0
Veruje se da je samo šetnja Nila Amstronga po Mesečevom tlu bila gledanija od televizijske serije „Muzikanti“. U vreme emitovanja te domaće serije ulice su bile puste. Stanovi onih koji su imali televizor jeseni 1969. podsećali su na male kućne bioskope.
Uz užu i širu familiju, emitovanje deset epizoda pratio je i komšiluk. Burduš, Rajko i Lepi Cane zakovali su milionsko gledalište pred TV kutijama.
Sudeći po broju televizijskih pretplatnika u Jugoslaviji, tada je bilo 398.735 televizora. Nisu, naravno, bili jedini, jer je nemali broj bio neprijavljen. Ipak i po zvaničnom broju televizora na 1.000 stanovnika SFRJ se tih godina nalazila ispred Grčke, Rumunije ili Portugalije.
Da se u to vreme tržišno razmišljalo, videlo se i u rafovima prodavnica. Pored „Rubinovog“ i vinjaka ostalih proizvođača, pojavio se i vinjak „Burduš“. Jovan Janićijević je za fotografiju na nalepnici flaše dobio ajkulu, ne Spilbergovu, još je bilo rano, već, tada, najskuplji “Sitroenov” model automobila. Burduš je u „ajkuli“ doživeo saobraćajnu nesreću. Smrt jednog od putnika odvela je ovog popularnog glumca iza zatvorskih rešetaka. O razmerama popularnosti Burduša, „bez oca i majku“, govori podatak da je do „Muzikanata“ Jovan Janićijević nosio nadimak Janaćko, da bi posle serije (p)ostao Burduš.
Scenarist serije Živorad Žika Lazić bio je novinar NIN-a , gde je objavio reportažu „Tri muzikanta“, iz koje je iznikla jedna od najgledanijih jugoslovenskih TV serija . U „Politikinu“ kuću Žika Lazić dolazi 1960., da bi već sledeće godine s friškim nobelovcem napravio prvi intervju – „s nogu“.
– Išli su od Udruženja književnika, Francuske 7, do danas Andrićevog venca, gde je Andrić stanovao. Pred vratima stana uvek oprezni Andrić ga je upitao: „Nadam se da ovo nije intervju“. Ne znam šta mu je otac odgovorio, ali u narednom broju „Ilustrovane politike“ naslov intervjua bio je upravo taj, Andrićev upit. Tekst su pratile fotografije njihove šetnje – priča mi Miloš Ž. Lazić, nekada takođe novinar „Politike“, danas našeg lista.
„Politika“ je tada imala najjaču, probranu selekciju reportera: Vasa Popović, Zuko Džumhur, Vasko Ivanović, Žika Lazić…
– U crkvu su deda kao i Žika išli i pre i posle rata, slavili slavu… Posle opštinskog venčanja, otac je hteo da obave i crkveno u selu u kome je rođen. Krenuli su sa kumovima. Sveštenik je dobro poznavao Žiku i pitao ga je ko mu je kum. Odgovorio je: Kolega – i pokazao prstom na bradonju. Kako se zove? Zuko, Zuko Džumhur. Pop je zastao, okrenuo se i – otišao. Venčanja crkvenog nije bilo” – priča Miloš.
Frane Barbijeri nije bio sveštenik već novo(us)postavljeni glavni urednik NIN-a. Nisu mu se dopale Lazićeve reportaže, zapravo društvene hronike, presnog, nenalickanog života, priče sa margine, o autsajderima, gulanferima, periferijskim zmajevima sa slepih koloseka društvene zbilje.
Žika napušta „Politiku“ i prelazi u „Dugu“, gde radi još jedan reporterski kaldrmaš – Dušan Savković, koji sa Lazićem, kao scenarist, potpisuje najgledanije jugoslovenske TV serije. Pored „Muzikanata“, Lazić je i scenarista „Građana sela Luga“ kao i „Doktorke na selu“, dok „Parničari“ i „Ljubav na seoski način“ gledanost duguju Dušanu Savkoviću.
