Ivana Bašić: Naša kultura je protkana sistemima kontrole

Piše: Nikola Marković

Stoga je i njeno izlaganje u Beogradu umetnički događaj prvog reda te prilika da domaća publika prvi put uživo vidi njene nove radove, koji predstavljaju „jedinstven epistemološki pejzaž posthumanog tela“. Izložene skulpture i crteži istražuju „posthumanističku viziju čovekovog evoluiranja, pri čemu umetničko delo postaje materijalno uporište za spekulacije o telu“. Kustosi izložbe su Miroslav Karić i Zlata Vučetić, a otvorena je za posetioce do 31. avgusta.

Pojam Metempsihoze dolazi iz antičke filozofije. Da li je sama ideja o prenošenju/seljenju duše iz jednog tela u drugo prethodila fizičkoj izradi radova ili je možda tokom spontanog čina stvaranja došlo do svojevrsne sinergije sa ovim idejama?

- Dolazak do Metempsihoze je bio dug i postepen jer mi je bilo potrebno sedam godina da stvorim kompletne radove ovog opusa, koji su svi između sebe povezani u sistem, i koji se dopunjuju. Koncept Metempsihoze je proizašao iz tretmana tela kao privremenog ograničenog prostora, iz ideje o širem ciklusu postojanja gde je telesnost samo jedan deo. Kao i u većini mojih radova, ideje i forme se prepliću kroz ceo proces dok se ne uvežu u jednu homogenu viziju, kako konceptualno, tako i formalno i materijalno.

Radovi su nastali u medijima poput voska, stakla, nerđajućeg čelika, bronze i alabastera... kakav odnos imaš prema ovim materijalima? Da li i sam odabir materijala, odnosno načina na koji se oni međusobno uklapaju, stoji u odnosu sa idejnim aspektom radova?

- Da, izbor materijala u mom radu nikada nije slučajan ni neutralan. On je suštinski povezan sa ontološkim i simboličkim značenjem koje želim da prenesem. Na primer, vosak kao materijal nosi u sebi delikatnost, ranjivost i sposobnost transformacije – topi se, menja agregatno stanje, ima gotovo epidermalne kvalitete. Sa druge strane, čelik ili bronza upućuju na otpor i postojanost, ali kada ih koristim u kontekstu deformisanih ili izlomljenih formi, želim da izazovem napetost između onoga što se percipira kao večno i onoga što je prolazno. Kombinovanjem materijala sa suprotnim fizičkim i metaforičkim svojstvima pokušavam da artikulišem stanje unutrašnje disocijacije i rascepa, kao i hibridnosti tela, odnosno njegovu nesvodivost na jednu jedinu formu ili esenciju.

Tvoje figure su himerične, istovremeno i ljudske i ne-ljudske. Sama metempsihoza podrazumeva seobu duše ne nužno između dva ljudska tela, već i u životinje i biljke. Šta za tebe znači ovaj odnos između različitih živih (pa i neživih) tela, tj. odnos između (ranjive) telesnosti i duhovnog/onostranog?

- Metempsihozu ne tumačim samo kroz tradicionalne metafizičke modele, već je koristim kao spekulativni alat za razmatranje tela koja nisu fiksirana u svojim granicama. Za mene, telo nije zatvoren sistem, već zona poroznosti i prevođenja između ljudskog i neljudskog, živog i neživog. U tom smislu, seoba duše postaje način da se razmišlja o kontinuumu materijalnog postojanja, ali i o tome kako subjektivnost može da migrira, da se raspadne i rekonstruiše. Telesnost, u mom radu, nije stabilna. Ona je podložna unutrašnjem pritisku i spoljašnjoj sili, ali upravo ta nepostojanost otvara prostor za transformaciju i metamorfozu bića.

Takođe, seoba duše u neku ruku podrazumeva i suodnošenje sa smrću – da li je tema smrti važna za tvoj rad?

- Apsolutno. S tim što smrt u mom radu nije nešto konačno, već stanje koje otvara prostor za mutaciju, za novu konfiguraciju postojanja. Moji radovi prikazuju tela koja su prošla kroz neku vrstu unutrašnje smrti, smrti subjekta, identiteta, funkcije, i koja su se vratila kao nešto Drugo, neprepoznatljivo, ali još uvek senzibilno, sposobno da misli i oseća. Zanima me ta zona između smrti i postojanja, gde telo više nije potpuno mrtvo ni sasvim živo. To je prostor ranjivosti, ali i potencijala, prostor iz kog može da se rodi nova forma subjektivnosti – možda neljudska, ali duboko osetljiva.

