0
Imam produkcijsku kuću u Atini i radimo filmove i reklame, i volimo da dođemo u Beograd. Često ljudima u Evropi, naročito u Nemačkoj govorim da su najbolje filmske ekipe u bivšoj Jugoslaviji, kaže za Nova.rs nagrađivani reditelj i direktor fotografije Fedon Papamihael, laureat nagrade "Aleksandar Lifka" Festivala evropskog filma Palić.
Sudbina je htela da nekako budem povezan sa Srbijom. Srbi i Grci, kao što svi znaju, dele mnogo toga, naročito u domenu istorije i kulture. A i stalno se nadmećemo… Moj drug Miško Stanković i ja non-stop se šalimo o tome ko se prvi oslobodio Turaka. Uvek smo se takmičili u sportu, u košarci, na primer. Ovako govori jedan slavni grčki sineasta s zavidnom reputacijom u Holivudu Fedon Papamihael.
Ako vam njegovo ime na prvu loptu ne znači ništa, onda evo nekih zvučnijih imena: Džon Kasavetes, Vim Venders, Džejms Mangold, Aleksandar Pejn, Oliver Stoun… Sa svima njima je radio i bio direktor fotografije ili snimatelj na filmovima „Hotel od milion dolara“, „Stranputice“, „Potomci“, „Nebraska“, „Identitet“, „U 3:10 za Jumu“, „Hod po ivici“, „Indijana Džons i artefakt sudbine“, „W“…
0
0
23
Ako vam ni to nije dovoljno, pomenimo i da je bio nominovan za Oskara, režirao više od stotinu spotova i reklama, a kao reditelj potpisao brojna filmska ostvarenja.
Rođen u Atini, nakon poziva rođaka a potom i saradnika Džona Kasavetesa, Fedon Papamihael se preselio u Los Anđeles. I danas, četrdesetak godina docnije, deli vreme između Los Anđelesa i Atine, ali sreli smo se na Paliću. I ne samo da zna mnogo toga o Paliću, kako otkriva u razgovoru za Nova.rs, već i o Srbiji:
– Imam produkcijsku kuću u Atini i radimo, ne samo filmove, već i reklame, i volimo da dođemo u Beograd. Često ljudima u Evropi, naročito u Nemačkoj govorim da su najbolje filmske ekipe u Srbiji i u bivšoj Jugoslaviji.
Sa setom se seća te bivše Jugoslavije jer je kao mladić živeo u Minhenu i onda bi svojim „folksvagenom“ krenuo do Atine prečicama – naravno kroz bivšu Jugu.
– Išao bih kroz Crnu Goru, blizu albanske granice i tu je bila vojska koja bi me zaustavljala i zahtevala da se vratim nazad. No, molio bih da me puste. Znam čitav region veoma dobro. I kad sam se preselio u Los Anđeles opet sam bio okružen Srbima. Mnogi direktori fotografije, poput Radana Popovića ili Gorana Pavićevića, otisnuli su se u Los Anđeles i tamo smo postali prijatelji. Školovali su se na Američkom filmskom institutu, a ja sam živeo nedaleko odatle. Bilo je prirodno da se sprijateljimo. Znam sve i o šljivovici, Bregoviću, s kojim sam kasnije radio. A kad sam prvi put radio film u Gruziji sa sobom sam poveo ekipu koju su činili, uglavnom, Srbi. Jer, Gruzija je te 1999. godina bila poput Divljeg zapada, odnosno istoka. I osećao sam se bezbedno, dok god su Srbi bili uz mene – iskren je reditelj i direktor fotografije.
Fedon je rođen u Atini, no studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji u Minhenu, da bi potom prešao u Holivud i otisnuo se u svet filma.
