0
Desetominutne ovacije nakon prvog izvođenja nosile su nas i na drugoj premiijeri, a kako se apluz publike ponovio, adrenalin mi još radi i drži me budnom. Živimo u zemlji gde se smatra ružnim govoriti o lepim utiscima, ali mi smo očekivali uspeh i to smo i ostvarili, kaže za "Novu" Kalina Kovačević nakon praizvedbe komada "Godine vrana" po tekstu i režiji Siniše Kovačevića u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Ova drama koja se dešava tokom okupacije i neposredno nakon oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu imala je dva premijerna izvođenja, 12. i 13. marta, sa dve ravnopravne podele od čak 60 glumaca ansambla Drame nacionalnog teatra. A obe predvodi naša sagovornica u ulozi učiteljice Julije Kavran, devojački Libuda.
– „Godine vrana“ obrađuju temu Prvog svetskog rata ali ne iz rovova, već govori o ljudima, narodu, koji su u to vreme preživljavali te dane. Beograd je tada bio grad udovica, dece i staraca. Zato je ovo posebno priča o ženama koje su da brinule šta im je s očevima, sinovima, muževima, braćom, koje su morale da nose čitave porodice na svojim plećima, da ih prehranjuju…
Ono što je bilo, kako ukazuje, ključ u stvaranju ovog komada jeste Siniša Kovačević koji je znao šta hoće od glumaca.
– Znao je kakvu predstavu želi, bio je pripremljen u svakom momentu za svako naše pitanje, mi smo ga samo pratili. A to nije lako jer su „Godine vrana“ komad u kojem ima 60 likova i isto toliko karaktera. Najmlađi član ansambla ima devet a najstariji 85 godina, i svi smo se slagali kao divna, srećna porodica, a rezultat toga se video na sceni.
#related-news_1
O ulozi Julije Kavran ističe da je Nemica iz Bečkereka koja s austrougarskom okupacijom dolazi u Beograd.
– Ona iskreno veruje u boljitak onog što donosi to castvo, i predstavnica je načina razmišljanja koji je u to vreme nametnut našem stanovništvu. Julija je potpuno svoja, i ono što je zanimljivo i jedinstveno, to je da donosi ispravne odluke u svakom trenutku. Iako veruje da će Austrougarska doneti prosperitet na ovim prostorima, kada sagleda stvari iz drugog ugla, a to radi jer je ispravna osoba, počinje ne da menja svoje stavove nego pristup situacijama i način na koji treba da se odnosi prema drugima. A to je prvenstveno ono što zovemo humanost.
U ulozi majora Rajića, prvi put na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu igra Petar Strugar, a Julijinog supruga Alojza Kavrana, pravnika, tumače Aleksandar Srećković Kubura i Branislav Bane Tomašević.
– Ovo nije prvi put da igram u podelama gde ima više alternacija. U ovom vremenu hiperprodukcije kada se mnogo snima, kao iz pandemije koja nas je sve poremetila, sa dve podele mogli smo na miru da stvaramo predstavu i da je izvodimo u budućnosti. One su podjednake, odnosno niko nikom tu nije zamena, i zato ne narušava predstavu. Svi se dobro poznajemo, iz iste smo kuće, družimo se, tako da je bilo lako sarađivati sa partnerima. I Kubura i Bane donose na svoj način lik Julijinog muža, odnosi su isto postavljeni a senzibilitet je drugačiji što je i normalno jer svaka uloga je autentična a to daje dodatnu draž ovoj drami.
U glumačkoj podeli su i Hadži Nenad Maričić, Bojan Krivokapić, Sonja Kolačarić, Miodrag Krivokapić, Vladan Gajović, Dragan Nikolić, Miloš Đorđević, Boško Puletić, Tanasije Uzunović , Darko Tomović, Hadži Petar Božović… Učestvuju i plesači, studenti glume Fakulteta savremenih umetnosti, kao i troje dece.
– Osećala sam veliku radost što smo bili u prilici da sa publikom podelimo nešto stvarno veličanstveno. Ne želim da zvučim ni pretenciozno, ni uobraženo, ali stvarno smo napravili veliku predstavu. Uložili smo iskrenu emociju, veliki rad, požrtvovanje i to nije fraza nego jedna istina koja se osetila i na sceni – priča Kalina koja je još uvek ošamućena od utisaka.
Imam sreću što sam radila sa roditeljima
Neizbežno da je bilo da pitamo Kalinu šta joj je bilo najznačajnije u radu sa roditeljima, Sinišom Kovačevićem i Ljiljanom Blagojević, prvakinjom Drame nacionalnog teatra, koja u komadu tumači Katicu, Rajićevu majku.
– Kad ste mladi, željni ste dokazivanja i svima hoćete da pokažete kako razmišljate svojom glavom i da ste sve sami uradili. A kada dođete u neke lepše i zrelije godine, onda shvatite koliko je svaki trenutak koji ste sa roditeljima dragocen. Tempo života je postao neverovatno brz, nemamo vremena ni kao ljudi natenane da porazgovaramo jedni s drugima, a kamoli još da nekog saslušamo i naučimo. Zato smatram da imam sreću što prvi put radim sa ocem, nakon 20 godina svog pozorišnog iskustva, i na tome sam zahvalna. On je pun pozorišnog i životnog znanja, da sam ga i ja, kao i ceo ansambl, trepćući slušala i upijala svako njegovu reč. Neka mi je živ i zdrav, pa da zajedno dočekamo da proslavimo dve decenije od premijere „Godine vrana“, kao što je njegova „Velika drama“ doživela taj jubilej.
Bonus video: Balkanskom ulicom – Kalina Kovačević