Kokan Rakonjac režira film „Divlje seme“ po Lazićevom scenariju i dva po Savkovićevim (“Nemirni“ i “Podne jednog pauna” ).
Televizijske serije režira još jedan Lazić, ne Živorad već Dragoslav. Nisu braća, ni familija. Nije tu kraj Lazićima. Još jedan Miloš, Miša Lazić, reporter. I on nekada u „Ilustrovanoj politici“.
– Žika Lazić svoju prvu zbirku priča „Putem pored reke“, objavljuje 1957. Isto vreme, ista edicija, prva knjiga poezije Branka Miljkovića („Uzalud je budim“). Našli su se tada Žika i Branko na naslovnoj strani „Duge“, kako za šankom Kluba književnika piju limunadu onako, na slamku. Vodilo se računa da ne kvare omladinu nečim žešćim, čemu su obojica bila sklona – pojašnjava Miša Lazić.
Nisam siguran da li je baš sa svih zidova kafana „najveći sin naših naroda i narodnosti“ zorno pratio ko sve ulazi u kafanu, ali u „Smederevu“ me je uhvatio jedan drugi pogled. Na zidu te kafane nalazila se uramljena fotografija Žike Lazića.
Rođen je u Lugavčini, u Smederevskom pomoravlju. Voleo je selo, kome se pred kraj života vratio. Dobro je poznavao srpskog seljaka, njegovu naivnosti i prepredenost, trpeljivost i okrutnost, saosećajnost i oholost… Iz tog miljea je još jedna Lazićeva TV serija „Građanin sela Luga“. Tokom emitovanja uzmuvao se smederevski SUBNOR, jer su prepoznali lik jednog važnog Druga, iz mlađih dana. Na ovom mestu obično napišemo “ime poznato redakciji”…
– Deda Vladimir mi je pričao da su pred kraj rata i neposredno po okončanju zaređala streljanja po okolnim selima, sve dok jednog dana nije došao Drug da i u Lugavčini ispuni „kvotu“. Priveli su Božu, stolara, kod koga je deda pre rata bio šegrt. Hoće da ga streljaju. Deda kumi i moli. Ništa nije zgrešio niti ikome naudio. Nema nazad. „Ja ću Božu da pustim, ali ću onda morati da streljam tebe. Ne mogu iz sela da odem neobavljena posla“- prenosi dedina sećanja Žikin sin Miloš.
Ubrzo je Žiku Lazića sustigla i tužba zbog toga što je “okaljao lik i delo” važnog Druga. Jedna druga rekviziterska greška koštala je uredničkog mesta RTV Beograd Miodraga Mališu Marinkovića. Morao je da da ostavku. Tokom emitovanja serije “Doktorka na selu” – skandal. U sceni svadbe pojavila se srpska zastava bez petokrake, što je, često se navodilo, ”izazvalo veliko uznemirenje javnosti”. Usled toga, serija je prekinuta nakon šeste epizode, sporna scena je nestala iz arhive RTB-a i više nikada nije emitovana.
Tri romana Živorada Lazića bila su dramatizovana i postavljena na više pozorišnih scena: „Knjažev sekretar”, „Ubiše knjaza“ i „Tuđa žena“.
Film po Lazićevom scenariju, u režiji Jovana Živanovića, „Kako su se voleli Romeo i Julija“ iz 1966. godine, s Špelom Rozin i Mišom Janketićem, nije bio baš blagonaklono prihvaćen od strane tadašnjih vlasti, zbog čega je, „na finjaka“, sklonjen.
Đorđe Kadijević je po Lazićevom scenariju režirao TV seriju „Poslednja audijencija“ (2008.) posvećenu, po Kadijeviću, jednom od najvećih državnika – Nikoli Pašiću.
Kadijević je, kako je sam rekao, TV seriju o Svetom Savi očekivao kao krunu svega što je radio.
– Najbolji tuđi scenario koji sam imao u rukama bio je Lazićev. To je nešto najbolje što je on uopšte napisao – smatra Kadijević.
Televizijska serija “Sveti Sava” nikada nije snimljena.
Bonus video: Muzikant iz filma Ko to tamo peva 43 godine kasnije
