0
Znam da neću mirno spavati ako ne dam sve od sebe i uopšte me ne zanima da li će moj komšija izaći na ulicu. Svi smo krivi za ovo što se desilo u Novom Sadu. Izlazim na proteste i svaki put glasam na izborima. Kada se i ne slažem sa kandidatima za koje glasam, uvek glasam - za manje zlo. Nama je sama politika demonizovana, mislimo da nema smisla birati manje zlo, a ne shvatamo da društvo može da profitira samo kontinuitetom biranja sve manjeg i manjeg zla. Ako biram manje zlo, na sledećim izborima će se kandidovati još manje zlo, pa ćemo, bar za 50 godina, izabrati nešto dobro.
Ovako za Nova.rs govori mladi reditelj Ivan Vanja Alač, čija je predstava „Ljudi od voska“, po tekstu Mate Matišića u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Sombor, gostovala na nedavno završenom 29. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu, čije će nagrade biti dodeljene tek 5. decembra, zbog tragedije u Novom Sadu, koja je koincidirala s održavanjem festivala. Ali, sve ono što se desilo u Novom Sadu bacilo je senku na festival, izvedbu predstave kojoj se tako radovao. Čak je bio u etičkoj dilemi da li uopšte da dođe u Užice, priznaje za naš sajt, u vreme kada se postavlja pitanje života.
– Meni je sopstvena predstava, na festivalu kojem sam se najviše radovao, pala u drugi plan nakon tragedije u Novom Sadu. Mislim da je ovo apsolutni ponor. Probili smo svako dno. Pa, možda će na ovom festivalu za pet godina gostovati predstave koje je režirao Željko Mitrović i „Odeon“ teatar, jer ako se ovako nastavi, nema kraja. Oni grabe sve za sebe. Nije toliki problem ni što su neke moje talentovane kolege već otišle iz ove zemlje, jer nisu dobijali priliku da rade. Najveći problem jeste to što odavde odlaze arhitekte, građevinci i lekari. Jedna po jedna zgrada će ubijati sve više ljudi, a biće sve manje doktora da ih spasavaju.
Zato ćutanje, izazvano strahom ili bilo kojim drugim razlogom, reditelj vidi kao jedan od većih problema.
– Ne razumem zašto da ćutim. Mogu da razumem da ljudi u Holivudu ćute da bi dobili stomilionske honorare, ali je problem što se mi prodajemo za jako malo, idemo linijom manjeg otpora. Ljudi su u strahu i imaju ono što Mate Matišić u predstavi nema – autocenzuru.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je naš sagovornik dobio 2021. priliku da režira predstavu “Beogradska trilogija”, komad Biljane Srbljanović o ljudima koji odlaze iz zemlje.
– Ispričali smo priču koja nas boli – da 30 godina ljudi odavde odlaze. Igor Vuk Torbica je govorio da je iluzija da rat počinje i završava se određenim datumom, jer se posledice osećaju dugo nakon njegovog zvaničnog kraja. Mi devedesete živimo sad. Sada su to “devedesete na steroidima”, jer nam ubijaju decu bez rata. Našli su način da država ubija ljude, a da ih ne šalje u rat. Ta predstava se igra petu sezonu, 50 puta je izvedena, i puni pozorište svaki mesec bez ijednog zvučnog glumačkog imena, što je dokaz da je ljudima ovde potrebna istina i da je to ovde što nas sve boli. Kao što je to u predstavi “Ljudi od voska”, gde svi likovi žive neki svoj pakao, smatram da tako žive i ljudi u Srbiji, samo što je to daleko gore, mi smo dobili “premijum paket” u odnosu na region.
Na pitanje kuda vodi strah koji urušava pojedinačni integritet i šta je to što danas leči dušu čoveka koji je obuzet strahom, odgovor vidi u umetnosti i ljubavi.
