0
Orlando Vitfild u knjizi "All That Glitters: A Story of Friendship, Fraud and Fine Art" progovara o njegovom bivšem najboljem prijatelju Inigu Filbriku, američkom trgovcu umetničkih dela iz Londona koji je prevario i pokrao prijatelje, poslovne saradnike, investitore i kolekcionare širom sveta za milione dolara i postao bogataš do svoje 30. godine.
Filbrik (36) je zatvoren 2020, a dve godine kasnije osuđen zbog velike prevare i naloženo mu je da vrati 86 miliona dolara. Zapanjeni svet umetnosti još uvek nije siguran kako su izvedene sve pljačke, piše „Gardijan“.
Vitfild (37) je u svojoj knjizi „All That Glitters“ detaljno opisano deceniju druženja sa Filbrikom, kako je uhvaćen u podvizima kao što je dvostruki pokušaj da ukloni Benksijeve grafite sa privatnog vlasništva; prenošenje, verovatno ilegalno, Lusijana Frojda u ručnom prtljagu na transatlantskom letu; prodaju slike Paule Rego za gotovinu u hotelskoj sobi u Lisabonu, kao i sklapanje poslova od sto hiljada dolara za nekoliko sekundi na osnovu fotografije iz iPhona.
Orlando opisuje tržište umetnosti kao korumpiranu, neregulisanu orbitu punu droge, flaša vina od 5.000 dolara, jahti, privatnih avione, prostitucije… Stecište oligarha i „sinova i ćerki zlokobnih bogataša“ – sve izgrađeno oko klađenja na „nestabilna sredstva bez unutrašnje vrednosti”. Na kraju mu je, kako tvrdi, postalo mučno što je bio deo toga. Ali, Vitfildove lude priče su mikroskopske pored Filbrikovih za koga FBI kaže da je počinio najveću umetničku prevaru u istoriji. Bavio se „sekundarnim“ tržištem – preprodajom umetničkih dela koja su ranije prodata – kolekcionarima i investitorima koji su se udružili zbod radova visoke vrednosti.
Fokusirao se na odabrane umetnike, uključujući Kristofera Vula, Vejda Gajtona i Rudolfa Stingela, kladeći se na njih na aukciji, povećavajući njihovu vrednost za milione. Filbrik je optužen za krađu identiteta, falsifikovanje dokumenata (uključujući i „Kritsti“), prodaju slika bez znanja njihovog vlasnika, izmišljanje kolekcionara koji nisu postojali i za preprodaju delimičnih udela u pojedinačnim slikama (što je dodalo i do 220% vrednosti jednog dela).
Kada ga je federalni sudija na Menhetnu pitao zašto je sve ovo uradio, Filbrik je odgovorio: „Novac, časni sude. Pokušavao sam da pronađem posao i za to mi je bio potreban novac.“
Mnogi bogati prijatelji i poslovni saradnici – FBI je identifikovao 24 – još uvek obrađuju u čemu su sve bili prevareni. Među njima su britanski trgovci nekretninama, biznismeni i kolekcionari, investitori…
Džej Džopling, čiji je biznis na sekundarnom tržištu „Modern Collections“ Filbrik vodio i koji je pretrpeo „znatan finansijski gubitak“, imao je veliku ulogu u ovoj priči. Čovek koji je otkrio Mlade britanske umetnike (IBA), uključujući Trejsi Emin i Dejmijana Hersta, bio je Filbrikov mentor. Dao mu je da stažira, platio mu školarinu, zaposlio ga, dao mu fond od 500.000 funti i kasnije krenuo u posao sa njim.
– Povredilo me je i rastužilo što Filbrik, koga sam poštovao i čiju sam karijeru podržavao, ne samo da je izneverio moje poverenje, već i poverenje mnogih drugih – rekao je Džopling 2022.
Umetnik i pisac Keni Šahter, koji je izgubio 1.75 miliona dolara od Filbrika, opisao ga je kao „mini-Madofa u svetu umetnosti“ (referenca na kriminalca i finansijera Bernija Madofa) u besnom članku za “Vulture”. Šahter je mislio da su bliski prijatelji – odlazili su na putovanja u Španiju, Italiju, Francusku „mlaznjacima koje je Filbrik iznajmio” – provodeći burne noći na MDMA, pijući vina i džin. Kada je shvatio šta je Filbrik uradio, poslao mu je poruku: „Ti si kao talentovani gospodin Ripli”.
