0
U “brbljivim” i iskrenim novim memoarima, Barbara Strejsend govori o svojoj ranoj odluci da bude poznata i navodi prepreke i pomagače koje je srela na putu.
Uspon Barbare Strejsend delovao je kao unapred određena stvar. Još od adolescencije, američka zvezda bila je transparentno i neuobičajeno talentovana. Već sa 18 godina, kao pevačica u noćnim klubovima, stekla je reputaciju. Sa 20 godina pevala je na Brodveju. Godine 1969, kada je imala 26, osvojila je prvog Oskara za ulogu u svom prvom filmskom ostvarenju „Smešna devojka“, reprizirajući lik koji je prvobitno stvorila na pozornici, piše “Independent”.
Njena harizma, u filmovima poput komedije „Što te tata pušta samu?“, označila ju je kao pravu filmsku zvezdu. Njeni nastupi na ekranu i na pločama bili su uzbudljivi i precizni. Usledile su dodatne nagrade, najprodavaniji albumi i priznate režiserske zasluge; za zvezdu poznatu kao perfekcionistu – i za mnoge, kao divu – sve je to delovalo neizbežno.
Barbarini novi memoari “Moje ime je Barbara (My Name is Barbra), malo odstupaju od ovog utiska. Kroz 992 strane i 60 poglavlja, glumica i pevačica, sada u 81. godini, detaljno nas vodi kroz svoj život i karijeru. Pitanje njenog talenta nikada nije bilo zaista sporno – ni za nju ni za bilo koga drugog. Međutim, u njenoj knjizi, postoji više od samog talenta. Prikazani su trud, inteligencija, osvajajuća i retka radoznalost. Čak i za memoare poznate ličnosti, ovo je događaj prepun zvezda: posvećene su stranice susretima sa američkim predsednicima (Bil Klinton i sećanje na voljenog Džona F. Kenedija), kraljevima (Čarls III i Elvis Prisli), i naravno, njenim kolegama iz Holivuda. Seća se razgovora o baštama sa budućim prijateljem (i budućim kraljem) Čarlsom, i dobijanja autograma od Kenedija za njenu majku (nakon čega je primetila: „Ti si lutka“ predsedniku koji je bio na funkciji… „Iskreno, to je samo izletelo.“).
Postoje različiti pristupi kako mogu da izgledaju memoari poznate ličnosti. Kod filmskih stvaralaca, najsadržajniji primeri često pružaju dublje uvide u proces stvaranja filmova, knjiga poput Sidnija Lameta „Pravljenje filmova“ je takva. Drugi, obično glumci, biraju opušteniji, tračerski pristup, otkrivajući pojedinosti o flertovanjima i svađama na setu. A onda postoji treći pristup: otvorenost (kao što je nedavno kritički tonirana knjiga Britni Spirs „Žena u meni“). U knjizi „Moje ime je Barbara“ mešaju se svi ovi pristupi. Za fanatične obožavaoce, ovo je sjajno. Kao resurs za buduće biografe, neprocenjivo. Ali za sve ostale… malo predugačko.
Većinom, Strejsend sa oduševljenjem piše o svojim kolegama. Uživala je u saradnji sa Džejmsom Kanom i Rejom Čarlsom, opisuje trenutak kada je dala preterano energičnu masažu Robertu De Niru dok su snimali „Upoznajte Fokerove“ („Do danas mi se levi zglob palca nije oporavio“). U ranom poglavlju, odgovara na predstavljanje svog navodnog rivalstva sa starijom Džudi Garland, koju opisuje kao „velikodušnu“. Na nekoliko mesta u knjizi, Strejsend deluje frustrirano zbog medijskog izveštavanja o njoj. Govoreći o režiji Vilijama Vajlera u filmu „Smešna devojka“, objašnjava: „Boli me kada čitam da sam im govorila šta da rade. To je bio početak mita o divi koji me prati celog života.“
Barbarina svedočenja o radu sa Vajlerom, impresivnim rediteljem svog vremena, jasno pokazuju korene njenog kasnijeg karijernog puta kao filmskog reditelja. (Njen opus uključuje mjuzikl „Jentl“ iz 1983. godine, i romantičnu dramu „Princ plime“ iz 1991.) Nezadovoljna isklučivo glumom i pevanjem, Strejsend je uvek bila privučena odlučivanjem iza kamere, nešto što je nerviralo holivudski muški klub. Opisuje kako su je potkopavali na setu filma „Princ plime“, primećujući: „Sumnjam da se ovakve stvari dešavaju Martinu Skorsezeu.“
Iako generalno nije škrta u procenama ljudi, Strejsend je spremna da imenuje imena kada smatra da je to prikladno. Originalni partner iz filma „Smešne devojke“, Sidni Čaplin, prikazan je u knjizi u lošem svetlu. „Učinio je sve što je mogao da me izbaci iz takta. Ponašao se kao da želi da me uništi. Sidni mi je izazivao fizičku bolest“, piše ona. Isto tako, kritikuje i Voltera Matoua, Čaplinovog prijatelja, koji ju je prvo pozdravio grubom šalom o njenom nosu. Režiser filma „Zvezda je rođena“, Frenk Pirson, je, po Barbarinom mišljenju, „patološki lažov“, dok je Mendi Patinkin, kada ga je odbila, bio mrzovoljan i težak na snimanju filma „Jentl“. Marlon Brando dobija svoje poglavlje, s kompleksnim, seksualno nabijenim prijateljstvom metodičkog glumca prikazanim u fascinantnom detalju.
Njene emotivne veze takođe su razotkrivene. Njene brakove sa Eliotom Guldom i Džejmsom Brolinom, takođe obrađuje, kao i niz drugih veza, uključujući producenta Džona Petersa i Dona Džonsona iz „Poroci Majamija“ („Ne mogu da budem s čovekom koji nije iskren emocionalno prema meni“, brutalno kaže o ovom poslednjem). Ponekad, vaša pretpostavka je jednako dobra kao i njena: „Da li sam spavala sa Voren Bitijem? Sećam se donekle. Verovatno jesam. Verovatno jednom.“
Težina Barbarine knjige će verovatno odbiti neke obožavaoce; sa preko 1,4 kg, „Moje ime je Barbara“ je prilično debela za čitanje. Stil pisanja je čist i jednostavan, iako retko opušten. Sa dodatnom težinom dolaze i ozbiljnija očekivanja, i iako knjiga očigledno ima duboko značenje za svoju autorku – Strejsend radi na memoarima već četvrt veka – retko je dublja ili razotkrivački nastrojenija nego druge znatno kraće knjige slavnih ličnosti objavljene ove godine. Strejsend je nedavno izjavila u intervjuu da nije „mnogo uživala u svom životu“. Čitajući memoare, teško je poverovati da je to bio slučaj – iako se stiče utisak da se zabava nikada nije smatrala toliko važnom kao rad.
Bonus video: Film o počecima rejva i klabinga u Srbiji
