0
"Uspeh je posao u Njujorku" naziv je prvog članka Endija Vorhola u časopisu "Glamour" za koji je radio reklame i ilustracije, a koji se ispostavio kao veoma proročki. Kontroverzna pojava i otac pop-arta preminuo na današnji dan 1987. godine, a još uvek predstavlja vodeću figuru kako u umetnosti, tako i u, kako je sam govorio "biznis umetnosti - onoj koja donosi novac".
U jesen 1968, još uvek se oporavljao od napada atentatora (radikalna feministkinja Valeri Solanas upacala je Vorhola, nakon čega su ga proglasili klinički mrtvim), Endi Vorhol se vratio na posao u sjajne nove kancelarije koje je iznajmio na Union skveru. Nakon godina slave u pop artu, razmišljao je o svojoj budućnosti: „Bio sam zbunjen jer u tom trenutku nisam slikao i snimao“, govorio je tada.
Umesto toga, posmatrao je svoje „sluge“ kako vode računa o poslu. Snimali su filmove pod njegovim imenom, prodavali njegove grafike i nalazili mu narudžbine za portrete – na ovaj ili onaj način, zarađujući novac od umetnosti. „Znao sam da se posao odvija, čak i ako nisam imao pojma do čega će doći.“
Taj korporativni rad, Vorhol je ubrzo shvatio, zapravo je jedna od najvažnijih umetnosti koju je ikada napravio. „Biznis umetnost“, kako je on to nazvao, „korak koji dolazi posle umetnosti“. Utvrđeno je da se sve što je ovaj umetnik uradio ili bi uradio, kao šef kompanije „Andy Warhol Enterprises, Inc.“ – kao portretista, izdavač, publicista ili prodavac – računao kao komponente u jednom bezgraničnom delu: delom performans umetnosti, delom konceptualne umetnosti i delom slike tržišnog sveta u kome je živeo i koji svi još uvek živimo, piše „Njujork tajms“.
Muzej američke umetnosti Vitni sada će otvoriti veliku novu Vorholovu postavku. Pod nazivom „Endi Vorhol — od A do B i nazad“, o okviru te postavke nalazi se pun presek njegovih epohalnih kreacija: Konzerve za supu i Merilin iz ranih 1960-ih, koje su bile ogledalo američke robne kulture; eksperimentalni filmovi iz godina njegove „Fabrike“; portreti društva, homoerotika i apstrakcije njegove poslednje dve decenije. Sve blago, bez sumnje, ali možda jednako značajno za vreme u kome sada živimo kao aspekti njegovog projekta „Business Art“.
Srž Vorholove ideje – da igrajući ulogu biznismena, umetnik može da se pretvori u najnoviji, živi primer komodifikacije za koju je verovao da niko od nas ne može da izbegne – bila je možda revolucionarna u svoje vreme kao što je Marsel Dišan predstavljao skromni pisoar kao skulpturu 1917. godine. Dišanov potez je tada poručio da umetnici sami mogu da definišu šta je umetnost. Pet decenija kasnije, Vorhol je to shvatio kao dozvolu da tretira tabelu, saopštenje za štampu i zabavu kao kreativne poduhvate. Ovo je dalo primer za neke od njegovih najznačajnijih naslednika u sadašnjem vremenu.
– Borio sam se sa novcem – u smislu umetnosti – tokom cele svoje karijere – rekao je Dejmijan Herst, slavna britanska umetnička zvezda i preduzetnik – I video sam preko Endija Vorhola da je to moguće učiniti, da je to prihvatljivo. Iako postavlja pitanja, nije nešto čega bi se trebalo plašiti.
Nedavno je pisac i kustos Džek Bankovski istakao:
– Biznis umetnost postaje važna više nego što je ikada bila, jer je Endi Vorhol važniji nego ikada. Godine 2009. organizovana je značajna izložba pod nazivom „Pop Life“ za Tejt Modern muzej u Londonu koja je govorila o tome kako je Vorholova odluka da pretvori tržište i reklamnu mašinu u umetničke medije dotakla današnje vodeće ličnosti u umetnosti i marketingu!
