1
Bio sam previše crn da bi bi me smatrali belim, a previše beo da bih bio crnac, pa me je okolina, svrstavala u kategoriju 'ciganin', rekao je Galeb Nikačević, jedan od voditelja Festivala KROKODIL, na završnoj večeri ove manifestacije, koja je zaključena učešćem pisaca Ivane Bodrožić, Saše Stanišića, Katarine Mitrović, Kristijana Novaka, Semezdina Mehmedinovića i istoričara Dubravke Stojanović, Tvrtka Jakovine, Dragana Markovine i Ruže Fotiadis.
Poslednje veče 13. književnog festivala KROKODIL, održano je u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Jaka kiša nije oterala publiku, naprotiv, topla sala i ušuškani klub delovali je još primamljivije.
Ivana Bodrožić: Šta se dešava sa ženom kad postane majka
Prva na scenu, verovatno zbog nepotizma, kročila je Ivana Bodrožić. Naime, pesnikinja rođena u Vukovaru, nekada je bila udata za brata Mime Simić – jedne od voditelja.
„Niko te ne upropasti kao obitelj“, našalile su se.
Bodrožić je čitala odlomak iz svog novog romana „Sinovi i kćeri“. Opisala je izrazito žensko iskustvo – bolni porođaj i još bolniji život žene nakon što rodi „glistu“ i postane majka. Pozvala se na Istambulsku konvenciju koju je Hrvatska prihvatila 2018. godine i na negativnu reakciju pojedinih konzervativnih skupina. Zbog njihovog izrazitog seksizma, odlučila je da piše o temama nasilja zasnovanog na rodu i rodnom identitetu – uključujući i iskustva transsrodnih osoba.
Dragan Markovina: O dobrim i lošim traumama
Sledeći na scenu izašao je Dragan Markovina iz Mostara. Pisac i istoričar, koji se zbog neofašističkog mraka koji se pojavio u Zagrebu, nakratko oprobao i kao političar. Odnedavno, „kada se sve zatvorilo“, postao je i putopisac. Uplašio se da će ostati zatočen na jednoj granici, pa se zapitao gde će se nastaniti.
Njegova najnovija knjiga „Neum, Casablanca“, putopis je „o lepim stvarima, ružnim stvarima i o logorima – ukratko, o svim dobrim i lošim traumama“, objasnio je.
Čitao je odlomak „Zemlja peska i oblutka“.
Saša Stanišić: Bosanac u Nemačkoj
Treći učesnik bio je Saša Stanišić, koji se javio onlajn iz Nemačke. Rođen je u Višegradu, gde se umalo udavio (dva puta), kako piše u njegovoj biografiji.
Smatra da književnost pomaže da se zaboravi okrutna sadašnjost, ali da je mnogo lakše čitati o nostalgiji i tugi kada u tekstu ima humora. Pričao je o identitetu pisca – „ako u Nemačkoj objavim 30 knjiga na nemačkom, i dalje će me smatrati samo Bosancem“. Dugo mu je trebalo da nađe svoj put i sam sebe identifikuje.
„Biti sve odjednom, a niko i ništa“ – pisac si kada te svi hoće, a nisi ničiji. U pisanju treba doduše zaboraviti sopstveni identitet i pisati jednu po jednu rečenicu, govori Stanišić.
„Ko sam i šta sam sporedno je, no pomaže mi da stvaram“, objasnio je. Kao i Hemon, koji se prethodni dan uključio onlajn, i Stanišić piše o „omladinskoj ljubavi prema Titu“.
Čitao je odlomak iz svog trećeg romana „Podrijetlo“, pod nazivom Štafeta mladosti, posvećen jugoslovenskom prazniku 25. maju. Strastveno je zborio o osećanjima časti, ponosa i straha koji su omladinci osećali, kako je najvažniji zadatak zapravo bio ne ispustiti štafetu i kako mu se u jednom trenutku užasno pripišalo da je sva ta čast pala u pozadinu. Centralna figura Stanišićevog romana jeste „sidro njegovoh života“, njegova baka Kristina – žena koja ga je odgajila, a o kojoj ništa nije znao. Kao i mnogi, kasno je počeo da joj postavlja pitanja. Zbog toga je zapisivao i ono čega se sećala i ono čega se nije sećala – „zmajeve i aždaje njenog života“. U svom romanu predstavio ju je kao ženu u Jugoslaviji, svedokinju dešavanja ruralnog života „u zaboravljenom delu naše zemlje“.
Katarina Mitrović: Sa pitbulovima se ne drogira!
Četvrta učesnica bila je spisateljica i diplomirani dramaturg Katarina Mitrović iz Beograda. Kao i njena koleginica, jučerašnja učesnica Ana Miloš, i ona savetuje mlade pisce da što više svojih tekstova šalju na konkurse.
Objavila je tri knjige. Njena poslednja „Nemaju sve kuće dvorište“, roman je u stihu. Glavni motiv je smrt i suočavanje sa smrtnošću. Čitala je odlomak „Ja pišem pesme“ – u kome ima seksa bez zaštite i drogiranja („sa pitbulovima se ne drogira!“), i naravno, psihoterapije.
U odlomku „Crno beli svet“, opisuje opraštanje od oca koji je na samrtnoj postelji i kako joj se u trenutku kada je očeva duša napustila telo, ‘pripišalo’ – „Pišanje je očigledno motiv druge večeri“, našalio se drugi voditelj programa Galeb Nikačević, aludirajući na odlomak koji je prethodno čitao Saša Stanišić.