Dakle, Filbrik je lagao, izdao i manipulisao svima u svom krugu. Vitfild opisuje njihov odnos u početku kao saradnju, ali na kraju kao egzorcizam. Vitfildovo prijateljstvo sa Filbrikom datira iz 2007. godine kada su bili studenti na Univerzitetu u Londonu. Tokom skoro 15 godina njihovi životi su se isprepletali: radili su zajedno, osnovali posao, delili stan. Obojica su imali 19 godina, ali Filbrik je imao „sigurnost i staloženost“ nekog mnogo starijeg.
Jedne večeri, Filbrik ga je pozvao na zabavu u svoj ekscentrični smeštaj u blizini Britanskog muzeja. Ostali su budni do zore „podhranjeni“ kokainom raspravljajući o romanu Edvarda St Obina. Dogovorili su se da se tog leta sretnu u Njujorku. Vitfild je trebalo da bude na stažiranju u „Kristiju“, gde je njegov otac radio kao akcionar, dok će Filbrik „žonglirati“ između razvedenih roditelja – njegov otac Hari je bio direktor Muzeja savremene umetnosti u Konektikatu; njegova majka Džejn, umetnica školovana na Harvardu koja predaje na Parsonsu u Njujorku. Dok je Vitfildov otac bio „čovek prišiven za fotelju od sumota, slušao Vagnera i pio usrano crno vino“, Filbrikov je „pio pivo i slušao Nila Janga i, znate, vodio bi ih u barove“. Zahvaljujući vezama svojih roditelja, Filbrik je već počeo da stažira u ”White Cube”, gde je radio na izložbi Gilberta i Džordža, piše „Gardijan“.
Bili su to dobri dani. Vitfild se osećao „opijenim“:
– Nikada nisam imao prijatelja kao što je Inigo, nekoga sa kim bi razgovarao o knjigama, filmovima, umetnosti i muzici na ozbiljan način.
Otprilike u to vreme, Filbrik je pitao Vitfilda da li bi želeo da radi sa njim, „sastavljajući nekoliko poslova“, a Vitfild je pristao „bez oklevanja“. Osnovali su I&O Fine Art i njihov prvi posao je bio na slici Paule Rego. Njen londonski prodavac umetninama je vlasniku ponudio 4.000 funti i pitao je Filbrika da li misli da može dobiti više. Filbrik je preko Goldsmitsa uspostavio kontakt sa španskim dilerom, a preko njega sa portugalskim dilerom, koji im je ponudio 15.000 evra u gotovini – 12.000 evra za vlasnika; po 1.500 evra za njih.
Vitfild kaže da se to „dogodilo u magli“: odleteli su u Lisabon, Rego između njih, a posle večere, trgovac je predao debelu kovertu evra. Lako. U delirijumu, naručili su šampanjac u sobu, a Vitfild je „uradio ono što vidite u hip-hop video snimcima bacajući gomilu gotovine u vazduh“.
Te jeseni, Filbrik je pokazao svoju „pamet“ kada je Vitfildu poslao fotografiju vrata sa zgrade u Hokstonu. Na dnu su bili grafiti: pacov sa bejzbol kapom. Filbrik ga je takođe poslao kontaktu u “Filips” aukcionarima koji su mu rekli da je to Banksi, vredan 80-90.000 funti. Filbrik je želeo Vitfildovu pomoć da kupi vrata od nadzornika zgrade nudeći mu 10.000 funti. Nadzornik je rekao da će im se javiti. Ali, sledećeg ponedeljka Vitfild se javio na telefon Filbriku. „Prevarili su nas!“ vikao je. „Vrata nema!“
Nekoliko meseci kasnije, Filbrik je odveo Vitfilda u Klerkenvel, gde je, pored prodavnice motocikala na zidu pored prazne parcele, bila velika slika: četiri šablonske figure staraca koji su nosili uličnu odeću, a jedna je sedela na beatboxu. Gore, u ružičastoj boji sprejom, reči „Old skool“. Ovo bi vredelo znatno više od pacova, shvatili su. Samo, kako to ukloniti? Posle nedelja istraživanja, pronašli su građevinara koji je pristao da pokuša i prišao menadžeru prodavnice motocikala. „Bojim se da ste zakasnili“, rekao im je. „Nemac ga je kupio.“ Momak je platio 1.000 funti. U 2012. ovaj Banksi je procenjen na 300.000 funti.
U međuvremenu, u „White Cube“, Filbrikovo znanje privuklo je pažnju Džoplinga koji mu je ponudio „odgovarajući“ posao. Filbrik je farmerke i čizme Čelsi zamenio braon cipelama, sivim i belim košuljama sa otvorenim izrezom.
– Inigo je postao odrasla osoba u našoj vezi, stariji brat kome nisam mogao da ne ugodim – priseća se Vitfild.
Filbrik je počeo da posećuje klub Hansa Ulriha Obrista, kako bi razgovarao o idejama uz kafu u 6.30, i postao je pravi prijatelj sa Gilbertom i Džordžom, kao i sa Ser Normanom Rozentalom, bivšim sekretarom izložbi na Kraljevskoj akademiji. („Jedna od mnogih veza koje sam video kako se raspala“, kaže Vitfild. „Nemam pojma zašto. Činilo se da su sve njegove veze bile transakcijske i stoga su uglavnom imale rok upotrebe.“)
Njihova veza je 2009. ponovo uspostavljena kada su dvoje prijatelja zajedno uzeli stan u Kambervelu, južnom Londonu. Filbrik se brzo prilagođavao čarobnjaštvu umetničkog tržišta, kao pomoćnik menadžera kolekcije u „Jopling’s Modern Collections“. Kompanija sa ograničenom odgovornošću za držanje Džoplingove lične umetničke kolekcije, sadržala je neke dragulje, ali i manje komade koje je počeo da prodaje na aukciji. Sa prihodima, Filbrik je tražio „nove mogućnosti“, umetnike za koje je mislio da su potcenjeni.
Ali, Džopling ga je frustrirao, te je različitim malverzacijama i pregovorima sa strane, Filbrikova plata brzo porasla, sa 35.000 funti godišnje na 35.000 funti mesečno. Imao je 23 godine.
Do jeseni 2011, Džoplingova vera u Filbrika je porasla toliko da mu je dao ključeve od galerije u ulici Maunt 89 u Mejferu. Ovde je Filbrik otvorio izložbu Vejda Gajtona i Keli Voker. Voker je prodavao dela za 30-40.000 dolara, ali su cene ubrzo skočile na skoro milion dolara.
Tržište umetnosti se menjalo u to vreme. Zlatna groznica je počela sa IBA-ima 90-ih i bila je podstaknuta gotovinom iz bivšeg Sovjetskog Saveza, eksplozijom PR znanja i oportunističkim kolekcionarima kao što je Čarls Sači. Kada se umetnik uspostavi i njihov rad dođe na aukciju, procenenjuje se koliko bi tržište moglo da plati. Dakle, postoji veliki broj bogatih zainteresovanih strana.
„Ponekad će se galerije iz različitih zemalja koje predstavljaju istog umetnika udružiti kako bi zaštitile tržište tako što će podići cenu dela na aukciji, ili ga čak otkupiti nazad“, kaže Vitfild.
Umetnost je klasa imovine. Radovi kupljeni za ulaganje često se ne postavljaju na zidove, već se drže u zaključanim skladištima na mestima kao što je Švajcarska, da bi se izbegli porezi (i advokati za razvod). „Špekulanti“ kupuju akcije vrednog dela, sa eksplicitnom namerom da preprodaju kada tržište poraste. Za razliku od imovine, ne postoji način da se proveri vlasništvo (osim ako ne postoji zajam protiv dela), tako da beskrupulozni dileri mogu nastaviti da kupuju, a zatim preprodaju rad po rastućim cenama, manipulišući tržištem.
Kada je Keni Šahter upoznao Filbrika brzo su postali „krila sveta umetnosti“. Šahter je imao novca, ali Filbrik mu je pomogao da napravi mnogo više. Šahter je bio zapanjen načinom na koji je Filbrik koristio mrežu umetničkih trgovaca.
Iako su obojica voleli da se zabavljaju, Filbrik je imao „veliki apetit za drogu“, kaže Šahter, i „društvo prostitutki“. Kako je vreme odmicalo, činilo se da je to uticalo na njegovo rasuđivanje i on je postao opasno neustrašiv: „Retko je bio bez MDMA ili ketamina”.
U januaru 2017. Vitfild je napravio „najveći posao koji je ikad sklopio“ kada je prodao Kristofera Vula Filbriku. Prestao je da radi za Moderne kolekcije u leto 2016. i sada je vodio sopstvenu galeriju.
– Filbrik je na sve gledao kao na posao, a ne umetnost. Tražio sam 600 hiljada dolara, Filbrik je ponudio 450 hiljada dolara. Dogovorili smo se na 500 hiljada dolara. Bilo je tako lako. Zbog toga sam se osećao kao prevarant.
