1
Kada bih mogao svoj život ponovo da proživim, pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka. Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više, govorio je veliki argentinski pisac Horhe Luis Borhes.
No, sve je samo ne savršeno ovih dana kad je u pitanju slavni Argentinac koji je preminuo pre gotovo tri i po decenije. Naime, nastupilo je potpuno zamešateljstvo oko svih autorskih i ostalih prava na dela jednog od najvećih argentinskih književnika Horhea Luisa Borhesa nakon smrti piščeve udovice Marije Kodame. Borhesova supruga umrla je 26. marta u 86. godini, ne ostavivši testament.
Odlazak Kodame s ovog sveta bez pisane „poslednje volje“ zaprepastio je argentinsku javnost s obzirom da je Borhesova supruga poslednje decenije svoga života posvetila strogom čuvanju piščeve zaostavštine. Osnovala je fondaciju koja je nosila Borhesovo ime, bila je žustra braneći bilo kakvo prisvajanje književnikovog imena, iako se pride dugo borila s rakom dojke.
– Ako zaista nema testamenta, to je veliko iznenađenje – izjavio je za agenciju AP Santjago Lah, pisac i specijalista za Borhesov opus. Kada je Kodamin advokat Fernando Soto saopštio da Borhesova supruga nije ostavila testament, to je izazvalo ogromnu pažnju u javnosti, a naročito na društvenim mrežama.
Horhe Luis Borhes preminuo je, podsetimo, 1986. u 86. godini, a Kodama, inače prevodilac i spisateljica, bila je jedini piščev naslednik, s obzirom da par nije imao dece.
Čim se oglasio advokat Kodame, pet rođaka spisateljice obratilo se pre neki dan sudu, tvrdeći da su direktni naslednici Borhesove supruge. Naravno, potražuju da naslede sve što je pripadalo Mariji Kodami, uključujuću prava na sva Borhesova dela i dragocene rukopise, koji su skrivani od očiju javnosti.
– Marija nije volela da priča o smrti, a takođe nije želela da priča ni o pravnim stvarima. Ali, kada sam je jednom upitao šta će biti s Borhesovim autorskim pravima nakon njene smrti, rekla mi je da je „sve uredila i da će se o njima brinuti neko još strožiji od nje“ – kazao je Soto, dodavši kako bi Marija redovno zvala univerzitete od SAD do Japana kako bi se „pobrinula za dela“, a neke od tih školskih ustanova bili su Harvard ili Univerzitet Teksas.
Od kad je davnašnjih dana započela vezu s Borhesom, potpuno se distancirala od svoje porodice.
– Negirala je postojanje svoje porodice. Neki moji prijatelji, koji poznaju Marijine rođake, jadali su mu se kako ih ne priznaje. Bilo je to veoma upečatljivo – reči su Laha, dok advokat nije ni znao da ima srodnike:
– Olakšanje je bilo to saznanje jer ne bih voleo da država uzme sve.
A upravo je to scenario koji se „smeši“ Borhesovoj zaostavštini. Naime, argentinski zakoni propisuju da, ukoliko nema direktnih naslednika, niti testamenta, onda nečije imanje i zaostavštinu preuzima država.
I to ovih dana sablažnjava mnoge, s obzirom da je Borhes imao prilično problematičan odnos sa svojom domovinom.
Rođen je 1899. godine u Buenos Ajresu, u porodici koja je imala značajnu ulogu u argentinskoj istoriji, ali i raznorodne korene koji sežu do Engleske. Upijajući silna dela iz povelike porodične biblioteke Borhes sa samo devet godina počinje da prevodi „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Kada mu je bilo 15 godina s porodicom se seli u Pariz, a zbog Prvog svetskog rata „premeštaju“ se u Švajcarsku, a potom i u Španiju.
Pisac prve stihove „Crveni ritmovi“, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, stvara 1919. godine tokom boravka na Majorki. Kada se vratio u Argentinu, s nekoliko mladih pisaca pokrenuo je časopise „Prizma“ i „Proa“, ali nije dugo izdržao u domovini, i 1923. vraća se u Evropu, kada mu je objavljena i prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“.
Međutim, samo četiri godine počinje da mu slabi vid… Biće to tek jedna od tragedija koja će obeležiti njegov život, ali koja ga neće zauzdati. Shvativši da, zbog sve slabijeg vida i loših okolnosti, ne može da živi od pisanja, počinje vrlo uspešno da radi kao predavač i javni govornik, a nakon što mu je kratka priča „Ema Cunc“ poslužila kao predložak za film Leopolda Nilsona kreće da piše i scenarija.
