Moja je jedina ambicija da živim u miru sa sobom i ljudima sa kojima delim život ili ih srećem na životnom putu. Nije baš prijatno kada shvatite da neko svesno želi da vas osakati tako što vas s jasnom namerom miče od profesije, ali ne žalim se, gledam to sad fenomenološki, kaže u intervjuu za Nova.rs, rediteljka Milica Kralj.
Ako je neka ličnost često hvaljena na društvenim mrežama, onda je to sigurno pozorišna rediteljka Milica Kralj. Ne libi se da iznese svoje mišljenje, društveno je aktivna, želi promene i zna da to artikuliše u javnim nastupima na pravi način. Ljudima sigurno dodatno znači i to što je ćerka velikog Petra Kralja, ali ona je prvenstveno osoba sa integritetom, ne ulazeći u to od koga je to nasledila. Aktivna je u Skupštini slobodne Srbije, biće kontrolor na predstojećim izborima, a trenutno režira novu predstavu u Ateljeu 212 “Rolerkoster” po tekstu Jelene Kajgo. Sasvim dovoljno tema za intervju za “Novu”.
Kad vam je “pukao film” i kada ste rešili da se društveno angažujete?
– Još za vreme studentskih dana. Imam, dakle, dosta protesnog staža. Iako sam od 1991. zavirivala na proteste protiv vlasti, za zvaničan datum profesionalnog staža protestovanja uzimam početak studentskog protesta 96. Sećam se i danas više nego jasno kakav je tada bio vazduh, čujem zvuke sa ulica i osećam tu atmosferu, pobedničku. Pobeda je bila jedina opcija, jedini izlaz, nije se više imalo kud. Ni tada, kao ni sada, nije bilo odgovorno ćutati. Svejedno da li ste bili u prilici da govorite javno ili ste bili pešadinac u protesnoj koloni, nije bilo časno ne buniti se, ni tada kao ni sada.
Da li vam društveni angažman utiče na karijeru?
– Izvesno da utiče, međutim ja nikada nisam imala ambiciju da ganjam karijeru. Moja je jedina ambicija da živim u miru sa sobom i ljudima sa kojima delim život ili ih srećem na životnom putu. Nije baš prijatno kada shvatite da neko svesno želi da vas osakati tako što vas s jasnom namerom miče od profesije, ali ne žalim se, gledam to sad fenomenološki. Jedna od najvažnijih pouka mojih umnih profesora je : „Baviti se pozorištem ne znači trčati trku na sto metara, već valja biti spreman da je to maraton.“ U vremenu brze slave, možda ova pouka zvuči čudno, ali je važna i primenjiva ne samo na pozorište nego i na sam život.
Bićete kontrolorka na izborima, otkud to?
– Prethodne izbore sam bojkotovala, jer to što se godinama sprovodi i nisu izbori već je to nasilje nad izbornim procesom. Inače, nisam od onih koji ne izlaze na izbore jer „glas ne može ništa da promeni.“ Bojkot je uspeo i ogolio tu gadnu simulaciju izbora, a ironično, iako su praktično na izborima bili sami, predstavnici vlasti su svejedno vršili nasilje nad nečim što bi trebalo da bude demokratska procedura. Međutim, činjenica da je bojkot uspeo danas mi ne pruža posebnu utehu jer ništa kasnije nije promenjeno, ništa konkretno nije učinjeno na poboljšanju izbornih uslova, bojkot nije kapitalizovan. Ostaje sad ili kuknjava, a ne vredi kukati za prosutim šansama, ili promena načina borbe. Te sam stoga odlučila da promenim način borbe i da se prijavim za kontrolora. Tako sam samoj sebi odgovorila na pitanje zašto sad da izađem da glasam ako su uslovi gori nego kad sam izbore bojkotovala. Idem na obuku u u drugoj polovini februara.
Šta ima novo u Skupštini slobodne Srbije?
– S obzirom da je jedna od osnovnih aktivnost Skupštine slobodne Srbije ujedinjenje opozicionih snaga, uvek ima nešto novo. Shodno otvorenoj mogućnosti da direktno učestvuje u izborima naše udruženje će moguće pretrpeti organizacione promene, pa ćemo biti verovatno podeljeni na aktivistički i politički deo. Politički deo bi svejedno omogućio nama aktivistima da nastavimo da se borimo za zapravo najvažniji naš zajednički zadatak, a to je ohrabrivanje građana da vrate moć u svoje ruke i da najzad shvate da je svaka vlast njima podređena jer mora da radi u njihovom interesu. Skupština slobodne Srbije je skup različitih ljudi, koji zastupaju različita mišljenja. Različito mišljenje od mog i pravo na sopstveni izbor, a suprotno od mog izbora – sve je to nekada bolno prihvatiti, neugodno, burno… Ali tako se učimo demokratiji. Skupština slobodne Srbije je skup nezavisnih, slobodnih ljudi koji su u poslednje vreme odlučili da odćute mnogo toga radi javnog interesa. Ostaje bojazan do koje mere, do kada, će javni interes trpeti to ćutanje.
Kako vam se čine kandidati opozicije za predstojeće izbore? Kakve su šanse Vladete Jankovića i Zdravka Ponoša?
