0
Ima i kala, i čuda i blata, i poezije. I naših nadanja i naših stradanja, i naših grehova i naše lepote, kaže za Nova.rs reditelj Jagoš Marković uoči premijere komada Ljubomira Simovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Prvo izvođenje je u subotu, 2. aprila, u 20 časova, a kako je reč o delu koje je još od praizvedbe u Ateljeu 212 u režiji Mire Trailović ponelo epitet kultno, ovo je nakon brojnih izvođenja bio i te kako izazov Markoviću koji je iskreni zaljubljenik u Simovićevo stvaralaštvo. Velike uspehe je postigao režirajući njegovu „Hasanaginicu“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i „Putujuće pozorište Šopalović“ u JDP, i obe su aktuelne na repertoarima ovih teatara.
– Divim se Ljubinom daru. Osuđuje greh, ali ne i grešnika. Voli život i voli čoveka kakav god da je. A kakav je? Takav, da nam je društvo ovakvo kakvo je. Da nema pozorišta ne bih usta otvarao, niti imam reči ja za sve ovo što živimo i u šta se naše kolektivno ja pretvorilo.
A ostalo je zabeleženo šta je Ljuba Simović rekao za Jagoša Markovića prilikom svečane dodele Nagrade „Mića Popović“ 2004. godine: „U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve … Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Кorinćanima kaže apostol Pavle“.
Kako je pristupio „Čudu u Šarganu“, Marković kaže:
– Kao neki srpski Šagal i Markes. Eto tako sam ga, i iz toga sam ga režirao. I to na „Vi“ sa Simovićem! Ne na „ti“, i nadam se da se to vidi. Što je govorio profesor Belović divni: „Nisam sa Nušićem na ’ti’“, e pa nisam ni ja sa Simovićem. Prepoznajem klasiku, a ovo jeste klasika.
A novo čitanje ovog komada na sceni JDP izvodi impresivan glumački ansambl na čelu sa Anitom Mančić, koja po drugi put tumači lik Ikonije, vlasnice kafane „Šargan“. U podeli su i Tamara Dragičević, Sanja Marković, Miodrag Dragičević, Marko Janketić, Miloš Samolov, Nenad Jezdić, Boris Isaković, Jovana Belović, Nebojša Dugalić, Slobodan Tešić, Ljubomir Bandović i Aleksej Bjelogrlić.
– Volim Jugoslovensko dramsko pozorište, i te glumce… Baš mi je lepo. Nismo preskakali, nismo zabušavali, svaku probu i svaku fazu smo postupno radili i odradili i dali se do maksimuma. Blago nama na tome. To je i spas od stvarnosti. Rad je spas. A kada radiš šta voliš, sa onima koje ceniš i voliš, i oni tebe, bome, onda moraš biti zahvalan – ističe Jagoš Marković, i priseća se reči Seke Sablić koja mu je jednom prilikom rekla da nema sreće bez zahvalnosti.
Zato, kako kaže, jedva čeka publiku, onu pravu, što dođe da nešto dobije, da uzme, da uživa, jer za njih to rade.
– Ja verujem u čuda. U lepotu i plemenitost. Sve je to u nama. Kao reka ponornica – zaključio je Jagoš Marković.
Omiljeni citati Jagoša Markovića iz „Čuda u Šarganu“
„ Kad vidim kako izgledaju poštene, kažem, hvala Bogu, što sam kurva!“.
„On da na struju govori, mi bismo u mraku sedeli!“.
„Tebe je nesreća džaba zadesila. Dok čoveku ne vidiš ranu, ne znaš s kim govoriš! Rana se čoveku u zvezdu pretvori, pa mu sija da vidi kuda ide!“.
Bonus video: Reditelj Robert Bošković najavljuje audiciju za operetu „Pariski život“ u Madlenijanumu