Rokovi plaćanja su bili 30 dana. Sve što je Vitfild morao da uradi je da zadrži svog dilera smirenim. Ali, prošlo je 30 dana i diler je zvao svaki sat da pita gde je novac. Filbrik je odugovlačio. Umesto da plati, rezervisao je Vitfildu let prve klase za Njujork, a Vitfild je otišao, misleći da će to sigurno finalizirati posao. Posle lude noći, koja podseća na roman, Filbrik je nestao, ostavivši samo belešku u kojoj je pisalo da je otišao u Arkanzas.
Bez novca i u panici, Vitfild je prodavcu preneo depozit od 10% od 50.000 dolara iz sopstvenog džepa. Bilo je to sve što je imao. Dani su prolazili. Vitfild je poslao poruku Filbriku: „Hajde, čoveče, možeš li, molim te, da mi kažeš šta se dešava?“ Odgovor je bio kratak, odbojan. Filbrik je bio zauzet, rekao je: „Vitfild bi trebalo da nauči da „upravlja svojim klijentima““.
Prošlo je još dana, pa još jedna nedelja. Vitfild je bio van sebe, nije mogao da spava i patio je od aritmije. Faktura je kasnila četiri nedelje i Vitfild je mogao da izgubi sve ako prodavac zadrži depozit i poništi prodaju. Otišao je da vidi Filbrika lično, ali na galeriji mu je put blokiralo osoblje. Rekli su da je na sastanku.
Vitfild je otišao kući u očajanju. Tri dana kasnije novac je nekim čudom stigao. Nikada nije saznao zašto je Filbrik to tako dugo odlagao: „Izbegavao je kada sam ga pitao. Ali, evo jedne čudne stvari: konačna procena aukcije u junu 2017. bila je 150-200 hiljada dolara, daleko manje nego što je Filbrik platio. Prodat je u Londonu za 293 hiljade funti, to je gubitak od preko 125 hiljada dolara.
Posle toga se sve promenilo. Vitfild veruje da je stres zbog tog dogovora, raspad veze, smrt oca – doprineo zavisnosti od Ksanaksa i konačnom slomu. U februaru 2018. proveo je dve nedelje na psihijatriji. Na lečenju je doneo odluku da odustane od karijere trgovca umetninama. „Bilo je“, kaže on sada, „mnogo teže od odustajanja od droge. Više ne uzimam Ksanaks, ali se i dalje javljam na svaki poziv dilera umetničkih dela kada imaju tračeve za mene.“
Njegov savet? „Nikada nikome ne bih preporučio da ulaže u umetnost, mislim da je to neverovatno loša ideja.”
Vitfild je započeo novi, tiši život. Prvo je radio kao šegrt konzervatora papira u Londonu, a zatim je – pretvorivši spavaću sobu koju je nekada iznajmio Filbriku za kancelariju – počeo da piše. Bila je to karijera koju je razmišljao da nastavi godinama ranije, čak se prijavio za postdiplomske studije kreativnog pisanja. Želeo je da piše o svetu umetnosti, znao je to. O njegovim iskustvima, korupciji. Napravio je predlog i poslao ga izdavačima. Onda mu je nešto palo u krilo: Filbrik se vratio.
Vitfild je iz novinskih izveštaja znao da je Filbrik nestao iz Majamija u oktobru 2019. godine. Zato je bio iznenađen kada je otvorio e-poštu od „British Airways“ u kojoj mu je rečeno da je dodat na Filbrikovu „listu prijatelja i porodice“. „Da li to znači da se nećeš vratiti?“ žurno je poručio na Telegramu. „Ne za neko vreme“, odgovorio je Filbrik, a onda ponovo utihnuo.
Kada je Filbrik konačno ponovo izronio, rekao da je kupio kuću na plaži u Meleu. Počela su medijska izveštavanja. „Nemaju čak ni 10% onoga što sam ja uradio“, rekao je Filbrik. Ono što je želeo, rekao je Vitfildu, je da oni sarađuju na časopisu koji iznosi njegovu stranu priče. Filbrik je očigledno mislio da je bezbedan, ali 11. juna 2020, dok je kupovao na lokalnoj pijaci, zaustavila ga je policija. Prebačen je u SAD.
U tom trenutku, Vitfild je napisao samo 2.500 reči. Bila je to priča koju mu je Filbrik ispričao o kupovini slike Rudolfa Stingela za 300.000 dolara, preko kontakta sa osiguravajućom kompanijom. Posao je vredeo tri miliona dolara, ali je otpisan zbog velike štete od vode. Filbrik je tvrdio da ga je restaurirao, nabavivši originalnu zlatnu boju kojom je ponovo prskao platno u zaključanoj garaži u Mejferu 2018.