Iste te godine Horhe Luis Borhes postaje urednik literalnog dodatka u novinama „Kritika“ gde se pojavljuju delovi priča koji će kasnije biti objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“.
Posle teške saobraćajne nesreće koju je doživeo 1939, na Božić, samo godinu dana nakon gubitka oca, jedva ostaje živ. Zbog teških povreda glave, i lečenja koje je krenulo po zlu, umalo umire od sepse. Ali, opet se ne da. Samo dve godine kasnije objavljuje prvu zbirku kratkih priča „Vrt razgranatih staza“. Sledili su naslovi: „Preciznost nauke“, pesme „Stvari“ i „Golem“, priča „Kružne ruševine“, i najčuvenija „Kongres“… Prevodi literaturu s engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf…
Nedugo nakon što će se svet upoznati sa Borhesovom kratkom pričom „Čekanje“, po kojoj ga i danas mnogi pamte, i kada je postao čelni čovek argentinske Nacionalne biblioteke pisac je potpuno oslepeo…
– Neki se ponose knjigama koje su napisali, a ja knjigama koje sam pročitao – govorio je Borhes, a nažalost doživeo da više ne može ni da čita, niti da piše.
I majka tada preuzima brigu o njemu. Postaje mu lični sekretar, zapisuje sinovljeve misli, jer nikada nije savladao „Brajevu azbuku“, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima. Uz svesrdnu pomoć majke, konačno doživljava slavu van granica domovine. S Beketom 1961. postaje ravnopravni laureat nagrade Prix International, dobija priznanje „Edgar Alan Po“, pa „Migel Servantes”, pa francuskog Ordena viteza umetnosti i književnosti, biva gostujući predavač na univerzitetima u Ostinu, Virdžiniji, Kritu…
Kada je Borhesovoj majci bilo 90 godina, shvativši da uskoro neće imati ko da brine o njenom sinu, ohrabruje ga da se oženi prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan. Međutim, brak je trajao nepune tri godine. I vraća se Borhes majci s kojom je živeo sve do njene smrti. A nedostajao je samo koji mesec da doživi stotu…
I upoznaje tada damu s početka priče – Argentinku nemačkog i japanskog porekla Mariju Kodamu, s kojom se uzima.
– Mislim da se za jednu ženu ne može reći da je najlepša ili najružnija na svetu. To zavisi od očiju koje je posmatraju – govorio je Borhes, ali zanimljivo dame mu nisu bila tolika inspiracija, bar u delima. Pominje ih, doduše, u priči „Ulrike“, pišući o romantičnoj ljubavi, ili u kratkim pričama „Zahir“ i „Alef „, u kojima se bavi neuzvraćenim ljubavima.
Bio je politički angažovan od rane mladosti. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član ranih tridesetih Komiteta mladih intelektualaca kada su se održavali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, no vojna hunta ga je zbacila s vlasti. Počinje da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ tvrdeći da ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i fašizam.
– Ja sam konzervativac, ne podržavam komuniste, mrzim ih kao i nacizam, anti-semite, ali ne dozvoljavam da se moja lična ubeđenja preliju na moje pisanje – isticao je.
S dolaskom Perona na vlast Borhesova porodica biva progonjena. Majka i sestra bivaju 1948. uhapšene zbog učešća u protestu. Samo dve godine kasnije Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca i predvodi intelektualce u borbi protiv Peronovog režima, a postaje i deo književnog pokreta ultraizam.
Nakon smrti Eve Peron, dva policajca su tražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što odbija i ovo društvo biva ukinuto. Zemlja u kojoj su državni udari postali „uobičajena pojava“ piscu „okreću utrobu“:
– Jednom sam napisao da je demokratija zlostavljanje statistike… Ali, 30. oktobra 1983. godine demokratija u Argentini tako je me divno pobila. Tako divno i tako jako…
Samo tri godine kasnije Horhe Borhes umire u izgnanstvu i to od raka jetre. Jedna od poslednjih piščevih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Kada je 2009. Argentina pokušala da premesti Borhesove posmrtne ostatke u Buenos Ajres, Marija Kodama je rekla – Ne!
Bonus video: Evita Peron
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