– Strah jeste jak pokretač, a ljubav još jači. Kada imate za šta i za koga da se borite, prirodno je da što više ljubav raste – raste i strah. To je kao kad je u pitanju novosadska tragedija – preživite tri dana pakla, čekajući da li nekog od nastradalih poznajete i volite. Martin Nimeler je rekao: “Kada su u Nemačkoj došli po komuniste, nisam se pobunio, jer nisam komunista. Kada su došli po Jevreje, nisam se pobunio jer nisam Jevrejin. Kad su došli po ove ili one, nisam se bunio, jer nisam bio jedan od njih. Na kraju, kad su došli po mene, više nije bilo nikoga da se pobuni.“ A naša verzija bi, po meni, mogla da glasi: Prvo je jedan čuvar podlegao povredama maskiranih muškaraca, nisam se pobunio, jer ga nisam poznavao. Onda je pao helikopter i usmrtio bebu, medicinske radnike i vojnike, a ja se nisam pobunio, jer nisam vojnik, lekar i ne poznajem ih. Onda se desio „Ribnikar“ pa Mladenovac i kada smo mislili da je kraj, pomerila se granica i desilo ovo u Novom Sadu. I opet, kao da se neki ljudi ne bune, jer nisu lično poznavali nastradale. Suština je da ako se ne pobunimo zbog ljudi koje ne znamo lično, kad-tad ćemo izgubiti nekog koga poznajemo i volimo, ili će neko izgubiti nas.
Mladog reditelja smo pitali gde su studenti koji su uvek bila pokretačka energija i čije pobune su uvek bile sigurna najava promene?
– Upravo o tome priča “Beogradska trilogija”. Kada mi neko kaže da je sada manje ljudi na beogradskim ulicama nego 5. oktobra, odgovaram da ih je proporcionalno jednako ako ne i više, jer se u međuvremenu desio egzodus. To više nije emigracija ljudi, već evakuacija iz ove države. Tako da oni koji su ostali i izlaze na ulicu, jer žele da svoju budućnost grade ovde, čine veliki broj. Ponosan sam što su se studenti novosadske akademije, na kojoj sam studirao, oglasili povodom ovih protesta. To su moje divne mlade kolege, čiji profesori imaju integritet i stav, potvrđeni su u svom radu kao što su Boris Liješević, Nikita Milivojević, Boris Isaković, Jasna Đuričić… Zaista mislim da bez toga ovo što mi radimo nema nikakvog smisla, jer se na sceni ne može lagati.
Reditelj misli da će, bez pobune, samouništenje ovde biti krajnji rezultat.
– Apsolutno ćemo nestati, zaista mislim da nas neće biti. Možda ne u bukvalnom smislu, ali pomalo smo svi mi obrisi, duhovi i senke onoga što bismo mogli biti. Mi smo anestezirano društvo zahvaljujući društvenim mrežama, otupeli smo na svaki vid bola, ali kada se desi ovako nešto, vidite da su ljudi ipak besni. Jer ovo je zaista dno. Ljudi mogu da se plaše, ali se najviše plašimo za sopstveni život. Kada vidite da od države strepite, onda je to najveći strah. Kada čoveku oduzmete sve, on više nema šta da izgubi. Tada društvo postaje opasno i to vodi u građanske ratove s mnogo žrtava. Znamo svi da kroz istoriju, koliko god da su dugo neke vladavine trajale, narod je ipak na kraju izlazio kao pobednik.
Na pitanje da li je moguće živeti bez integriteta i stava, Alač odgovara potvrdno, navodeći kao primer državni vrh.
– Integritet je u ovom društvu prepreka, a da se može bez toga, dokaz je vrh države. A bez integriteta suštinski ne postojite. Mislim da osećaj mirnog sna i hrabrost da kažemo šta mislimo, ne može da zameni nijedna funkcija, angažman i nijedan novčani priliv. Kada bi ljudi to shvatili, vrlo brzo bi se “navukli”, jer život u strahu zaista nije život. Imam blizu 30 godina, ali pokušavam sve vreme da branim integritet i svoju generaciju na festivalima s rediteljima koji su meni bili i sada su uzor. To je najveći uticaj koji pozorište može da ima. Dakle, ne na žirije, selektore i ljude iz struke, već na one koji tek dolaze. Zbog toga imam najveću tremu kada vidim da studenti gledaju moje predstave i najdivnije mi je kada kažu svoje mišljenje. Zato sam zadovoljan kada na licima studenata posle predstave ugledam emociju. I osećam odgovornost prema njima, imam potrebu da im kažem da ne treba da se plaše ničega pa ni toga da će ih neko cenzurisati ako kažu šta misle. To je jedini način da se opstane, jer nemaju šta više da nam uzmu, živote su počeli da nam uzimaju. Više nemamo šta da izgubimo i čega da se plašimo – zaključuje Ivan Vanja Alač.
Bonus video: Ivan Vanja Alač
