prema parčetu drveta ili nekoj stolici. Da ga stavite na neku karaulu i da ga zaboravite. Tu sam malo skeptičan što se tiče služenja vojnog roka i pitanje je da li će Srbija moći da ispuni dug prema vojnicima, da se adekvatno ponaša prema njima. Vreme koje čovek tamo provede ne treba da bude izgubljeno.
Šta vas vraća Beogradu i Srbiji?
– Beograd ima neku specifičnu struju u vazduhu, energiju koja mi baš prija. Živ je, nervozan, vrcav, brz. Dinamičan je grad, stalno se nešto menja. Mimo familije, neki od najlepših trenutaka je kada se moja klasa sa FDU okupi u kafani. Obožavam da ih sretnem, jer ih znam iz najtežih trenutaka kada smo krizirali snimajući filmove na vežbama. To nisu ni bili filmovi, ali su nama bili najveći u tom trenutku. Prvi koraci i nervoze. Zato mi je vrlo emotivno kad se nađem sa njima bilo u kafani ili na festivalima u Beogradu.
Radili ste dosta sa Želimirom Žilnikom na dokumentarnim filmovima u Africi i Srbiji.
– Rad sa njim pamtim prevashodno po njegovoj neverovatnoj plemenitosti. Toliko ima poštovanja prema ljudima. Kada sam imao krizu nakon studija, Žilnik mi je vratio veru i u film i večno ću mu na tome biti zahvalan. Zanat se uči, ali ta plemenitost prema ljudima je kod njega neverovatna i zato mi je veliki uzor…
Bonus video: Otvaranje Kustendorfa