Irfan Mensur: Srbija je i dan danas sa Cvijićem na Vi

Na Belom dvoru teku prvi dani snimanja serije i filma "Kralj" u režiji Zdravka Šotre, po njegovom scenariju zasnovanom na romanu "Aleksandar od Jugoslavije" Vuka Draškovića. Serija se snima u produkciji "Junajted medije" i biće emitovana na kanalu Nova S.Ovo nije prvi put Irfanu Mensuru da igra Jovana Cvijića. Tumačio ga je 1987, takođe kod Zdravka Šotre, u TV drami „Milan Dar“ o nekolicini viđenijih ljudi iz istorije srpske kulture i umetnosti.- To mi je Šotra otkrio. Ja sam znao da sam ranije igrao Cvijića, ali sam zaboravio gde. Šotra mi je, onda, u jednom trenutku rekao, "Pa kod mene si igrao Cvijića" – kaže Irfan Mensur na početku razgovora za Nova.rs.On sada igra Cvijića u zrelijim godinama, u vreme stvaranja Ustava i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. koji je u pregovorima oko crtanja granica koristio svoja naučna istraživanja kao argument.- Aktivno je učestvovao i u političkim previranjima, a boga mi, i u onome što je materijalno, a to su granice – otkriva nam Mensur.Cvijić je koristio svoja saznanja iz demografije i antropogeografije da omeđi prostore etničkog prostiranja južnoslovenskih naroda. Je li u tom crtanju bio pošten, pitamo Irfana za mišljenje.- Nije to pitanje poštenja. Govorimo o objektivnosti i željama da se napravi nova država, jaka po identitetu, da spoji nešto što traje kao ideja stotinama godina. Ideja o nekoj Jugoslaviji i nekim Jugoslovenima nije potekla iz Srbije, već iz Hrvatske, Dalmacije, Slovenije. Srbi su prigrabili tu ideju, oformili je i doveli do finala. Cvijić je, tako, učestvovao u nečemu što su drugi započeli u svojim idejama i ideologijama a on je, zajedno sa srpskim intelektualcima, uspeo da tu ideju oformi – objašnjava nam Mensur.

Kada čovek igra neku istorijsku ličnost, logično je da potraži sve ono što može da sazna o tome ko je i šta je ona bila, ali uloga se gradi i drugim sredstvima, napominje on.- Odigrao sam toliko istorijskih ličnosti u svojoj karijeri da sam shvatio da čovek ne treba da se opterećuje imitacijom onoga što je saznao. Ja bih voleo da Jovan Cvijić u ovom filmu i seriji bude Jovan Cvijić jednog pripametnog glumca koji je uspeo da napravi svog Cvijića. Ne želim da pravim imitaciju sem što, zbog kostima i epohe, moram da imam Cvijićeve brkove i frizuru, sve ostalo će biti Cvijić Irfana Mesura i Zdravka Šotre – ističe Mensur i dodaje:- Lepo je kad čovek igra nekoga za koga svi znaju ko je i šta je. Pri tom, uvek me nose u novčaniku i u džepu, ja sam čovek od 500 dinara. Kad god poželite da vidite Jovana Cvijića, pogledajte njegovu sliku i shvatićete da je to bio jedan ozbiljan i vrlo pametan čovek sa kojim je Srbija i dan danas na Vi – poručuje glumac.

Sem rada na seriji „Kralj“ Irfan Mensur priprema duodramu „Vaškice“ sa Tanjom Bošković, komad španskog dramaturga Hosea Sančisa Sinistere, koji Mensur potpisuje i kao reditelj.- Predstava je posvećena svim putujućim glumcima na svetu. Tanja i ja na sceni imamo 400 i nešto godina, ali ne igramo starce već govorimo o bivstvovanju putujućih glumaca kroz istoriju dugu četiri veka. Skačemo iz vremena u vreme, u jednom trenutku se čak i posvađamo na sceni kao Tanja Bošković i Irfan Mensur, ali završavamo pozivom publici da dođe u teatar na Đumruku, da gleda našu ćerku koja je glumica – objašnjava nam Mensur.Đumruk je bilo prvo stalno pozorište u Beogradu, u blizini današnjeg Savskog pristaništa Luke Beograd, koje je radilo tokom 1841. i 1842. godine. Mensur je tako lokalizovao Sinisterin tekst, a predstavu je posvetio svom kolegi.- „Vaškice“ su posvećene Predragu Peci Ejdusu koji je, po meni, jedan od najvećih pozorišnih globtrotera koje sam upoznao u životu – kaže Mensur.Govoreći o komadu prokomentarisao je „Tanja i ja se igramo pozorišta“, a i dok smo ga posmatrali na snimanju „Kralja“, videlo se koliko uživa u tom igranju. Međutim, Irfan napominje da gluma nije samo igra.- Svojim studentima prenosim da moraju da nauče da misle. Glumac koji (se) samo igra neće uživati u svom poslu, jer igra brzo postane dosadna. Ali, ako misliš i igraš se, onda ostaješ dete. Jer, kada deca izmisle neku igru ili zanimaciju to traje određeno vreme i onda im to postane dosadno pa traže nešto drugo. A pošto ja glumu neću da bacim i neću da mi postane dosadna, ja moram da mislim i igram se. Tako ću ostati dete. Ja i jesam dete od 62 godine - zaključio je Mensur.