– Trenutno je javni prostor, onaj javni prostor koji ne koketira sa istinom i koji je I onako mali, preopterećen predvidjanjima budućnosti i nekakvim brojkama. Zato ne smem da dozvolim sebi da se bavim predviđanjima, posebno što se najavljuje da će biti još kandidata pa će tek tada biti moguće sagledati celu sliku, a opet ni tada ne bih javno licitirala šansama. Šansi mi nemamo još mnogo, mi moramo da menjamo lošu vlast. A da postoji istinsko jedinstvo opozicije oko kandidata, nagađanja oko toga šta će biti bi bila nepotrebna, jer to bi bila nesumnjiva pobeda.
Ima li nade da će Vučić jednog dana otići mirnim putem, bez ulice, verujete li u to?
– Nada uvek umire poslednja.
Pominju vas na društvenim mrežama kao nekog ko bi bio dobra gradonačelnica ili ministarka kulture. Vidite li sebe u takvim ulogama jednog dana?
– Ne volim da predvidjam budućnost, ali ni ne bežim od odgovornosti, no sasvim je izvesno da nikada ne bih mogla da se prihvatim posla za koji nisam dovoljno kvalifikovana, toliko sebe poznajem.
Kako radi aktuelno Ministarstvo kulture Maje Gojković? Da li se nešto promenilo na bolje ili na gore od kada je ministar bio Vladan Vukosavljević?
– Za razliku od perioda kada su nas zapanjivala ona sve samo ne normalna pisma i onaj van svake pameti rečnik, sad je značajan pomak to što je kultura stavljena na mjut. Nema slike, nema tona – toliko o kulturi.
Kako komentarišete apel Društva psihologa Srbije da je u društvu zavladala apatija i beznađe i da se značajno narušava mentalno zdravlje građana zbog atmosfere u kojoj živimo?
– Tužna istina. Ne da se niko suštinski ne bavi građanima, nego im se mentalno zdravlje s namerom ugrožava i s namerom im se oduzima pravo na nadu, jer su takvi građani poželjni svakoj lošoj vlasti.
Kako ide rad na predstavi „Rolerkoster“ u Ateljeu 212, koja je glavna poruka komada Jelene Kajgo i kad možemo da očekujemo premijeru?
– Premijera se očekuje krajem marta, tu oko Svetskog dana pozorišta. Svakog dana otkrivamo koliko je zapravo hrabar, a sa druge strane izuzetno duhovit ovaj tekst. Sviđa mi se i što zadire u našu blisku budućnost i dozvoljava nam da tu budućnost sami osmislimo u odnosu na ovo što danas živimo. Svet munjevito napreduje tehničko – tehnološki, a naši bazični problemi ostaju isti i nerešeni. Komad se kreće u rasponu od ljute borbe za ljudske slobode do potpune političke nekorektnosti i to kroz priču o mlađoj generaciji koja pokušava da ide u korak sa svetom i uklopi se po svaku cenu, nasuprot starijoj generaciji koja se od tih novih normalnosti brani, i u pokušaju da razume kuda ide svet sve više i više tone u ne uvek racionalno neprihvatanje. Baš me raduje rad na ovom komadu.
Gde je naše pozorište danas kada su u pitanju savremene tendencije? Koliko pratimo korak?
– Imamo sjajnih umetnika koji prate, pa i diktiraju savremene tendencije, ali nemamo dovoljno prostora na raspolaganju da ti talenti na sceni žive ni dovoljno budžeta da ti umetnici mogu da prežive.
Nedavno ste se udali i to je bila glavna vest u medijima. Ponekad se čini da u Srbiji prolaze samo takve vesti, Koliko vam to smeta?
– Nije mi smetalo jer je istina, udala sam se, haha. I bez obzira na neke komične naslove, koji su tu da vas privuku da kliknete baš na tu vest, ipak je venčanje iz rubrike Lepe vesti. Rubriku Lepe vesti bi valjalo uvesti na sve portale jer takvih smo vesti žedni. Inače, kad se izlažete javnosti, ili društvenim mrežama, morate što pre da pregrmite da ćete neminovno biti izloženi i komentarima koji vam se neće svideti i koji su zluradi.
Milena Marković je dobila NIN-ovu nagradu. Da li ste čitali “Decu” i šta generalno volite da čitate u poslednje vreme?
– Upravo čitam tu pesmu na 163 strane, a od prvih par stihova već mi se plakalo. Milena Marković je jedinstvena i kao takva uspela je da smiri strasti oko NIN-ove nagrade, pa smo kao retko kada pošteđeni čerečenja nagrade i nagradjenih nakon dodele.
Koja vam očeva rečenica ili savet danas pomažu više nego ikad?
„Svetlo na kraju tunela mora da postoji.“
Apel za osnivanje fonda “Dr Nenad Maksimovic “
– Želim da apelujem na građane da potpišu peticiju za osnivanje fonda “Dr Nenad Maksimovic “, kako bi Lekarska komora Srbije usvojila taj predlog, to nije samo spomen na prerano preminulog lekara, već je to fond za pomoć u školovanju dece svih preminulih lekara tokom ove pandemije – kaže na kraju Milica Kralj.
Bonus video: Luna park – Jelena Bogavac, Betmen Robin Boograd
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar