1
U Beograd je početkom sedamdesetih na FEST došao američki reditelj Džozef Lozi. Napustio ga je kao gospodin Louzi. Reditelj „Kabarea“ za jedne Bob Fos, a za druge Fosi. Parnim danima reditelj „TV mreže“ bio je Sidni Lamet, a neparnim Lumet.
Vodila se rovovska borba u dokazivanju da je poljski reditelj Skolimovski Ježi, a ne odomaćeno Jerži. Flavio Rigonat je uzbunio sineaste kada je preveo ne Hol, već Hal Ešbi…
Razgranala su se sporenja kome dati prednost: napisanom ili govornom obliku.
Sliku Paje Jovanovića Muzej Beograda kupio je u „Sotbiju“ – pišu jedni, drugi „Sotebiju“, dok sam je ja „pazario“ kod „Sadebija“. Ista adresa – tri imena?
– Kad je „Sotebi“ u pitanju, u ranijem periodu strani nazivi primani su preko napisanog oblika, a u novije vreme i prema izgovoru. Ovaj oblik koji sam naveo je preko pisanja, druga dva izvode se iz izgovora. Važno je razumeti da izgovor u datom jeziku nije bitan ako već postoji ustaljena praksa preuzimanja. Na primer, jedan od najsvetlijih američkih predsednika kod nas je poznat kao Frenklin Delano Ruzvelt, a u engleskom se njegovo prezime izgovara kao Rozevelt. Nikom pri zdravoj pameti ne bi palo na pamet da sad menja ustaljeni oblik da bi bio bliži engleskom izgovoru – objašnjava dr Danko Šipka, lingvista i pisac, profesor slavistike Državnog univerziteta Arizona.
Kupljena Jovanovićeva slika nosi naziv „Odmor bašibozuka“. Nekada je bašibozuk u govoru imao „l“ između „z“ i „u“. Uz to, nisu kao nekada bili pripadnici neregularnih jedinica, već mahom društveni talog, katkad i sa političkim ambicijama, kako ih je razvrstao i Koča Popović: „Sve je to bagra i bašibozluk“?
– U slučaju bašibozuka reč je o takozvanoj analogiji. Naime, sama imenica u turskom nema to „l“, ali iz turskog imamo sufiks „luk“, to je verzija turskog sufiksa „lik“ koja ide iza tamnih vokala u mnogim drugim rečima – kako u turcizmima, tako i u našim kovanicama tipa bezobrazluk, pa se onda tu i on uopštava u slučaju bašibozuka, gde mu etimološki nije mesto. Analogije ovakvog tipa uobičajene su u jezičkom razvoju – objašnjava profesor Šipka.
Kada je poznata novinarka Silvija Luks, vodeći program FEST-a, najavila da u filmu igra Lajza, a ne Liza Mineli, izazvala je huk gledalaca u Domu sindikata, kao kada je Milenko Aćimović, u dresu Totenhema, promašio gol sa pola metra?
– Tu imamo dve stvari. Prvo, ponovo je u pitanju preuzimanje preko pisanog oblika, i tu bi bilo Liza, te preuzimanje preko izgovorenog, tu bi bilo Lajza, a onda ima i to da li imigrantska imena ili prezimena u Americi prenosimo sa engleskog ili sa jezika starog kraja. Tu je opet, Lajza, ako primenimo ovo prvo, a Liza ako primenimo ovo drugo – objašnjava sagovornik Nova.rs i ukazuje na zanimljiv slučaj Leonarda Bernštajna:
– Ako bismo njega preuzimali na osnovu američkog izgovora, on bi bio Lenard Bernstin. Ono što imamo je prema pisanju i tradicionalnom preuzimanju iz jidiša. Kako je njegova jevrejska porodica sa područja carske Rusije, mogao je, ako bismo preuzimali s tog područja, recimo da su tamo i ostali, biti Bernštejn, baš kao čuveni slavista Samuil Borisovič Bernštejn (Самуил Борисович Бернштейн). Ako bismo išli po ruskom izgovoru i pisanju, onda bi veliki reditelj bio Ejzenštejn (Эйзенштейн). Postoji, međutim, običaj da se takva prezimena iz jidiša preuzimaju na određeni način, pa mi imamo Ajzenštajna, baš kao i Anjštajna, pa i pomenutog Bernštajna. Tako i sa drugim oblicima koji variraju, pisano prema izgovorenom, ustaljeno prema novom, a kod imigranata još i jezik nove sredine i jezik starog kraja.
Prezime reditelja „Paklene pomoronadže“ za nemali broj prevodilaca bilo je Kubrik, za doskorašnjeg gradonačelnika Beograda Šapića reč je o Kjubiku, dok se češće navodi Kjubrik. Otkud lutanja: Kubrik ili Kjubrik?
– Preuzimanje iz engleskog izgovora daje Kjubrik, a preuzimanje putem pisanja i poljskog porekla prezimena daje Kubrik. Kažu da je on sam izgovarao svoje prezime kao Kebrik, što je neka osobenost, ali ko bi to znao. Poljsko „kubryk“ je inače kajuta, kabina na brodu – precizira Šipka.