Više nisu mogli da pričaju, ali Filbrik je slao e-poštu Vitfildu dok su ga kretali kroz različite ustanove, šaleći se u jednom trenutku da se nada da neće dobiti „Epštajn apartman“ u Metropoliten popravnom centru u Njujorku.
Vitfild je brzo shvatio da obim informacija ne može da se destiluje u jedan članak. Sama složenost Filbrikovih zločina bila je zbunjujuća – „Još uvek ne znam da li sam zaista sve shvatio“ – a spajanje je bilo „kao da radite na slagalici dovoljno velikoj da pokrije fudbalsko igralište“.
Filbrik je znao da Vitfild piše knjigu o svetu umetnosti. „Ali, u određenom trenutku, shvatio sam da ne postoji način da napišem svoju priču, a da ne napišem delove njegove.” Ne samo da su bili „neraskidivo” vezani, već je „njegova priča bila simbol svega za šta sam smatrao da je loše na tržištu umetnosti”. Nakon što je to rekao Filbriku, komunikacija je prestala. Dok je prešao kroz sve dokumente, „svaka saradnja između njega i mene postala je nemoguća. Morao sam da idem sam.”
U jednom trenutku je video svoj odnos sa Filbrikom kao odnos Nika Karaveja sa Džejem Getsbijem. „Pokušavao sam da napišem lošeg Getsbija. Zato što je Džej na kraju bio dobar momak.”
Poglavlje Vitfild je u svojoj glavi nazvao „Šta je Inigo uradio poslednje“, pročitavši sve dokumente koje mu je poslao, kao i one iz sudskog spora. „Provodio sam dosta vremena govoreći ljudima: ‘Ne mislim da je užasna osoba’ ali… Video sam dokumente u kojima je sasvim jasno da je bio u velikoj nevolji. Njegove mesečne otplate kamata na kredite koje je uzeo iznosile su 150.000 dolara. Ne znam kako se toliko zaglavio u svim ovim podlim poslovima.
– Stvar je u tome što brojke nisu stvarne za one na vrhu tog sveta, to je besprekoran nivo bogatstva. Inigo je to možda rano shvatio: „Novac nije stvaran i prodajete nešto što nema suštinsku vrednost.“
Ali, novac je bio stvaran za one koji su bili prevareni. Postali su sumnjičavi i otkrili su da su dokumenti „falsifikovani“.
Do novembra, FAP je podneo dve tužbe protiv Filbrika u Majamiju (gde je imao sopstvenu galeriju, otvorenu novcem od Džoplinga). Ali, on je već bio u bekstvu, zaustavljajući se u Japanu, Australiji, pre nego što se vratio kući u Vanuatu.
Nedugo nakon intervjua za „Gardijan“, pojavile su se vesti da je Filbrik pušten iz zatvora u Pensilvaniji u kućni zatvor na Roud Ajlendu gde će služiti dve godine. U martu je „Vanity Fair“ objavio „Ispovesti Iniga Filbrika“, na osnovu mejlova koje je poslao novinaru iz zatvora. Izgleda da se njihova prepiska nastavila tamo gde je Vitfild stao. Šakter takođe piše svoju verziju, a „Bi-Bi-Si Arts“ je snimio dokumentarac pod naslovom „Prava priča o Inigu Filbriku: Priča o bogatstvu, slavi i prevari“, koji bi trebalo da bude emitovan kasnije ove godine.
Filbrik i dalje pokušava da se oslobodi odgovornosti.
– Imam 36 godina, još uvek sam mlad čovek, a drugi čin će zahtevati da budem iskren, ali ne i mučenik – rekao je za „Vanity Fair“. Tvrdio je da će biti oslobođen i da planira da se vrati umetničkom poslu.
– Naravno, uradio sam stvari na pogrešan način. Ali, kreativno i u najboljoj nameri. Moraću da priznam krivično delo, ali verujem da je svet umetnosti dovoljno sofisticiran da razume da ja nisam bio Berni Medof (koji nikada nije napravio stvarnu investiciju).
U početku, Vitfild je optimističan u pogledu mogućnosti da Filbrik dobije još jednu šansu, rekavši samo:
– Želim mu dobro u njegovom drugom činu. Ali, problem je što je etika ove zemlje toliko razbijena da se Inigo i njemu slični vide samo kao „nestašni“, a ne kao ljudi koji su uništili živote drugih.
Bonus video: Jesenja izložba ULUS-a 2023.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
