0
Pre neki dan je preminuo Tom Verlaine, gitarista, pevač i lider njujorškog novotalasnog benda Television, koji je zajedno sa Ramones i Blondie promenio zvuk i izgled rok muzike sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.
Ova grupa se i dalje smatra jednom od najuticajnijih u istoriji, jer joj je Verlaine dao moć da se bavi stvarnim gradskim životom na poetski način, zauvek modernizujući rokenrol.
Potpisnik ovih redova imao je priliku da upozna Toma Verlainea na Exitu 2008, gde je nastupao kao gostujući član sastava svoje stare ljubavi Patti Smith. Bio je lep i elegantan čovek, dosta visok. Neko koga ne možete da ne primetite kad se kreće kroz masu. Verovatno se i na osnovu toga moglo reći da je u pitanju neko predodređen da bude drugačiji. Kako god da ste videli njegov status u muzičkom biznisu, na osnovu držanja bi vam bilo jasno da je u pitanju gospodin čovek.
Možda je čak bio pre svega bio to, pa tek onda veliki gitarista, jedinstveni pesnik i pevač, rok autor od formata.
Pa ipak, svet je nekako ostao dužan Tomu Verlaineu za sve ono što je dao.
Slušajući dva albuma koje potpisuju Television u godinama kad su originalno radili („Marquee Moon“ 1977. i „Adventure“ 1978.), ne možemo a da ne zaključimo da je na njima stvoren ceo alternativni rok. U njihovim rilnama nalazimo već zapisano sve ono što će omogućiti pojavu nekoliko generacija američkih nezavisnih bendova – od Sonic Youth preko Dinosaur Jr i Yo La Tengo do The Strokes – ne preskačući mnogobrojne britanske grupe iz osamdesetih i devedesetih. Svi koji su verovali u kosmičku moć slaganja gitara, dolazeći posle njih – duguju ponešto grupi Television.
Danas su jasni glavni uticaji koji su oblikovali Television – od The Byrdsa preko Johna Coltranea do francuskih pesnika-simbolista (Paul Verlaine, Arthur Rimbaud) – a koji su inspirisali njihovu trajnu potragu za unutrašnjom lepotom. Toma Verlaine je neprekidno pokretao jedan neuništivi avanturistički duh, koji nije umeo da prestane da istražuje, te su i njegovi kasniji solo albumi u najmanju ruku bili zanimljivi i inovativni, nesputani komercijalnim očekivanjima. Ostajući veran polazištima od kojih su punk i new wave krenuli, Tom Verlaine je do kraja beskompromisno pravio muziku kakvu je samo on čuo, i nije ga ništa drugo zanimalo. Intervjue skoro da nije ni davao, a uobičajeni tokovi muzičkog biznisa nisu ga interesovali. Ploče su mu se zato prodavale sve slabije, dok nije postao neka vrsta nevidljive gitarske fusnote, umesto hodajuće žive legende koju treba ceniti.
Imao je jedinstven, nazalan i visok glas, što je njegove stihove činio tako uverljivim – Tom je svojom liričnošću samo na prvi pogled odudarao od agresivnih udara punka, dok je zapravo išao istim putem, mimo utvrđenih pravila. Već prvi singl „Little Johnny Jewel“ predstavlja nam momka koji je odlepio tražeći sebe, i u tom opisu izgubljene gradske duše, Television nisu ništa manje poete ulične stvarnosti nego Ramones. Verlaine je samo voleo to lepo da odsvira i otpeva, tako da utone u dušu slušaoca i ostane tamo zauvek.
Još otkad je kao Thomas Miller sa školskim drugom Richardom Meyersom, pobegao iz rodnog Hockessina, u državi Delaware, da bi stigao u New York City, gde su promenili imena u Tom Verlaine i Richard Hell, maštajući da će tim činom postati pesnici – Tom se opredelio da sanja otvorenih očiju.
I zaista je postao pesnik, ali pesnik na gitari. San ga je odveo daleko, i postao je jedan od najboljih gitarista, ali u paralelnom svetu u kome nažalost ne živi većina ljudi.
Završna pesma na poslednjem originalnom albumu grupe Televison zove se „The Dream’s Dream“, i okončava se dylanovskim stihovima koji sada zvuče kao najbolji epitaf:
I went to see Her Majesty
The court had no suspense
She said, „Dream dreams the dreamer.“
I said, „It’s not my fault.“
Otišao sam da vidim Njeno Veličanstvo
Dvor se nije premišljao
Rekla je: „Sanjaj snove sanjalice.“
Odgovorio sam: „Nisam za to kriv.“
U retkom razgovoru za medije, novinar New York Timesa upitao je Toma Verlainea godine 2006. kako bi sumirao svoj dosadašnji život, kad bi sad pisao autobiografiju. Izjavio je, ne bez ponosa: „Borio sam se da nemam profesionalnu karijeru“.
Bonus video: Glas, dirka, bas