Galeb Nikačević: Nesvrstano dete
Nikačević, dete iz mešovitog braka, dete nesvrstanih, „Titovo dete“, tokom odrastanja je zbog boje kože imao osećaj nepripadanja. „Bio sam previše crn da bi bi me smatrali belim, a previše beo da bih bio crnac“, pa ga je okolina, kako je objasnio, svrstala u kategoriju ‘ciganin’. Najavio je petog gosta večeri i ujedno i drugi sofa intervju festivala KROKODIL: Kristiana Novaka.
Kristian Novak: Ciganin, ali najlepši
Kristijan Novak osoben je po tome što je jedan od retkih autora koji pišu na hrvatskom književnom jeziku sa kajkavskim narečjem. Predstavio je svoj najnoviji roman „Ciganin, ali najlepši“.
Iako rođen u Nemačkoj kao dete gastarbajtera, poreklom je iz Međimurja. Međimurje, koje se nalazi na samom severu Hrvatske, i graniči se sa Mađarskom na istoku i Slovenijom na zapadu, poznato je po sukobu Hrvata i romske populacije koja naseljava okrug.
„Želeo sam da otkrijem šta znači biti ‘drugi’, naš odnos prema drugome“, objasnio je i dodao da piše kada nema odgovor na neko životno pitanje. Roman „Ciganin, ali najlepši“, može se smatrati kriminalističkim, ali i psihološkim i sociološkim.
Glavni od četiri narativna toka prati romskog dečaka Sandija. Priča takođe prati devojku Milenu, jednog policajca i jednog izbeglicu-migranta. Novak je čitao odlomak u kome Sandi prvi put odlazi u svet belih. Iako se radnja dešava u Međimurju, pisac je želeo da piše o Romima uopšte, jer su svuda ugnjetavani. Dugo se mučio da oživi svoje likove.
„Nakon dosta pisanja, gde je Sandi samo trpeo i trpeo diskriminaciju, dozvolio sam mu da pruži otpor – i tada je postao lik od krvi i mesa.“
Dubravka Stojanović: Vrisak – poziv na razgovor
Šesti deo programa bio je najava debate „Istoričari za mir“. Razgovor je vodila profesorka istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Dubravka Stojanović, a učestvovali su profesor istorije sa Sveučilišta u Zagrebu, Tvrtko Jakovina, Dragan Markovina – „doktor povijesti i freelance istoričar“ i Ruža Fotiadis, profesorka istorije na nemačkom univerzitetu Humbolt u Berlinu.
Stojanovićeva je izjavila da na našim prostorima postoji potreba da se ukine pluralizam u razmišljanju. Jakovina se složio da postoji paralelnost u našim društvima: nema razgovora.
„Ono što mi i KROKODIL radimo jeste vrisak – poziv na razgovor. Međutim deo društva ne želi da čuje raspravu“.
Postoji određena dogma o prošlosti i narativi se ne preispituju. Markovina je dodao da se u poslednjih 30 godina odbija razgovor. Fotiadis je istakla da je Nemačka morala da nauči kako da se odnosi prema zločinima u ima nacije i kako prema žrtvama tih zločina.
„Suočiti se sa zločinima znači suočiti se sa tim da ta nacije nije toliko sjajna“.
Neophodno je da se izgradi temelj odgovornosti i da se uvaži iskustvo. Međutim, iako svi znaju šta se desilo na našim prostorima, nismo uspeli da pobudimo empatiju – i dalje se slave zločini i zločinci. Markovina je rekao da zahvaljujući nekim istaknutim pojedincima, javne institucije stoga nisu uspele da uspostave monopol na istinu, i da je to ipak, jedna pobeda. Smatra da je društvo zrelije od politike, no to ne garantuje brzu promenu.
Jakovina je izjavio da je činjenica da se nemačka nacija suočila sa svojom prošlošću, uticalo na to da ponovo bude najjača nacija. Takođe, veruje da je zadatak istoričara da sopstvene nacije na isti način suoči sa prošlošću.
„Mi povjesničari se samo prividno bavimo prošlošću“, zaključila je Fotiadis: „više se bavimo sadašnošću i budućnošću – temama koje se tiču društva u 21. veku.“
Konferencija „Istoričari za mir“, koja je održana danas u 18 časova u Jugoslovenskoj kinoteci u okviru debatnog programa festivala KROKODIL, nastavak je projekta „Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma“.
Semezdin Mehmedinović: Književnost ima smisla
Poslednji gost bio je pisac Semezdin Mehmedinović iz Tuzle.
„Divno je videti koliko vas je ostalo“, obratio se publici.
Rekao je da kada je počeo rat, nije izgubio osećaj zajedništva, prvenstveno zbog postojanja zajedničkog jezika Jugoslovena. U Njujork je otišao ’96 i postao migrant. Objavljivao je knjige u Zagrebu i u Beogradu. Međutim, kada se vratio nakon 24 godina u Sarajevo, shvatio je da to ipak nije to, „ipak postoje granice“
– Nacionalisti i dalje nisu poraženi, štaviše, na vlasti su – uz pomoć međunarodne zajednice, zaključio je.
U Ameriku je došao sa 50 nemačkih maraka i kaže da je već pola godine kasnije bio pripadnik američke srednje klase. Iako je „Vašington post“ objavio članak o njegovom dolasku i znali su za njega, kaže da su ga često „skenirali“ zbog dugačkog imena. Moje ime govori o mom identitetu, rekao je, a taj identitet nije obuhvaćen samo nacijom ili religijom. „S vremenom sam uspeo da se identifikujem sa svojim imenom“, priznao je i dodao da se dugo morao boriti da govori tako da bude prihvaćen.
Kaže da prevođenje dela nikada nije doživljavao kao nešto dramatično, imalo je smisla.
„Književnost ima smisla – pišem kada mi se desi nešto bitno u životu“.
Čitanjem fragmenata iz romana „Me’med, crvena bandana i pahuljica“, 13. festival KROKODIL zvanično je zatvoren.
