"Ako smo pobedili komuniste, i ove ćemo. Pa ljudi, nećemo više da živimo u ovakvoj zemlji": Glumci za Nova.rs o štrajku i protestnoj šetnji

Ovako su dramski ansambli beogradskih pozorišta, kao i oni iz Novog Sada, Sombora i Zrenjanina obrazložili odluku da od danas stupe u sedmodnevni štrajk kao izraz podrške studentskim zahtevima.

Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, Pozorište "Boško Buha", Malo pozorište "Duško Radović", Pozorište na Terazijama i Jugoslovensko dramsko pozorište neće do narednog ponedeljka igrati predstave.

Obustavu izvođenja komada najavili su i Srpsko narodno pozorište, Pozorište mladih, većina kolektiva Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, kao i Narodno pozorište Sombor i Pozorište "Toša Jovanović" u Zrenjaninu, dok će ansambl Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu obustaviti sve aktivnosti zakazane uoči i za Dan teatra, 15. februara, u znak solidarnosti sa studentima.

Ali, neće samo štrajkovati. Glumci su najavili su protestnu šetnju za sutra, 11. februar. Najpre će se, kako su precizirali u zajedničkom saopštenju, okupiti ispred Hrama Svetog Save u 12.30 sati i odati 15-minutnu poštu stradalima na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Potom će krenuti ka Beogradskom dramskom pozorištu, a kod Pete beogradske gimnazije pridružiće se članovi pozorišta "Duško Radović", u Svetogorskoj glumački ansambl Ateljea 212. Na Trgu republike priključuju se i ansambli Narodnog pozorišta, i "Boška Buhe", a povorka će zatim nastaviti Kolarčevom, kako bi se šetnji priključili i članovi Pozorišta na Terazijama. Odatle idu ka Jugoslovenskom dramskom, a povorka glumaca će se onda zaputiti ka Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ispred kog će, takođe, održati 15-minutnu tišinu.

Glumci su pozvali sve kolege i saradnike, one sa nezavisne scene, pa kolege iz muzeja i galerija, iz filharmonije, građane i "one od kojih je buđenje i krenulo - studente" da im se pridruže.

Iako nisu sva pozorišta u štrajku, glumac Irfan Mensur naglašava za Nova.rs da to, ipak, nije najbitnije:

- Od jedne osobe sam čuo da je moje, Jugoslovensko dramsko pozorište poslednje pristupilo štrajku. Ali, ta vrsta prebrojavanja krvnih zrnaca - ko je prvi, ko je poslednji, da li su svi ili nisu za štrajk u jednom pozorištu - pripada nekim drugim vremenima. Onom dobu kad su se stvarno prebrojavala krvna zrnca ko kome pripada i ko je ko. Govorim to iz ličnog primera. A što se štrajka tiče, pozorišta su time pokazala da pripadaju društvu. I usput će, u toku štrajka, potražiti i nešto za sebe - ali, ne za sebe lično, nego za kulturu uopšte. U smislu toga da mi pripadamo kulturi, a ona je zapostavljena. Osim što je ovo izraz podrške studentima, pokušaće glumci štrajkom da dođu do nekih beneficija, pre svega u smislu poboljšanja stanja u kulturi uopšte, ne samo u pozorištima - objašnjava naš sagovornik.

Glumica Vesna Čipčić, obrazlažući ovaj čin, ističe za Nova.rs da čovek koji pokuša nešto da učini "ima šanse i da uspe, i da popravi nešto":

- Kad se ne pokušava, onda to znači da smo digli ruke od svega i nemamo želju da bilo šta promenimo. Ovo je štrajk upozorenja vlastima da ovako više ne ide.