– Moj otac se bavio dizajnom produkcije na projektima Džona Kasavetesa. Mi smo se 1966. godine preselili u Ameriku i radio je s Kasavetesom na filmu „Senke“. Ali, moj otac nije želeo da odrastam u Americi tih kasnih šezdesetih zbog droge, slobodne ljubavi… I, pošto je moja majka Nemica, naložio joj je da me odvede u Minhen, u dobru školu. Nažalost, patio sam u Minhenu idući u istu školu koju je pohađao i Jozef Racinger, poznatiji kao papa Benedikt Šesnaesti. Imao sam vrlo strogo vaspitanje, što je bio dobar kontrast. Otac Grk, a majka Nemica. Rekao bih da imam tu dobru kombinaciju dve različite ličnosti – mogu da budem veoma organizovan i odgovoran, ali imam i onaj grčki temperament…
A kako je živeti s tim sudarom dveju suprotnosti?
– Pa, okej je (smeh). Meni se, u stvari, sviđa. Ako si samo Grk, onda je to problem, a ako si samo Nemac, to je definitivno probem! A tu dolazimo i do moje supruge koja je iz Gruzije, što je sve zajedno – viši nivo ludila. Oni su poput Sicilijanaca. Moja deca su super mešavina – jedna četvrtina Grci, druga Gruzijci, treća Nemci, i četvrta Krimski Tatari, jer je moja supruga i odatle. I njen otac je bio glumac, kaskader, kapiten ragbi tima… Totalno ludilo! I na sve to – živiš tolike godine u Americi (smeh).
Mnogi su se tokom njegovog boravka na 31. Festivalu evropskog filma Palić, zato što ga znaju po radu u Americi i tamošnjim kultnim ostvarenjima, čudili što je postao laureat nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji. Odbrusio bi im svima:
– Pa, ja jesam evropski umetnik. I reditelji s kojima sam radio i radim u Americi su, uglavnom, Evropljani. A svi veliki direktori fotografije u Americi, uglavnom, su poljskog, italijanskog, nemačkog porekla. Pa, reći ću samo – Fric Lang! Mi smo Evropljani u Holivudu.
No, kao neko ko je iskusio oba sveta, pominje velike razlike u odnosu spram posla u Americi i Evropi:
– U Holivudu se prave filmovi da bi se zaradio novac. Ne zove se to za džabe filmska industrija. Jer, to u SAD zaista jeste industrija. Međutim, meni prija da radim i u jednom i drugom svetu. Uživam u tome da radim na blokbasteru, kakav je „Indijana Džons“. U poslednji nastavak uloženo je više od 350 miliona dolara, a moj film „Svetlost bledi“, koji je ovde u Glavnom takmičarskom programu, koštao je 350 hiljada. Volim princip rada na američkim filmovima, ali volim i evropske arthaus produkcije. Mislim da film mora da bude angažovan, no ne treba da bude prespor, jer to pokoleba gledaoca. Gledam stalno evropske filmove, ali često kažem: „Okej, razumem, depresivan si jer živiš u Rumuniji, supruga ti se ubila, ali to ne znači da moraš da mi pokažeš u filmu scenu gde sav nikakav ležiš čitavih deset minuta…“ Pričanje priča i uključivanje publike je veoma važno. Pravim filmove da bi se meni svideli, ali istovremeno želim i da se publika lako poveže s njima.
Iako je tolike decenije daleko od Grčke – u Americi, opet je, priznaje, Balkan mesto koje naziva svojim domom:
– Imam kuće u Los Anđelesu, u Tbilisiju, Grčkoj… Ali, kad sletim u Grčku, osećam da sam stigao kući. Kad sam bio mali i dolazio iz Minhena da posetim dedu u Atini, čim bih izašao iz aviona, i osetio onaj topli vazduh, poljubio bih tlo.
