Srđan Veljović Foto: Nataša Tomić Veljović

Šta su vama osamdesete? Vama, rođenim šezdeset i neke? Novi talas/val, kako god, Titov konačni odlazak, popuštanje totalitarizma, jačanje nacionalizama, nestašica svega i svačega preko noći - kafe, deterdženta, benzina, sistem vožnje "par-nepar", osnovna i srednja škola, vojska, fakultet... you want it darker? Srđan Veljović (r. 1968), ukratko, portretista je mnogih naših zajedničkih decenija, pa tako i 1980-ih. Njegove "Osamdesete" naziv su izložbe koju je realizovao u decembru 2018. u Blok galeriji u novobeogradskom Bloku 45, dakle u kraju gde se radnja ovih fotografija i doslovno odigrala.

Serija snimaka, obuhvaćenih izložbom, nastala je u periodu između avgusta 1983. i januara 1985. u „Naselju Sunca“ – kako se Blok 45 prilično poetično nazivao u ranim 1970-im, kada je i podizan. Na ovim fotografijama, naizgled, nisu zabeleženi nikakvi prelomni društveni događaji, ili ipak jesu: 30. avgusta 1984. godine sredstvima samodoprinosa otvorene su tramvajske linije ka Novom Beogradu, pod parolom „Tramvajem u 21. vek“; tom prilikom priređena je svečanost na okretnici u Bloku 45, gde se skupio veliki broj ljudi.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

No, osim ovog simpatičnog okupljanja građanstva, na fotografijama Srđana Veljovića nećete videti nikakve ultra-poznate gradske face iz perioda nedozrele adolescencije, niti previše starijeg sveta. Ni prizori ovde nisu glamurozni naoko ni po čemu, sem po toj električnoj, neodoljivoj, još netaknuto svežoj i nepobedivoj mladosti devojčica i dečaka, koji se, u svom statusu učenika na raspustu, upuštaju u aktivnosti uobičajene za omladinu onog vremena. Njihova odeća nije skupa, evidentno ih zanimaju sport, zabava i gluvarenje u društvu, oni su rečju „uvijek zajedno“, kako to već kaže onaj hit grupe „Film“ iz ’predratnih’ dana. Rečima pesnika, oni zaista „ne trebaju nikoga“: „Dođi bliže, dođi bliže / Da budemo zajedno / Sve je dobro, sve je dobro / Kada smo zajedno / Sastajemo se na istom mjestu / Dugo, dugo stojimo na uglu / Mi smo sretna gomila mladića / Naše djevojke su najljepše u gradu / Naše djevojke su najljepše u gradu / Mi smo uvijek zajedno, zajedno… Zajedno nestajemo u tamnoj ulici / Izlazimo nasmijani / Prolaznici nas zaobilaze široko / Mi ne trebamo, ne trebamo nikoga / Jer mi smo uvijek zajedno, zajedno“.

Srđan Veljović Foto: Nataša Tomić Veljović

I mi smo ’zajedno’ sa Srđanom Veljovićem, fotografom, konceptualnim dokumentaristom, našim savremenikom koji je završio Elektrotehnički fakultet, a ipak se bacio u čistu umetnost, sjajnim suprugom i dobrim ocem dva velika sina. Ove fotografije uskoro će se naći i u posebnom albumu-katalogu, te tako dalje širiti generacijom unedogled. Nepoznati klinci na njima, iznenada će vam se učiniti odnekud veoma poznatim. Jer, hej, pa to smo mi sami, ulovljeni u momentu prolaznosti – za koji nas u taj mah nije bilo ni najmanje briga – onomad davno, kad mladi smo bili.

Poštovanje Srđane, razgledamo tvoj lični album sa fotografijama o odrastanju u Bloku 45, koje si kao početnik napravio početkom 1980-ih, u nekadašnjoj SFRJ, na Novom Beogradu svog dečaštva. Sećaš li se tog vremena i danas jasno, najpre, otkud foto-aparat u tvojim rukama uopšte, kako si došao na ideju da slikaš svoje prijatelje?

– Porodične okolnosti su bile takve da je fotografija bila na dovhat ruke. I početak je bio stvar odluke: u jednom momentu sam krenuo da fotografišem. Tema je bila najprirodnija moguća, sve(t) oko mene, pa i društvo iz kraja.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Ove fotografije bile su u decembru 2018. izložene u Blok galeriji u Bloku 45. Uskoro će se pojaviti i u svojevrsnom albumu-katalogu, do kojeg ti je očigledno veoma stalo. Imao si brojne, veoma uspešne izložbe do sada, napravio mnoštvo neverovatnih, često društveno angažovanih fotografija, ali ti je ova zbirka bez sumnje neverovatno važna. Da li si nenadano otkrio ove svoje prve umetničke fotografske radove i odlučio da ih predstaviš javnosti, ili si ih oduvek imao na umu i čekao pravi trenutak da ih izložiš, praktično 35 godina nakon njihovog nastajanja?

