Serija "Kljun“ koja se u Srbiji željno iščekuje, počinje sa emitovanjem na televiziji Nova S 4. oktobra i imaće 10 epizoda.
U pitanju je kriminalistička serija, u kojoj mlada, ambiciozna detektivka Sonja Kljun, dobija zadatak da iz Beograda ode u Suboticu i tamo istraži navodno samoubistvo, ne očekujući da će njen dolazak pokrenuti lavinu događaja, koji će razotkriti duboko zakopane tajne vezane za misterioznu organizaciju, ali i za Sonjinu prošlost. Prve dve epizode serija predpremijerno su prikazane na Paličkom festivalu i na Sarajevo film festivalu.
Serija je rađena po scenariju Matije Dragojevića i Ljubice Luković, u režiji Jelene Gavrilović i Uroša Tomića, a u produkciji United Medije. Snimana je u Beogradu, Subotici, Paliću, Senti, Mokrinu, Pančevu, Novom Kneževcu… Uloge tumače Ivana Vuković, Stefan Vukić, Ljiljana Blagojević, Mićko Ljubičić, Filip Đurić, Nataša Tapušković, Mirko Vlahović, Ivana V. Jovanović, Ljubiša Milišić, devojčica Drena Mršić.
Reditelji Jelena Gavrilović i Uroš Tomić pričaju za Nova.rs povodom skorog početka emitovanja.
Šta to novo donosi ova serija?
Uroš: Svi zajedno smo probali da u ovom trenutku hiperprodukcije donesemo nešto novo u većini elemenata ove serije. Prvo, probali smo da postignemo specifičnu atmosferu smeštanjem radnje u Suboticu. Zatim kasting: da probamo da imamo što više novih lica, i to ne znači samo mlade glumce, već i one starije koji su dobri a nekom pukom srećom, ili svojim izborom nisu pristajali na sve sto im se ponudi. Osveženje je i mešavina žanrova gde imate i porodičnu dramu i policijsku seriju i triler, ali sa “supernatural” elementima. Takođe, postoji neki humor sve vreme, iako „Kljun“ nije komedija – hteli smo da ozbiljne dramske, trilerske ili čak naučno-fantastične momente posmatramo i na duhovit način.
Zbog čega je izabrana Subotica za mesto dešavanja radnje?
Jelena: Originalni scenario i ideja ovog projekta je potekla od Milorada Milinkovića Debelog i on je smestio radnju u Suboticu, što je bio odličan izbor jer većina serija se dešava u Beogradu ili po šumadijskim selima. .
Pripadnici nacionalnih manjina su u središtu dešavanja, Mađari i Bunjevci. Tako nešto nije bio čest slučaj do sada. Otkud to?
Jelena: Da, to nam je zapravo jedan od omiljenih elemenata scenarija. Oboje smo ljubitelji filmova gde junak, stranac dolazi u neku drugu kulturu, zemlju. Odlazili smo u Suboticu i trudili se još tokom rada na scenariju da saznamo što više detalja o Mađarima, Bunjevcima kao i Srbima u Subotici. Smarali smo ljude da ih čujemo kako pričaju, šta jedu jedni, a šta drugi, kome je stalo do dobre odeće, a kome ne, ko ima više smisla za humor, koje profesije najviše biraju itd. Ali nažalost mislimo da nismo dovoljno za ovu sezonu iskoristili potencijal tih različitih kultura. Recimo serija “Fargo”, naravno inspirasana istoimenim filmom je baš temeljno ali Ii duhovito prikazala svet potamaka Skandinavaca i Nemaca u tom delu SAD-a.
Kritika je svrstala “Kljun” u psihološku dramu i „grounded science fiction“, naučnu fantastiku koja je moguća i deluje realno. Da li se slažete sa tom odrednicom?
Uroš: Malo smo i mi tu krivi, ne samo kritika, i mi sami smo tako definisali našu seriju. I sve to jeste i upitno, ali i tačno – jer taj “fantastični” deo u „Kljunu“ su snovi, a ne npr. super moći kao iz stripova, ili odlazak u daleku budućnost. A predviđanje, promišljanje bliske budućnosti u košmarima, snovima je svima nama poznato na ovaj ili onaj način, i deluje nam “moguće”. Postoje tu elementi još nekih žanrova, recimo mozda treba dodati da ova serija ima i sloj “paranoičnog trilera”, nešto poput čuvenih filmova iz 60-ih i 70-ih “Mandžurijski kandidat” i “Parallax View”.