Vrlo je često radio s rediteljem Aleksandrom Pejnom, s kojim ga vezuje i slično, grčko poreklo. I dvojica sineasta već godinama iznova vode istu raspravu, koja se svodi na pitanje:
– Zašto svaki grčki film mora da počne scenom seksa u kojoj dvoje ljudi, koji vode ljubav, ne uživaju u tome? Ne razumemo to ni on, ni ja. Možda je posredi neki specifičan grčki osećaj za dramatičnost, ali mislim da je najbolji način da ispričaš priču kad uspeš da namamiš ljude i da se nasmeju. Čak i kad je u pitanju teška tema, socijalna drama. Pa „Doktor Strejndžlav“ Stenlija Kjubrika je za mene i danas najveći film. Puštao sam ga deci, i oni razumeju svu apsurdnost Hladnog rata koja je prikazana i duhovito. To je najefektniji način da dotakneš publiku – smatra veliki umetnik.
U novom filmu, koji potpisuje kao reditelj, predstavlja gledaocima hibrid žanrova – horora i trilera:
– Tokom pandemije korone bio sam u Grčkoj, jer se osam meseci nije apsolutno ništa u Americi snimalo. Moj prijatelj je imao scenario, koji je bio pravi triler, pomalo i kontroverzan, sa scenama silovanja, osvete… Ali, suština je u nemogućnosti da se komunicira što dovodi do tenzija, jer su svi u filmu zapravo žrtve, čak i silovatelj. Nema dobrih momaka, pa i žrtva postaje ubica. Počinje poput nekog Romerovog filma, a onda se pretvara u naslov kakav bi napravio Tarantino. I gde god je film prikazan, reakcije su različite – neki pokrivaju oči, drugi aplaudiraju… Ima i onih koji su mi rekli da sam Albance dočarao na stereotipan način, kao loše momke u Grčkoj, ali kad je u toj zemlji prikazan, svidelo im se, rekli su mi u Albaniji da je to „njihova priča“. Mislio sam da se ni Grcima neće svideti, ali ispalo je suprotno. Nije ovo neki kompleksan film, kakve danas radi Jorgos Lantimos, već klasično pripovedanje priče.
Otkriva Fedon i da je upravo u Holivudu završio snimanje biografskog filma o Bobu Dilanu – „The Complete Unknown“ s Timotijem Šalameom, Eli Faning i Edvardom Nortonom u glavnim ulogama:
– Film će biti fantastičan. Još uvek ne znamo da li će premijera biti ove ili naredne godine. Timoti je sjajan kao Bob. Volim da radim s glumcima. Zato volim i da režiram. Nisam od onih frustriranih direktora fotografije koji žele da režiraju. Kad god završim režiju nekog filma, jedva čekam da se vratim poslu direktora fotografije u projektu drugog reditelja. Radim i kao snimatelj. Sećam se, kad sam radio „Nebrasku“ Aleksandra Pejna, Brus Dern mi je rekao da se seća svakog snimatelja ali ne i direktora fotografije, iako je u karijeri snimio više od stotinu filmova. Jer, to je prva osoba koju ugledaju.
To je najintimnija veza. Zato volim da „tehniku malih filmova“ prenosim u blokbastere. U novom filmu „Indijana Džons“ ekipa broji 800 ljudi, ali tu smo, ipak, oči u oči, samo Harison Ford, Mads Mikelsen i ja. I tu je srž, u tom magičnom trouglu.
I za kraj, nadovezujući se na tu magiju, Fedon Papamihael priznaje da ne želi da stane:
– Znate, još sam veoma aktivan, bez obzira na to što mi je ova nagrada na Paliću četvrta ili peta za životno delo ili doprinos filmu. Mi se ne penzionišemo. Majka mi stalno spočitava kako mnogo radim, pita me zašto kad mi ne treba u životu još neka kuća negde u svetu (smeh). Ali, ne radi se o tome. Pa, radio bih besplatno. Volim svoju Grčku, ali ne volim da sedim na plaži. Odem ja i na plažu, ali mi je već posle deset minuta dosadno, radio bih nešto…
Bonus video: Palić