Herst je takođe bio centralni deo izložbe, ne zbog poznatih umetničkih predmeta kao što je njegova ajkula u rezervoaru, već zbog aukcije blokbastera 2008. godine, umetničkog „performansa“ najvažnijeg zbog više od 200 miliona dolara koje je doneo. Iako bi se, kao što je Herst rekao, to i dalje računalo kao umetnička pobeda bez obzira na prodaju, „znao je da gura nešto do tačke preloma, bilo da je uspešno ili neuspešno.“
Bez Vorholovog uticaja možda ne bismo videli prodavnicu „Oxxo“ koju je meksički umetnik Gabriel Orozco postavio prošle godine u galeriji svog dilera u Meksiko Sitiju. Stotine pivskih flaša, čokoladica i tegli u prodavnici imale su etikete ukrašene nalepnicama slomljenih krugova, potpisnih detalja iz apstrakcija koje Orozco obično prodaje kolekcionarima. Spoj popularne i visoko-umetničke robe bio je klasično Vorholovski. Isto tako, Orozco je prodao dobar deo zaliha svoje radnje velikom muzeju u Hong Kongu.
Pa ipak, Vorhol, biznis umetnik, dao je tako „čudan, uzbudljiv, skoro otrovan primer“, piše „Njujork tajms“, da su mnogi umetnici smatrali da ga je teško slediti. Biznis umetnost je tako temeljno prepisala pravila stvaranja umetnosti, čak možda i njen moral, da su mnogi umetnici nalazili direktniju inspiraciju u aspektima Vorholove umetnosti koji su manje konceptualni — njegove tehnike, njegovo razumevanje pop kulture, njegov pionirski rad sa gej i transrodnim osobama u kulturi.
– Mislim da je nemoguće stvarati umetnost danas, a da to nekako ne uzmete u obzir – rekao je Herst – Mislim da je posao u umetnosti važniji od politike.
Nedavno, odmah nakon što je delo uličnog umetnika Banksija prodato za rekordnu cenu od 1.4 miliona dolara, sliku je uništila mašina za seckanje na daljinsko upravljanje koji je umetnik ugradio u njen ram. Svet umetnosti, vaspitan na Vorholu i Herstu, odmah je ušao u debatu o tome da li Banksi kritikuje umetničko tržište ili je saučesnik u njemu. Njegov čin je možda jednostavno imao za cilj da poveća vrednost dela.
Danas, novac je preplavio svet umetnosti na načine koje Vorhol nije mogao ni da zamisli. Pregršt mega-galerija i njihovi umetnici drže kese i moć, čineći da su cene važnije od suštine. Umetnici koji nisu u igri sa velikim novcem ostavljeni su na marginama. U aukcijskim kućama, sam Vorhol, iako tri decenije mrtav, predstavlja ključnu osovinu na tržištu vrednom 25 milijardi dolara čiji „balon“ odbija da pukne. Nekoliko dana nakon što njegova umetnost bude izložena u Vitniju, najmanje pola tuceta Vorholovih dela će ići „pod čekić“ u tri velike aukcijske kuće u Njujorku.
U tom kontekstu, vezivanje reči „umetnost“ za Vorholove komercijalne poduhvate, ili za one njegovih naslednika, može izgledati kao izgovor za umetnike koji jednostavno traže profit.
Da, Vorhol je dobro zaradio od nekih svojih projekata. Kada je umro 1987. bio je bogat. Ali za razliku od bilo kog pravog komercijalnog preduzeća – uključujući pravljenje i prodaju slika – Vorholova poslovna umetnost bi bila uspešna da nikada nije donela ni peni. Bitan je bio nastup, a ne rezultati.
Ako pogledamo danas, Vorhol izgleda više kao prodavac nego umetnik. Njegove kultne slike sada se mogu videti na proizvodima za zaradu, uključujući kolica za bebe i čarape. Ali to ne mora nužno da poništi umetnost u Vorholovoj biznis umetnosti. Oni više liče na posthumne reperformanse toga, ili su možda najnovija „izložba“ ove umetnosti – na isti način na koji se Vorholove kutije Merilin postavljaju na razgledanje u muzeju Vitni da bismo mogli da se ponovo uhvatimo u koštac sa njima.
– Ako nas brendirana roba čini zabrinutim zbog kupovine i prodaje umetničkih slika, oni su obavili svoj posao. To je posao koji ne bi mogli da rade bez Vorholovog imena i cene – zaključuju u „Njujork tajmsu“.
Bonus video: Samouništena Benksijeva slika ponovo na aukciji – ponude će da pljušte