Šta inače volite da gledate od serija?
Uroš: Trenutno gledamo sa zakašnjenjem „BoJack Horseman“. Uželeli smo se filmova, i sad smo na Sarajevo Film Festivalu jurili da odgledamo što više.
Ja jedva čekam novog Sorentina.
Jelena: Radujem se filmu „The Lost Daughter“ i zbog romana i zbog glumca Pola Meskala.
Kakva je bila uloga Srđana Dragojevića u procesu rada? Šta znači to “showrunner”?
Uroš: Ukratko to je u televizijskim serijama osoba koja vodi i kontroliše ceo proces pisanja, kastinga, snimanja i montaže. To je naravno na filmu reditelj, ali na televiziji američkoj, odakle smo i mi preuzeli taj termin, to je prvo bio producent, pa onda glavni pisac / kreator, pa je onda taj pisac postao i producent. Što se tiče Srđana , stvarno je saradnja sa njim bila odlična. On se od početka postavio kao kolega koji želi da pomogne svojim iskustvom. Ipak, on je u trenutku pripreme i snimanja “Kljuna” imao svoj novi film “Nebesa” koji je bio u fazi montaže pa je morao i dobar deo vremena da posveti filmu. “Kljun” je bio nešto između koncepta rada na filmu i rada na televiziji. Mi smo radili na likovima i na scenariju sa scenaristima Matijom Dragojevićem i Ljubicom Luković, kasnije se prodružila i Anja Mijović, a Srđan je čitao svaki draft scenarija i davao komentare i smernice, i radio je dosta na dijalogu. Bio je, naravno, tu i tokom kastinga i kasnije montaže, i uvek davao dobre predloge, ali nikada to nije bilo neko uslovljavanje. Poštovao je naše izbore i odluke. Zapravo, on je bio jedan super kreativni producent na ovom projektu. Ali moramo da pomenemo i izvršnu producentkinju – Srđanovu partnerku iz produkcije Delirium Films Biljanu Prvanović, bez čijeg truda i energije ovaj ceo tim serije ne bi bio oformljen i istrajan da uradi ovaj projekat što je moguće kvalitetnije.
Kako režira dvoje ljudi zajedno, kako to izgleda u realnosti, to se uvek ljudi pitaju?
Jelena: Pa tu ima toliko različitih primera npr. na filmu nekadašnji francuski duo Žan-Pjer Žene i Mark Karo, gde je Žene više radio sa glumcima, a Karo se više bavio dizajnom i kamerom. Ali i braću Koen koji sve pišu zajedno i na setu sve rade zajedno, i nadovezuju se u direktnom razgovoru sa glumcima i ostalim članovima ekipe. Na serijama to može biti da dva reditelja pripreme celu seriju zajedno u smislu vizuelnog koncepta serije, odabira glumaca i zajedničke probe sa njima, a onda se podele i jedan reditelj uradi od prve do pete epizode, a drugi reditelj od šeste do desete – serija “Normal People” kao primer. Nas dvoje smo naravno zajedno radili na scenariju, i na kompletnim pripremama , ali smo se na ovom projektu odlučili da zajedno budemo i na setu. E sad nekada bi to značilo da jedan od nas sedi za monitorom i dok drugi priča sa glumcima i direktorom fotografije, on čuva distancu i objektivnije daje svoj utisak o sceni. Ili smo se delili u danima kada su paralelno postojale dve ekipe. Tu moramo da pomenemo i naše drage kolege Nemanju Ćeranića i Gvozdena Đurića koji su uradili dobar deo snimanja druge ekipe.
Jelena, sigurno vas stalno mešaju sa istoimenom glumicom, Jelenom Gavrilović? Imate li neku anegdotu vezanu za to?
Jelena: Ima dosta anegdota, situacija sa novinarima i časopisima koji traže mene za neki intervju a zovu nju, misleći zapravo da je glumica Jelena Gavrilović počela i da režira. Sećam se da kada sam to prvi put doživela još na studijama, jedan časopis je stavio njenu sliku za intervju sa mnom, i tad sam pomislila – okej, ja moram da budem mnogo, mnogo uspešna, da kada se gugla Jelena Gavrilović prvo izađem ja. Ili da se prosto što pre udam i promenim prezime. A sa njom sam razmatrala i ideju da ona producira i glumi, a ja reziram, pa da zajedno budemo jače.