0
U poslednjem nastavku feljtona iz knjige „Kaporova školica“ (Vukotić media) Aleksandra Đuričića objavljujemo deo iz poglavlja kada je književnik „obrnuo igricu“. Od „pisca u trapericama“ postao je „pisac u maskirnoj uniformi.“
Promoter ljubavi je postao ratni izveštač, hrlio je ka rovovima i bio oduševljen Radovanom Karadžićem. Kao da se opčinio tim ratom i sa pedeset tri godine krenuo jr na prve linije fronta. Tu je našao izazov i kao deklarisani nacionalista, ali i kao profesionalni lovac na priče.
On je to sažeo drugačije. Lepršavije.
„Postoje ljudi koji su me obožavali, skoro da su odrasli na mojim ranim knjigama – „Folirantima“, „Provincijalcu“, „Zoe“, „Uni“, „Beleškama jedne Ane“… a koji nisu voleli ove knjige posle. Postoje ljudi koji vole moje poslednje knjige, poslednjih desetak, a one pre toga nisu ni čitali niti ih interesuju. Imao sam sreću da osvojim dve vrste publike.“
Neumorno je tako slabovid, skoro slep jer mu je puklo očno dno, tražio priče, a nalazio je i naslove knjiga. Naslov jedne je „ukrao“ na frontu oko Knina 1992, kada je naišao jedan srpski tenk na kojem je belom bojom bilo ispisano „Smrt ne boli“.
Drugom prilikom je bivši legionar Milorad Ulemek Legija, koga je video tada i nikada više, prešao pogledom preko osunčanog predela koji se u dubini zatvarao plavičastim vencem Velebita, opljunuo cigaretu koja mu je dogorevala u uglu usana i rekao sam sebi:„Lep dan za umiranje.“
Pokušavajući da se oslobodi opsesije rodnog grada, koji ga nikada nije priznao, napisao je „Sarajevsku trilogiju“.
No, tu je bilo njegovo Sarajevo. Čudni su odnosi pisca i rodnog grada; oni su puni isprepletene ljubavi i mržnje. Govorio je da niko ne ume tako da te povredi kao žena koju voliš i rodni grad.
„Pogađaju te na najbolnija, tajna mesta samoponosa i sujete. Moj rodni grad se pretvorio u najseverniju islamsku državu u Evropi, u kojoj su takođe nastavili da traže moju glavu. Mogao sam da ga vidim jedino kroz dvogled na planinskom prevoju zvanom Zlatište – prvoj borbenoj liniji Vojske Republike Srpske. Lagano se nalivao maglom, paleći večernja svetla poput svetlucavog saga koji je presecala blistava sablja reke Miljacke, koja me je u mladosti uspavljivala svojim slanim šumom. Gledao sam tako kuću u kojoj sam se rodio, obalu i glavnu ulicu, dok su mi snajperski hici fijukali iznad glave.“
Na kraju su i džins i maskirna uniforma stavljeni u mašinu, na 90 stepeni, centrifuga je valjda uradila svoje.
„Moram da ti priznam da imam gore mišljenje o sebi od najgorih mišljenja o meni koja sam čuo. Za najveći broj njih sâm sam kriv.“
Dosta mu je bilo ratova, ali je onda došao jedan u koji nije morao da ide. On je pokucao na naša vrata. U proleće 1999. na Beograd su pale prve bombe NATO pakta.
Pre toga njegov galerista Pjer Bojović, koji je mnogo godina proveo u Francuskoj trgujući slikama, na kraju je iz nostalgičnih razloga otvorio galeriju „Monmartr“ u Skadarliji.
Kupio je od Mome, koji je u trenutku bio bez prebijene pare, platno Zodijački krug (ulje na platnu, 100×100 cm) – sliku s magičnim astrološkim znakovima na zidu ispred kojih je sedela jedna tamnokosa devojka koja se bavila odgonetanjem sudbine.
Sliku je potom prodao Vladi Srbije, i ona je tamo nekoliko godina visila u kabinetu nekog ministra. Uoči bombardovanja kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac, očekujući da će to velelepno zdanje s početka veka biti bombardovano, izneo je i spasao od uništenja sva vrednija dela, ostavivši Kaporovo platno u prostoriji u centru zgrade za koju se verovalo da će biti bezbedna. Međutim, američki „tomahavk“ pogodio je baš centralni deo palate i, pored ostalih, uništio i Zodijački krug.
Znao je da je pisanje ostavljanje traga da je živeo u jednom vremenu i opisivao je kako je ono delovalo na njega.
„To je ostavljanje traga umesto grobnice. Ljudi za života kupuju grobnicu i napišu datum rođenja, nadajući se da će naslednici napisati datum smrti. To meni nije potrebno, ostavljam slike i knjige.“
Verovao je da je njegova najkraća biografija, koju je i nameravao da stavi u neku knjigu, a nije, pa se našla sada u „Kaporovoj školici“, rečenica neke njegove strine: „Da naš Momčilo nešto poludi, ne bi mu se ništa poznalo.“
Knjigu „Kaporova školica“ po povlašćenoj ceni od 750 dinara možete naručiti na ovom linku.
Bonus video: Priča o Mileni Pavlović Barili