I naše gore listovi se razlikuju: Stiv je ostao Tešić, dok poznati reditelj nije Piter Bogdanović već Bogdanovič. „Č“ i na slovenačkom i engleskom, ostaje jednom od najboljih igrača NBA lige Luki Dončiću?
-To u velikoj meri zavisi od onih koji ta prezimena nose, koliko žele ili ne žele da se adaptiraju na sredinu u kojoj su – recimo u slovenačku u slučaju Dončića, a unekoliko se radi i o pomenutoj analogiji. Naime, među Slovenima Rusi su svuda najpoznatiji, pa se onda sve ostalo slovensko poistovećuje s Rusima. Tako u Americi. Dobar primer je lažni Rus, Rade Šerbedžija, koji ima strani izgovor u engleskom potpuno drukčiji od onog koji bi imao govornik ruskog, ali mu to ne smeta da se u svakoj drugoj holivudskoj limunadi pojavljuje u ulozi ruskog negativca. Kod nas ne vidim razloga da dosledno ne koristimo naše “ić“ u svim takvim slučajevima – smatra profesor Šipka.
U prvom izdanju svoga rečnika, Vuk se potpisao kao Vuk Stefanović, a na nemačkom kao „Wolf Stephansohn”. Nemački izdavači jedni su od retkih danas koji srpska prezimena daju izvorno, sa svim Ć, Č, Š…. Da li je to rešenje?
– To je po meni dobra praksa. Naravno, ranije je ta praksa bila i na nemačkom govornom području drukčija. Recimo, Jernej Kopitar navođen je i kao Bartolomeus Kopitar, njemu to, kao izrazitom austrofilu, verovatno nije ni smetalo. On, eto, nije imao grafijski problematično prezime. Karadžić jeste, pa kad gledate po arhivima, naći ćete ga i kao: Wuk Stephanowitsch Karadschitsch.
Zlatno pravilo prevodioca Boška Čolaka Antića bilo je da glumca, glumicu, reditelja pita, kako se izgovara njihovo ime i prezime. Otuda saznasmo da reditelj „Divlje horde“ ostaje Sem, ali ne Pekinpo, već Pekinpa, zbog indijanskog traga u njegovoj porodici.
– Tu je opet pitanje ustaljene prakse, koja često ide po pisanom obliku i po engleskom izgovoru. Kad se nešto ustali, teško je bilo šta menjati. Govornici se jednostavno naviknu na određeni oblik i to je to. Pisani oblik nekad je dosta daleko od izgovorenog. Recimo, mi kažemo Sao Paolo i to nema baš nikakve veze sa brazilskim izgovorom. Rusi su preuzeli preko izgovora, pa je kod njih San-Paulu, što puno bolje odražava način na koji Brazilci izgovaraju taj grad. Ali opet, snaga jezičkog običaja i navike sprečava bilo kakve promene kod nas – pojašnjava naš sagovornik.
Barbra, kod nas često i Barbara Strejsend, igrala je u filmu, pisalo je: „Fani gerl“, a ne „Fani grl“. Ivan Klajn je ispravno govorio da ukoliko bismo pisali „grl“ onda bi umesto Čerčil morali da pišemo Črčil. Da li je grešio gospodin Klajn?
– U potpunosti se slažem s njim. Bitan je tu jezički običaj. Naime, vokalno „r“, koje bismo dobili u rezultatu primanja tipa „grl“, oseća se kao naš glas koji se ne koristi u primanju reči iz engleskog, mada bi bio blizak izgovoru u engleskom. Nekako je egzotičan, recimo scenarista serije „Pozorište u kući“ smislio je izmišljeni naziv za selo Pržogrnci da ima dva vokalna „r“ i tako izrazi egzotičnost, pa se i do danas taj naziv u žargonu koristi za zabito mesto. Dakle, ponovo, bitna je ustaljena praksa, jezički običaj i osećaj. Oni su najčešće važniji od oblika u izvornom jeziku – ukazuje profesor Šipka.
On uočava da je jezički običaj moćna stvar, kao i da će uvek biti onih koji će pokušavati da ga menjaju, navodeći ove ili one razloge.
– Mislim da je najuobičajeniji oblik onaj kome treba dati prednost. I sam lokalni izgovor je dosta relativna stvar. Mi recimo kažemo Minhen, a lokalni bavarski oblik je Minga. Primili smo, naravno, pisanim putem i iz novovisokonemačkog, a ne iz bavarskog dijalekta. Sad, kad bismo dosledno tragali za lokalnim izgovorom imena mesta i prezimena, komplikacijama ne bi bilo kraja. Da ne govorim da bi govornici nešto što ide protiv ustaljenog običaja shvatali kao prinudu. Zato je bolje ne čačkati mečku – zaključuje profesor Danko Šipka.
Bonus video: Rodno osetljiv jezik
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
