0
Može li jedan ručak da završi na jednom od najvećih i najprestižnijih festivala igre u Evropi? Ako pitate Omara Radžeha, koregorafa iz Libana, odgovor je nedvosmislen: O, da! Radžeh će sledeće godine gostovati na Beogradskom festivalu igre sa dva komada, od kojih će jedan uključivati i njegovu majku, koja će na sceni spremati hranu za igrače i publiku. Ceo koncept daje potpuno novi smisao izrazu: „Prijatno!“
Radžeh u razgovoru za „Novu“ kaže da je odrastanje u ruralnim delovima Libana oblikovalo i njega kao koreografa, jer taj osećaj zajedništva pokušava da prenese i na publiku i danas, kao jedan od najcenjenijih koreografa koji stvaraju u Francuskoj.
„Polazna tačka nam je bilo postavljanje pitanja: Odakle dolazimo? To ne odlučujemo sami. To je glavno pitanje komada. Kada sam bio klinac, išli smo svake nedelje kod mog dede na selu u planinima Libana. Cela moja familija, stričevi i strine, ujaci i ujne, prijatelji, komšije, svi bi došli i to bi bio poseban trenutak za sve nas, jer bismo zajedno ručali. Znate, u Libanu ručak zna da potraje više sati.
Za mene je to pitanje društvenih okupljanja i uticaja, kulturoloških uticaja, koje onda uključujemo u svoje profesije. Bez obzira na to da li dolazimo iz Libana, Belgije ili Koreje, taj bekgraund iz ranijih godina života utiče i na naše stvaraštvo. U slučaju nas koji smo radili na ovoj predstavi, osim razlika u poreklu, mi imamo i različite umetničke pozadine, što je dovelo do veoma zanimljivih diskusija i razmena ideja. Za mene je to bilo jedno od najjačih iskustava stvaranja, mnogo sam naučio od njih, a učim i dalje na turnejama. Ideja deljenja nije samo u tome da prihvatimo drugog, ali uz uslov da ostane na distanci. Mi idemo korak dalje, jer delimo isti prostor na sceni i moramo zajedno da stvorimo nešto i da nađemo rešenje. Veći izazov nam je onda da prihvatimo umetničke razlike nego kulturološke ili geografske. Moramo da ih prihvatimo, u tome je najveća tajna. To je i najdublje pitanje našeg okupljanja. Glavno pitanje nam je bilo kako da dozvolimo drugoj osobi da uđe u naš prostor, ali i kako da drugi dozvoli nama da uđemo u njihov.
Da li je odrastanje u malom selu u Libanu oblikovalo vaš rad i u konkretnim detaljima, ili je reč o dubljoj vezi?
O, da, dublja je to veza. Ja sam odrastao tokom građanskog rata u Libanu, koji je za mene mnogo veći od konkretnog konflikta, jer je ostavio posledice na ceo region i imao je tektonske političke posledice. Konflikt je taj koji nameće pitanja i mojoj porodici i celoj zajednici, što je dovelo do žestokih rasprava, ali i dogovora. Takve stvari kod vas razvijaju posebnu vrstu svesti. Zato sam i još u najmlađim godinama sebi postavljao važna pitanja i preispitivao sam se, od najsitnijih detalja do krupnih pitanja. Sve me je to oblikovalo. Potičem iz malog mesta u planinama, a ne iz velikog grada. Takve stvari vas oblikuju hteli vi to ili ne. Zato i volim stene, prirodu, reke, šume. To je kod mene razvilo posebnu vrstu osetljivosti na prirodu, zemlju, zajednicu koja tamo živi. To je nešto što osećam u kostima. Ovaj komad je savršen primer tih uticaja.
Prvi komad je još više politički?
„Dance is Not for Us“ postavlja važno pitanje za mene: Kome je dozvoljeno da igra? Drugim rečima, to je pitanje struktura moći i društvene hijerarhije koja odlučuje o tome šta je dozvoljeno a šta nije. U pitanju je solo komad, pa je samim tim u određenom stepenu autobiografsko delo, jer sam koristio dosta situacija koje su se desile tokom poslednjih godina u Libanu, posebno u kontekstu ekonomskog sloma zemlje.
Pretpostavljam da mislite i na eksploziju koja je uzdrmala Bejrut?
Apsolutno. Ta eksplozija je ostavila posledice na celu zemlju. S druge strane, ja sad živim u EU, u Lionu, koji predstavlja za mene potpuno novi prostor, sa novim interakcijama i novim ljudima u mom životu. Kao kompanija, razvili smo veliki kulturni centar u Bejrutu, Citerne Beirut. To je ogrman prostor koji nudi potpuno novi pristup izvođačkim umetnostima. Poenta ovog komada je da preispitujemo etikete koje su nam dodeljene i hijerarhije koje nam određuju sudbine.
Da li je igra opasna u Libanu?
Igra je za mene integrisana u svaki aspekt života. Ljudi plešu kad su tužni, plešu kad su srećni, kad je neko seksi, oni plešu… A ljudi u Libanu su i dalje veoma povezani s narodnim, folklornim plesovima i okupljanjima. To se odnosi i na Bejrut, ako pogledajte klabing i noćni život u gradu. Ideja plesa je dakle deo svakodnevice. Osećam da je to dovoljno da tu ideju podignem na novi umetnički i kritički nivo.