Mensur podseća za naš sajt i da ovo nije prvi put da pozorišta štrajkuju:

- Pozorišta su uvek reagovala na necivilizacijske postupke bilo koje vlasti u bilo koje vreme. Nije istina da se pozorište prvi put oglašava nekom vrstom štrajka. Jer, početkom devedesetih povodom mog slučaja i izliva besmislenog nacionalizma spram mene, mog imena i prezimena (napadnut 1992. u klubu "Stupica", prećeno mu smrću, prim.aut.) nijedno pozorište u krnjoj Jugoslaviji - tad su bile Srbija i Crna Gora - jedno veče nije igralo predstave. Svi su bili u štrajku - osim jednog pozorišta. Naređeno im je da ne budu u štrajku i igrali su - a u pitanju je Narodno pozorište u Beogradu, na čijem je čelu tada bio upravnik Aleksandar Berček, kog je postavila tadašnja vladajuća partija, SPS - seća se naš sagovornik.

I Vesna Čipčić naglašava da ni njoj ovo nije prvi štrajk u dugovečnoj karijeri:

- Ja sam pre 40 godina predvodila štrajk u Beogradskom dramskom pozorištu. A, tad niko nije štrajkovao. Bila sam u to vreme prilično izložena kritikama, čak i od strane svojih kolega. Jer, pozorište, kao, nije mesto za štrajk, predstave se moraju igrati po svaku cenu... Ali, znate, kad je pozorište hram onda i mi treba da ulazimo u taj hram, a kad pozorište prestaje da bude hram, onda, boga mi, moramo da se borimo da ga pretvorimo u takvo jedno zdanje. Bila sam tada predsednik sindikata i to u vreme kad su na drugoj strani bili komunisti. "Politika" je tad pisala kako je to prvi slučaj da je sindikat pobedio Komunističku partiju. Naravno, nije mi bilo lako. Ali, opet, s druge strane, i jeste, zato što sam imala celo pozorište iza sebe, sem petoro glumaca koji su bili takozvani štrajkbreheri. Tako da mi ovo nije prvo iskustvo kad je u pitanju štrajk - ukazuje dramska umetnica.

Pored štrajka glumci idu i u protestnu šetnju, što Vesna Čipčić obrazlaže iskazom da bi neko "trebalo da se dozove pameti":

- Naše je da se trudimo i da menjamo stvari, a njihovo… Videćemo kako će da se završi. Ali, pozorište je ogledalo društva.

Irfan Mensur protestnu šetnju komentariše rečima da će se njome glumci ponovo "verifikovati kao ljudi koji pripadaju talasu koji celom društvu želi boljitak":

- Možda nekom to deluje kao fraza, ali nije. Prosto, glumci nisu izopšteni iz društva. Moram vam priznati da je ta sinergija, koja se desi na kraju predstave između glumaca i publike u sali, kad izvadimo crvene indekse u poslednje vreme neverovatna. Moje pozorište je kupilo tridesetak indeksa i na kraju predstave, posle drugog ili trećeg poklona, kad svi mi glumci izađemo i podignemo ih uvis tog trenutka se u sali stvara neponovljiva energija. I mi na sceni i oni u gledalištu doživimo katarzu. Mislim da je to jednako značajno kao pokazivanje pripadnosti onima koji su krenuli da opominju. A rekli su studenti - Ljudi, nećemo da živimo u ovakvom svetu i ovakvoj zemlji!

Vesni Čipčić je žao jedino što će publika tokom sedam dana biti osujećena da gleda predstave:

- Kažem to zato što je to naša publika, publika koja misli isto kao i mi. Vidim to po predstavama. Evo, igrali smo pet dana predstavu "Čarli Čaplin - Svetla velegrada" u Beogradskom dramskom pozorištu i kad smo na kraju svake izvadili indekse i podigli ih vazduh, pa to je bila histerija. Takvo je odobravanje publike, kao da smo na koncertu Bijelog dugmeta...

I za kraj Vesnu Čipčić pitamo misli li, ako je već pre četrdesetak godina pobedila komuniste, da će ova borba uroditi plodom?

- Iskreno se nadam. Zaista sam optimista. Mislim da je narod u celoj Srbiji, od severa do juga, shvatio u kakvoj to zemlji živimo i s kakvim stvarima treba da se borimo. I da ćemo se na kraju izboriti. Do pobede!

Bonus video: Narodno pozorište