0
Rediteljka Lusija Alemani (Lucía Alemany) rođena je 1985 u Traigiri, malom mestu u Španiji. I upravo se tu odvija radnja njenog prvog dugometražnog filma "Nevinost", na kom je i ko-scenaristkinja, i koji će beogradska publika premijerno moći da pogleda na otvaranju festivala "Dani katalonskog filma", 28. oktobra u Jugoslovenskoj kinoteci. Sa njom razgovaramo o ženskom stvaralaštvu u filmu, o maloj sredini čije lepote, al i manjkavosti ilustruje u svom debitantskom delu, kao i strogim okvirima tradicije, posmatrane iz ugla različitih generacija.
Da li biste nam predstavili svoj film – beogradska publika će uskoro imati priliku da ga pogleda?
Film “Nevinost” moj je prvi film, a snimljen je u malom mestu Traigera, gde sam rođena. Nakon studija, vratila sam se da ovde i živim, a u filmu ćete primetiti i koliko mi je ovo mesto važno.
“Nevinost” je pre svega realističan film. Osnova filma je upravo realističnost, koju dočaravaju mladi glumci, svežina i optimizam koji donose. Verujem da će zbog te jasne veze sa stvarnim životom, svaki gledalac doživeti ovu priču kroz neko svoje iskustvo.
U filmu su i već poznata glumačka imena , poputi Laia Marulja (Laia Marull) i Serhija Lopeza (Sergi López), ali i mnogo mladih glumaca kojima je ovo, kao i vama, prvi projekat…
Tako je, većina njih i nisu profesionalni glumci. Karmen Arufat (Carmen Arrufat), glumica koja je dobila glavnu ulogu u tom trenutku, tada i nije bila glumica. Kao sa filmom, tako i sa glumačkom ekipom – srce ove priče je što je moguće više realizma. Meni je bilo važno da se ambijent srednje škole u kojoj se radnja delom dešava bude autentičan, sa tamošnjih ljudima, njihovim načinom govora i doživljaja sebe. Iz posebnosti grada, proističe i posebnost njegovih stanovnika. Već dok je pisan scenario, znala sam koji će ljudi igrati koje uloge. Na primer Bogdan – on se i u stvarnom životu zove Bogdan, šanker je u lokalnom baru ceo život.
Doći do svog prvog filma nije uvek lak process. Da li ti je to što si mlada žena, rediteljka, bila otežavajuća ili olakšavajuća okolnost ?
Ta je situacija, zahvaljujući ranijim borbama, u Španiji zaista bolja. Upravo mi odobren i drugi projekat, i baš zato što sam žena. U slučaju filma “Nevinost”, producent je upravo želeo film koji piše žena, režira žena, koji je o ženama… Što se tiče samog finansiranja filmova, tačno je da sada za javne subvencije ženama daje više bodova, ali to ne znači uvek da ćete finansiranje izvesno i dobiti…
Da li je priča vase junakinje nekim delom i vaša?
Dok sam pisala scenario sigurno da sam prenosila i lično iskustvo. Ali čim bih se zaigrala ( jer nisam mislila na stvarnost, već na film) priča je odlazila od mog iskustva. Kada je Karmen, koja igra glavnu junakinju, ušla u priču, ona je postala ona, a ne ja. Bila sam u službi filma i stvarala kroz ekipu i kroz sebe. Dakle, već u scenariju ova se priča “odvojila” od mene, a verujem da će svaki gledalac doživeti na svoj način. I da će je svako “dekodirati” na svoj način – emocijom, rasuđivanjem, svojom stvarnošću…
Rekli ste negde da ste imali i „božansku pomoć“.
Da, istina je, seoski sveštenik je bio divan – u crkvi, na svakoj misi u 7 sati, objašnjavao je planiranje filma, zamolio za strpljenje i davao naredbe za sledeći dan, kao… “morate ukloniti automobile sa trga“, „svi koji će možda biti pomoćnici na takvom mestu”… prava božanska pomoć.
Lis, tvoja junakinja je pod strogim pritiskom pravila sredine u kojoj odrasta. U kojoj meri je i film način da se doprinese promeni tog strogog stava prema odrastanju i odgoju devojčica, i osnaživanju žena uopšte? Kada su recimo ljudi u vašem gradu videli film i prepoznali se kao što ste ranije rekli, da li se nešto promenilo?
Ja sam i počela da snimam filmove iz te utopijske, uobičajene vizije mladih ljudi da mogu menjati svet. Ali onda, čekaju vas mnoga razočarenja. Da li se nešto promenilo – pa ne ne mogu da kažem, to pre zna svako iz svoje svakodnevice. Naravno da sam želela da ljudi prepoznaju stegu porodice koja ne razume svoje dete, kada je pritiskaju i očekuju da prati ustaljeni obrazac – a ona ga razbija. Na kraju, ne znam da li sam to filmom postigla, ali ako ljudi gledaju, smeju se ili plaču emocije su pokrenute, i to je dovoljno.
Bonus video: Bono Voks na Sarajevo Film Festivalu