Može li ples da bude i forma protesta?
Naravno. Naslov „Dance is Not for Us“ je provokativan. Ja plesu prilazim upravo iz tog ugla, jer igra traži akciju. To je pitanje pripadanja, prisustva i potvrđivanja vaših ideja, a nekad je neophodno da igra uzme vrlo fizički oblik, da bude akt protesta. Nije dovoljno protestovati na društvenim mrežama, morate fizički da budete prisutni na ulicama, u demonstracijama. E, tu ples postaje veoma važan. Zato je opasan i iz političke, društvene ili verske perspektive. Zato igrače generalno vidim kao ljude koji su u stanju da se prilagode, da se pomeraju, jer su veoma povezani sa onim u šta veruju. To se posebno odnosi na neke savremene formate, koji napuštaju ustaljene sisteme i nametnute strukture.
0
0
0
Teško je ne pitati vas za tragediju u Gazi, s obzirom na vaše geografsko poreklo i činjenicu da sada živite u EU, kao i na to kako određeni umetnički krugovi na Zapadu reaguju na tu krizu. Nadam se da će taj pakao proći do festivala, ali ako biste izvodili svoju predstavu danas u Beogradu, da li biste se bavili tom temom?
Mislim da je najveći problem kada ponekad generalizujemo. Ne mogu da govorim o ovoj temi uz misao da se Zapad prema njoj odnosi na ovaj ili onaj način. Jer onda generalizujemo i lepimo etikete, a time stvaramo još veće probleme. Stvaramo nove podele, stvaramo nove drugosti: Mi, vi, oni… Sve je to opasno. U isto vreme, moramo da prepoznamo katastrofu koja se dešava, a koja se dešava nevezano od političkih pristupa. Jer, u osnovi je u pitanju ljudska katastrofa. Ona je za mene neprihvatljiva i ničim ne može biti opravdana. Neverovatno je da neko može tek tako doneti odluku da ubija ljude na ovakvom nivou. Prava opasnost je da određeni potezi opravdaju buduće korake koji mogu da dovedu do novih tragedija. Naravno da se bavimo trenutnom tragedijom, ali nju će tek osetiti tinejdžeri koji sada imaju 16 ili 17 godina, bez obzira na to da li žive u Gazi ili Izraelu, ili bilo gde na svetu – u Libanu, Beogradu… Već zbog toga što gledaju ove prizore mogli bi da pomisle da je to u redu i da je „opravdano“. Politika je nešto drugo, ali o ovim temama moramo da pričamo nevezano za politiku. Živim u Francuskoj i srećem mnogo raznih ljudi, ali ovo su stvari oko kojih se slažem s ogromnim brojem ljudi. Znate, nije lako sumirati jedan konflikt koji traje vekovima. Ja na Gazu ne gledam iz perspektive nekog ko dolazi iz Libana i da moram da s njima budem solidaran. Ja moram da budem solidaran sa svim nevinim ljudima koje ubijaju. Nema to veze s Libanom. Zato to isto vidim i kod mojih komšija u Lionu. To je pitanje koje se postavlja na ljudskom nivou: Kakav ćemo svet ostaviti deci? Ja imam sina koji ima 9 godina. Kako da mu ja sve ovo objasnim i šta da mu kažem? Želim samo to da on vodi dobar i pravedan život. Toliko često se svađamo i ulazimo u sukobe, a ni ne pokušavamo da dođemo do stvari oko kojih se svi slažemo. A rešenja postoje.
Može li igra da bude rešenje?
Prevelika je to odgovornost za igru, ali igra je snažan način da se ljudi spoje.
Šta znači vaša tetovaža?
Tu piše Mia, to je ime moje partnerke. Ona ima tetviranog Omara. Ne volimo prstenje i ne želimo ništa da nosimo na prstima.
A i ne može da se skine!
Ne, nemoguće je!
Radžeh će u Beogradu jednim solo komadom, pod nazivom „Dance is Not for Us“, koji je premijerno izveden prošle godine i dalje je na turneji, a reč je o veoma snažnoj predstavi sa pomalo političkom porukom. Drugo izvođenje je „Beytna“, što znači „naš dom“. Reč je o većoj produkciji sa četvoro koreografa i devet igrača, muzičari, ali i Omarova majka.
„Kuvaćemo na sceni, a na svakom izvođenju pozivamo i lokalne igrače i koreografe da budu s nama. To je veoma posebno okupljanje zbog kojeg mi je važno da ne dođemo s fiksiranim programom, već da komuniciramo s gradom u koji smo došli, s prostorom, s lokalnom dinamikom.
Ideja mi je bila da pozovem još troje koreografa. Ekipa se vremenom menjala, ali u početku su to bili Koen Augustijnen iz Belgije, Anan Sanuvi iz Togoa i Hiroaki Umeda iz Japana. Hiruaki je s nama dugo bio na turneji, a zatim je morao da se isključi jer nije mogao da uskladi rasporede s nama, a sada je s nama korejski koregoraf Munsuk Čoi“, kaže Radžeh.
