0
Pravi koncert za prste i usta publika je priredila amaterskom filmu “Kapi, vode, ratnici”. U početku su nastupali uglavnom solisti, ali kada se jedan od režisera ovog filma pojavio na bini s rukama do lakata nabijenim u džepovima i s izrazom na licu koje je govorilo - “Baš me briga za vas, mnogo se vi pa razumete u umetnost” - koncert je postao veoma masovan.
Zviždalo se tako besomučno da se Vezspazijanova arena, koja je preživela dva zemljotresa, tresla kao da je napravljena od lesonita. Režiser ipak nije izvukao ruke iz džepova. Tako su sada kvit – opisivali su reporteri nesvakidašnji slučaj na Pulskom festivalu davne 1962.
Ko je od trojice reditelja poznataog omnibus filma držao ruke u džepovima pitao me je davno jedan od onih filmofila koji gotovo napamet u minut zna koliko koji domaći film traje. U prvom krugu otpao je Marko Babac, čiji temperament ne bi dozvolio tu vrstu luskuza, dok Kokana Rakonjca ni likom nisam zapamtio.
Žika Pavlović je obećavao da je spreman da, ne samo, sa publikom tera sučku. Jedan od “nepobitnih dokaza” bila je i kasnija fotografija, portret gde se na zidu stana nalazi niz pištolja i revolvera razne dobi i kalibara. Tako i pogodih.
Živojin Pavlović jeste “zaboravio” da izvuče ruke iz džepova što ne znači publika nije zaboravila da zvižducima počasti i Babca i Rakonjca.
Kino klub “Beograd” bio je tačka oslonca i Jovice Aćina, Vuka Babića, Dejana Đurkovića, Predraga Golubovića, Dejan Karakaljića, Srđana Karanovića, Dragana Kresoja, Dušana Makavejeva i mnogih drugih koji su ostavili neizbrisiv trag u domaćem filmu. Klub foto i kinoamatera Beograd nalazio se u ulici Narodne revolucije, zatim Borisa Kidriča na kraju i u Beogradskoj. Na istom broju 66, u neposrednoj blizini Pravnog fakulteta i preko puta tramvajske stanice Dvojke.
Iako su iz te škole sa kursa izlazali kao kinoamateri Kino klub “Beograd” bio je visoka, neprikosnovena škola filmske umetnosti za razliku od mnogih današnjih visokih klip-klap akademija. Tu jednospratnu zgradu pre rata, s mnoštvom prostorija, separea na prvom spratu pohodili su drugi kursisti. Na istoj adresi nalazila se javna kuća, gde su posle rata smeštaj našle, mahom porodice izbeglica iz Bosne i Hrvatske. U prizemlju pored malih radnji nalazila se stara i oronula dvorana nekadašnjeg bioskopa “Sava” koji nije radio.
Ispred jedne od prodavnica na dasci je bio prikovan veliki piton koji je navodno uhvaćen na Zvezdari ili utekoa iz nekog putujućeg cirkusa. Bio je glavna atrakcija prolaznika. Onima kojima zmije i ostali gmizavci nisu skretali pažnju jeste član Kluba Boba Junaković. Obožavao je da magnetofon privuče jednom od prozora i da sa njega iz sve snage emituje džez muziku Stena Kentona i druge tada “bezobrazne“ stvari kao što je bila zabranjena muzika Luja Amstronga.
Osnivačka skupština Kino kluba održana je 27 maja 1951. da bi ‘52. bile svečano otvarene klupske prostorija. Oktobra ‘53. Festival Amaterskog filma Kino kluba Beorgrad. Već krajem ‘54. Beograd dobija još jedan bioskop sa 150-180 mesta. Pre rata “Sava”, kasnije “Reks” najavljen kao “Tesla” vrata otvara kao bisokop “Union”.
Dušan Makavejev ’55 snima njegov drugi kratkometražni film “Pečat”. U filmu pored Mileta sajdžije, člana Kluba, igraju i njegova žena i sin. Glavnu ulogu – gotovo da je zaboravljeno – poneo je Jovan Ćirilov. Tokom venčanja na belom sakou crni karanfil za reverom, dok mlada nosi crninu. Među glumcima i neprepoznatljivi Makavejev i Babac, kao članovi medicinskog tribunala koji potvrđuje smrt junaka, nose ženske čarape preko gave.
– Jovan Ćirilov je bio strpljiv i dicilplinovan glumac. Iskreno se trudio, da bude sve onako kako smo Mak i ja želeli – navodi Marko Babac u svojim uspomenama nazvanim ”Kino klub Beograd” (Jugoslovenska kinoteka).
– Istina, kao da se malo stideo svega toga ali to je stoički i dostojanstevno podnosio. Hrabro je ušao i legao u pravi mrtvački sanduk koji smo u toku snimanja kadra morali i da zatvorimo.
Karte je na ulazu cepkaoa Pera Lupa, koga su zvali Petros Lupos, jer je došao iz Soluna kao majstor za proizvodnju bombona. Želeo je da se bavi filmom. Izgledao je kao da u rukama nesprestano prebrojava neku sitninu. Pera je kod Kokana Rakonjca redovno bio asistent režije, dok ga gledaoci pamte kao epizodistu iz brojnh filmova.
U Klub često svraća i jedna od tada najpopularnijh jugoslovenskih pevačica, pre braka sa Miletom Pan Amom, predstavnikom poznate američke avio kompanije. Sećam se Lole Novaković koja je u Klub iz komšiluka dolazila u svetloplavom đubretarcu sa kapuljačom. Dolazila bi da odigra partiju šaha sa Ješom, Kokanom, Petkom (Dragoljub Ivkov, Vojislav Rakonjac, Aleksandar Petković) ili nekim drugim ljubiteljom šaha ne skidajući kaput, seća se Babac
Na kino brodu ukotvljenom kod druga Borisa Kidriča br. 66 bilo je i “slepih putnika”. Džek Denčić, bi po današnjim merilima bio šaner. Valjao je lažne satove i isti štof u Knez Mihailovoj. Bio je navodno firmopisac iz Niša, koji je ostavio ženu lekarku. U klubu nikada ništa nije prodavao.
Elegantni i simaptični avanturista u klub je dolazio, piše Babac, kao u crkvu, da se “pokaje i pričesti”. Posle više godina Babac ga je video ispred Skupštine u Beogradu. Kupovao je slike srpskih naivaca i prodavao ih italijanskom džet setu u rimskoj vili Ursule Andres.
Roga, Brka, Matori i Jova Štraf bili su članovi osmerca veslačkog kluba Crvena zvezda. Sa njima je Babac uradio nekoliko radio drama na kvazi francuskom jeziku. Okupe se oko magnetofona kada kreće improvizacija na određenju temu. Izgovarali su neke reči koje su ličile na francuski. Niko nije znao francuski ali je efekat bio fantastičan. Onda su veslači otišli na amaterski festival u Italiju odakle su se “preveslali” do Francuske.
I Bojana Jovčević je došla na kino kurs. Bila je rentgen tehničar u vojnoj bolnici na Karaburmi. Volela je da je zovu Boni. Bila je scenaristkinja filma “Drveni konjić” a glumila je i u “Kavezu” Marka Babca. Intersovala se za film i zabavlja sa…
– Upoznali smo se pred smrt njene majke, seća se Babac. Ali, ubrzo je izmislila priču da joj prava majka živi u Australiji. Krenula je na festival u Kan. Od Kluba je dobila potrebno uverenje s kojim je 9. septembra ‘57. dobila pasoš a 11. i francusku vizu. Ali, 12 septembra ona nije otputovala u Kan već kod mog teče u Šamberi, gradić blizu Liona a odatle u Pariz. Izgledalo je da sam je pomogao da pobegne.
Babac je izbačen iz Uprave kluba 6. decembra, da bi ga već 10 decembra vratili. Bojana se u Beograd nije vratila…
U Klubu se nalazila i jedna velika slika Ljube Popovića, koju je Žika Pavlović nazvao “Izlazak učaurenih” dok je klubom kolao naslov “Rađanje idiota”.
Slika je delovala zastrašujuće i mučno, ali posmatrač nije mogao da se se pred njom ne zadži, gotovo hipnotisan. Među otpacima u Klubu pronađena je i neobjavljena pesmu Raše Popova posvećena toj, Ljubinoj slici:
Telesine Ljube Popovića
U kino klubu
Obesili Ljubu
II
To su bile slike
Za ćorave i zrike
Za junfer pčelice
Za usedelice
Za device što ih ljubomora grize
Za bubuljičave pubiše kada šize
II
Kada buljiš u nju oči bride
Krompiri s kičme ti se stide
Kogod je pokisao dok je trzo
Od Ljubinih se slika smrzo
Takve su to bile slike
Sa cura su skidale krvave kike
Sa gospoća brenovane dlake
A iz vrata mesingane kvake
Organi su se mežurali kljasto
Oči sjale fosforasto
Usta – sveže menstrualne rane
Dojke – zaklano belo lane
III
Ja sam na njima video raspetog Hrista
Svih bezbožnika, kurava i egoista
A za telo njino rahitično
Ješa Doktor rekao je kritično
“Kogod maglovito čezne
Ljuba hoće da ga zezne“
Bonus video: Kinoteka