– Način na koji sam se odlučio da ovo radim je sve, samo ne nenadan. Veoma mnogo vremena je proteklo, više od deset godina; bio sam izuzetno oprezan i sumnjičav u pogledu izlaganja fotografija s početka mog iskustva sa medijem, posle toliko vremena. Konsultovao sam se sa ljudima koji su mi prijatelji i najžešći kritičari, a onda sam se odmakao od svega, pokušao da na te fotografije gledam kao na fotografije nekog tamo tinejdžera i zaključio da to nije rđavo. Protok vremena, gotovo ma kakve fotografije bile, donosi u sadašnjost duh tog vremena, i to je slučaj i sa ovom serijom. A imamo i specifičnosti samog mesta i načina društvenosti koji je to mesto proizvelo. Sentimentalnost i nostalgičnost su neizbežne: treba ih prihvatiti, u njima uživati. I istovremeno pokušati, načinom izlaganja, prikazivanja fotografija, takav emotivni impuls iskoristiti svrsishodnije. Možemo porediti te mlade ljude, u dobi sopstvenih potomaka, sa današnjim mladima. I to poređenje može biti uzrok izvesnog nespokojstva: uprkos enormno uvećanim mogućnostima komunikacije i širini sadržaja, čini mi se da ostaju uskraćeni za ono što im je istinska potreba.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Ko su dečaci i devojčice, odnosno već pomalo i mladići i devojke na fotografijama? Koliko su ti bili značajni u doba kada si ih ovekovečio?

– Društvo iz kraja, Nehruova ulica, Blok 45. U tom sam vremenu, kako i treba, sve to uzimao zdravo za gotovo. Nije bilo odmaka – nije ni trebalo, niti je bilo moguće da ga bude – živeli smo u jedinom mogućem i najboljem od svih svetova. Sada, odavde, mogu biti svestan neverovatnog bogatstva intenzivnog, neposrednog komuniciranja u veoma širokoj vršnjačkoj grupi: iskustava odatle proizašlih, znanja na taj način stečenih; osujećenosti, tuga… U stvari, beskrajno blejanje koje je bilo sve što nam je bilo potrebno.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Na ovim fotografijama vidimo mlade ljude u vrlo specifičnom trenutku kolebanja između dojučerašnjeg detinjstva i uveliko burnih tinejdžerskih godina. Da li si već u to vreme bio svestan da se spoljašnji izgled i unutrašnji život svakog pripadnika tvoje generacije munjevito menja te da je važno zabeležiti to momentalno stanje, tačnije stadijum odrastanja, neponovljiv, na svoj način čudesan i jedinstven u svom ispoljavanju?

– Svakako sam bio svestan sopstvene probuđenosti, interesovanja za druge. Fotografija je, kao što je i sada, komunikaciona alatka koja omogućava da se do tog drugog dođe.
Za sagledavanje promene u celini, ili u širem polju, neophodno je biti izvan, što ovde nije slučaj. Gubimo možda širinu slike, ali ta neposrednost donosi autentičnost i živost predstava.
Možda je previše očekivati da se u tom vremenu i uzrastu bude svestan promena i njihove brzine, a nije ni neophodno. Dovoljan je estetski i ludički impuls.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Na fotografijama su pojedinačni portreti, prizori sa bar jedne žurke, snimci iz prirode – pokraj reke i u zelenilu između zgrada na Novom Beogradu. Zanimljivo je napraviti poređenje između dva avgusta – onog 1983. i zatim 1984. Naizgled nema nekih razlika, ali je zapravo sve različito – kakav je tvoj utisak?

– Malo si me zbunila ovim pitanjem, ali… ukoliko razlika ima, one proizilaze iz subjektivnog, iz načina viđenja i gledanja. U nekim razmatranjima statusa fotografije i dokumentarnosti došao sam do stava da je svaka fotografija fikcija. To ne znači da nema istinitosti, ali je ona uslovljena mnogostrukim relacijama, kontekstom koji je fluidan, nije fiksiran, okolnostima pod kojima su fotogrаfije nastale, okolnostima pod kojima se sada percipiraju, i ta mreža uticaja koja nam u konačnici isporučuje značenje, veoma je složena. Fotografska slika je dvosmerna: govori o objektu fotografisanja, ali i o onome koji je subjekt tog procesa. I stvari nisu završene; štaviše, nezavršive su.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Interesantna je i moda tog vremena – nekako je mirnodopska, nije ’prebudžena’, kakva je recimo sada. Devojčice su lepe jer su potpuno različite među sobom, sa svojim mudrim pogledima koji kao da dosežu neko specijalno saznanje. Dečaci su veseli, razuzdani, na njima nisu skupe patike i firmirana odeća, nekako je više spontanosti i jednostavne radosti, naivnosti koje odgovaraju upravo tim 15-tim ili 16-tim godinama srednjoškolaca na raspustu. Kakva su tvoja sećanja o duhu tog vremena u odnosu na ovaj danas?