U osnovi radova, kako stoji u najavi izložbe, nalazi se “duboko lično svedočanstvo o ratu, progonstvu i kolektivnoj traumi Balkana izazvanoj raspadom Jugoslavije“. U vreme ratova i raspada zemlje bila si veoma mlada - na koji način je na tebe uticalo sve što se dešavalo u tim ranim formativnim godinama?

- Osećaj nemogućnosti da se poistovetim sa sopstvenim telom i doživljavanje tela kao prostora koji nastanjujem – ograničenog prostora, vremenskog prostora, je ono što je bilo prisutno u mom životu od početka. Odrastanje tokom raspada Jugoslavije, i sve što je za tim usledilo: nasilje, brutalnost, progonstvo, cepanje nacije, kulture i identiteta, nije nešto što se jednostavno ostavi iza sebe. Iako je to bio rani period mog zivota, osećanje strepnje i nestabilnosti, gubitak orijentira i osećaj da svet odjednom može da se uruši, to su iskustva koja su oblikovala moj odnos stvarnošću.

Za mene je spoznaja, tako rano, da smo primorani da podnosimo sudbinu materije, iako nismo samo materija – da će taj prostor koji nastanjujemo - nase telo - nestati – stvorila snažan i neizbrisiv osećaj klaustrofobije i melanholije koje nosim kroz život i koja su u osnovi mog rada.

Kroz moj rad, ne pokušavam da rekonstruišem te događaje, već da kroz telo i materiju proniknem u njihov afektivni otisak. Trauma u mom radu nije narativ, već atmosfera. Ona se javlja kao podtekst, kao nečujna ali uporna rezonanca. Skulpture deluju kao svedoci jednog preživljenog iskustva, bića koja su preživela nasilje ali nisu nestala, već su bila transformisana.

„U izobličenom se pronalazi lepota; u nasilju nežnost, čime umetnica poništava dihotomiju između uzvišenog i monstruoznog“. Bojimo li se previše - kao (zapadna) civilizacija - onoga što je „strašno“, „grozno“, ranjenih i „oštećenih“ tela? Kakav je tvoj odnos prema ovoj temi?

- Mislim da je savremena zapadna imaginacija opsednuta kontrolom nad telom i estetizacijom istog. Telo mora izgledati na određen način - mora se poravnati sa najbanalnijim i najkonzervativnijim idejama lepote, mora biti mlado, snažno, celovito, definisano. Sve što odstupa od toga, od te, kapitalizmom nametnute, ideje “normalnosti”, doživljava se kao slabost ili pretnja i podilazi osudi i odbacivanju. Tokom mojih studija sam istraživala kako se ideja o „normalnom“ telu gradi kroz društvene okvire i politiku rada – šta znači imati „funkcionalno“ ili „celovito“ telo? Naša kultura je protkana svim tim sistemima kontrole i estetizacije tela, u suštini kojih je naravno društvo koje se toliko udaljilo od prirode svog postojanja i svoje fizikalnosti da čini sve što može, ne bi li pobeglo od neizbežnog suočavanja sa krhkošću i smrtnošću tog istog tela. Ja sam kroz svoju praksu želela da dopustim telu da procveta u svoj svojoj hipermaterijalnosti, bez kontrole i represije, i da otvorim prostor za suočavanja sa istinom o ovom telesnom postojanju.

Koliko si u kontaktu sa beogradskom i srpskom umetničkom scenom i koliko ti je važno da budeš prisutna i ovde, sada kada si već uspešna umetnica u okviru američke i evropske umetničke scene?

- Definitivno mi je važno jer Beograd je mesto gde sam rođena, gde sam proživela većinu svog života, posebno formativne godine, i više od svega mislim da je stvarnost i atmosfera koju sam upila tokom svih godina života ovde, ono što je definisalo neke od centralnih tema kojima se bavim u mojoj praksi. Tako da je povratak uvek prilika za refleksiju u odnosu na to gde sam i na tačku sa koje je sve počelo.

Praćenje umetničke scene u Beogradu i Srbiji za mene je bitno da bih razumela u kom pravcu se svest na ovim prostorima kreće, i kako to utiče na moju unutrašnju ideju identiteta i pozicioniranje u odnosu na nju. Naravno, činjenica da je Beograd prepun dragih ljudi, čija mi je ljubav i podrška toliko značila na ovom putu, jeste ono što izlaganje ovde čini zaista posebnim.