0
Ovoliko zlo koje gledamo na celoj planeti prosto natera čoveka da radi “Magbeta”, kaže za Nova.rs reditelj uoči premijere čuvene Šekspirove tragedije u Narodnom pozorištu u Beogradu, koja je zakazana za 22. novembar, na Dan nacionalnog teatra.
Ovo je najkraća Šekspirova drama napisana 1606. u Engleskoj, a prvi put objavljena 1623. godine. Radnja je smeštena u srednji vek, i odigrava se na raznim lokacijama u Škotskoj, i kratko u Engleskoj. Glavna tema je nekontrolisana ambicija koja podstiče Magbeta, vrhovnog zapovednika u kraljevoj armiji, i njegovu ženu ledi Magbet, da ubiju škotskog kralja Dankana i uzurpiraju presto. Osećaj griže savesti doći će im glave oboma.
– To je priča o zlu, o vešticama koje obećavaju vlast i jadan čovek se primi i postane i vlast, i zao, i uništi sebe i svoju dušu i zemlju. Ovo je komad o tom našem vlastoljublju, o toj pustoj volji za moći, najjednostavnije rečeno, o zlu i dobru u nama, ne van nas. Sve je u nama to, svima nama. Zato je taj komad toliko opstao vekovima, jer donosi katarzu i pročišćenje, i same nas čisti kroz strah i sažaljenje od svega toga – priča Marković za naš portal.
Kao što Ljuba Simović u „Čudu u Šarganu“ i „Putujućem pozorištu Šopalović“ poezijom dušu takne i da i lepotu, tako je, smatra reditelj, i u „Magbetu“.
– Poezija će spasiti celu stvar, poezija koje je Šekspir mag. Podigne vas u više sfere duha i niste u svakodnevnom banalnom realitetu, nego neke više istine. Dobijamo i neka viša suočenja. O duhovnosti je reč, i o duši. A niko kao Šekspir nije „put“ do tamo. Hvala Bogu, imam odlične glumce koji će to moći da izvedu.
Uloge Magbeta i ledi Magbet tumače Nebojša Dugalić i Nataša Ninković, a u glumačkoj podeli su i Aleksandar Srećković, Radmila Živković, Aleksandra Nikolić, Ivana Šćepanović, Branislav Lečić, Vučić Perović, Petar Strugar, Danilo Lončarević, Jovan Jovanović, Ognjen Malušić, Nemanja Stamatović, Bogdan Bogdanović i Dragan Sekulić.
Vlastoljublje, dodaje reditelj, kao demon proguta čoveka samog i u zlo ga napravi.
– Magbet je bio hrabar i vredan, bio je baš Čovek. Gledamo njegove tragediju, njegove duše, njegov pad u pakao, a sa njim i svih oko njega – ističe Marković i podseća da su on i ledi Magbet par, i da rade u duetu:
– Tako se nesretnici vole i misle da se bore za pravdu. Argumenti pljušte na sve strane, a ona je isto što i on, deo je njega. Projekcija njegovog biča i on njenog, zato i jesu zajedno. I u životu i u zločinu. Svako je odgovoran za sebe, al‘ narod mrzi žene tirana više no same tirane oduvek, pa je i ledi Magbet satanizovana malo više no on. Ali, s pravom, jer on je bar bio nekad veliki borac i general a ona je samo supruga koja gura tu ambiciju u taj presto i u te zločine. Ona baš nema drugog Boga osim sebe i svoje volje za moć. Zato i poludi i ode u paramparčad. „Kažnjivo je biti nečovek“, govori nam Šekspir – priča Jagoš Marković i dodaje da se pod krinkom pravde svašta i danas radi i da je teško to nekad i razaznati.
A na pitanje koliko danas ima parova poput Magbeta i ledi Magbet, odgovara:
– Ima ih koliko hoćete. Ne mislim na ubijanje bukvalno, mislim na ambiciju i na zlo. Ljudi se ne krste više, ovo jeste neki četvrti ili peti čin od mogućih pet. Zato je pozorište i lek za dušu i duh. Nema tu zabave i lakih nota. Kao što nema ni u “Romeu i Juliji”, ni u “Sumraku Bogova”, ni u “Kraljici Kristini”, ni u “Glembajevima” koje sam režirao. Nisam ja u mračnoj fazi, nego je svet u mračnoj fazi.
Dobro je, ističe reditelj, što se „Magbet“ igra na sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu.
– Ono ima oduvek i zauvek će imati tu poziciju u našem narodu, skoro arhetipsku. Ono je ta tačka naša, taj hram našeg naroda i jezika kao dragi kamen u kom se ogleda naše društvo, naša čak država. Naravno, ono je bolje i od društva i od države, i hvala Bogu što je tako. Kao što su sva naša pozorišta bolja od toga, a to govorim još od devedesetih.
Kada govori o našem društvu, Marković kaže da „svega ima samo reči nema“:
– Mene planeta cela više brine, jer mi govori ko smo mi svi, odnosno koliko je naš nivo ljudskosti jako mali. Kolika smo stoka kao množina i koliko smo daleko od ljudskosti. Nikad više priče o pravima čoveka i tolerancije a nikad više gaženja i manipulisanja i to sve providno, očigledno, posebno u poslednje dve godine. Ipak verujem u dobro, i odan sam mu koliko mogu, ali naravno, nikad dovoljno.
Bonus video: Milena Marković o operi „Deca“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