– Čini mi se da nisam kompetentan. Svaka generacija roditelja ima sijaset primedbi na generaciju sopstvenih potomaka. I trudim se da ne upadam u matricu tipa: „E, a u moje vreme, ja sam…“, nikog to na taj način ne zanima. A opet, moramo raditi s prošlošću… Ta bivša deca su izgleda mnogo otvorenija u komunikaciji, spremnija na akciju, umesto na beskrajno mudrovanje o istoj; više rizika, želje za samostalnošću. Čini mi se da je i otvorenost prema drugom, želja i sposobnost da se čuje drugi, empatičnost, bila veća. Tražeći sreću, bila je spremnija da uvaži drugog. Ta generacija je bila privilegovana, stasavala u vreme „dekadentnog socijalizma“, kako je osamdesete nazvao Dean Duda. Imala je puno vremena za lični razvoj, edukaciju najrazličitije vrste i mislim da je takva situacija u vremenu potpuno izuzetna. I ne samo ovde. Postojala je izvesna egalitarnost koja je omogućavala generacijsku povezanost. Danas je generacija podeljena na one koji leže na kauču ispred ekrana i one koji ovim prvima donose hamburgere. Od života bi moralo da se izvuče više.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Fascinantna je fotografija na kojoj klinci iz sve snage trče prema nizu tramvaja iznad kojih piše „Tramvajem u XXI vek“?!

– Kraj avgusta 1984. Kreće budućnost i novo doba. Sećam se da niko od toga nije pravio preveliki cirkus. Krenuli tramvaji, to je to.

Fotografije nastale najkasnije u ovoj kolekciji datiraju iz januara 1985. Na njima je obala Save potpuno zaleđena i pod snegom – čini mi se da je ta zima bila jedna od najhladnijih u našoj tadašnjoj zemlji? Tu je i tvoj razdragani pas, mirni prizori drveća pokraj vode, jedna olupina. Na fotografijama iz aprila prethodne godine atmosfera je mnogo toplija, ali jednako začudna. Priroda sa obrisima neke sojenice, izvesno betonsko postrojenje, utisak usamljenosti gradskog čoveka pred nenastanjenim spoljašnjim svetom…? Kako se sećaš Novog Beograda iz tih dana, godina?

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

– Sećanje je kategorija koja je postala potpuno relatvna. Mi smo, svako individualno, a kolektivno još i više, sve izmislili. Mogu se sećati osećaja svog kretanja i istraživanja kroz novoizgrađen Blok. Uspostavljanja veza sa prostorom, kao i vršnjacima. Karakteristično je da smo svi bili novopridošli. Nije bilo starosedelaca u čiju kulturu bi se uklapali, već smo na otvorenom polju stvarali našu. Začudnost koju pominješ, a koju ti vidiš na fotografijama, može samo biti slika istog sentimenta tokom procesa kojeg su ove fotografije rezultat: pri upoznavanju, prihvatanju novog, negativne i pozitivne emocije, nelagodnost/začudnost i prihvatanje/ugodnost osciluju poput klatna. S jedne strane nam se Blok gadio, žudeli smo za gradom u koji smo redovno odlazili na porcije kulture (koncerti), a vraćavši se Bloku, u dugačkim sesijama razgovora, aktivnostima (vrlo često subverzivnim, dečje zločestim), kućnim žurkama, koje su nam bile neverovatno značajne, a čije mnogostruke cene su roditelji štedro podnosili, stvarali sopstveni svet. On je nastajao na rubu grada, crpeći svoje osobenosti iz njega, iz okoline – priobalnih savskih pejsaža tada još u velikoj meri divljih, kao i iz prostora – stambenog kompleksa proizvedenog na zalasku jugoslovenskog socijalizma.

Foto: Privatna arhiva Srđana Veljovića

Fotografije nisu hronološki poređane, zašto?

– Jurio sam neku priču, celine prema aktivnostima, te sam morao odustati od hronologije. Inače su sve te slike sasvim slučajno nastale i inicijalno je svaka sama sa sobom. Naknadnim intervencijama sam ih tumačio i u čitavu stvar uvodio smisao. Mala hermeneutička vežba.

Kakva su tvoja osećanja pred ovim fotografijama? Svedoče li one o tome do koje se mere naš mali, divni mladalački svet neočekivano promenio? Ili je to ipak bilo predvidljivo?

– Osećam neku laku sreću i zadovoljstvo. Promena, radikalna u potezu i beskrajno duga, traje od 1991. pa do danas. Čini mi se da možda ove fotografije mogu biti neka vrsta indikatora o vrednostima. Daju nam izmešteni pogled na naše ’sada’ i mogućnost da se sagledamo kakvi smo.

Bonus video: Jadran Lazić – Fotograf u društvu svetskih zvezda

Komentari

Svi komentari (0)