INTERVJU Ivana Lukić, psihološkinja i književnica za decu i mlade: Podrška u igri odrastanja

Razgovarala: Katarina Drobac, LiceUlice
Fotografija: Bojana Lukić

Vaše knjige za mlade nastale su na razmeđi psihologije i književnosti. Kako je došlo do toga da odlučite da se, pored svog primarnog poziva, mladima obratite i na jedan drugačiji način?

Za pisanje psiholoških knjiga za mlade sam se odlučila jer sam, radeći s njima, shvatila da mnogi imaju iste probleme, ali da, nažalost, nisu svi spremni da zatraže pomoć. Poželela sam da pomognem u odrastanju i onima koji ne idu kod psihologa. S druge strane, pisanjem se bavim godinama – još kao srednjoškolka i studentkinja pisala sam za različite dečje i kulturne časopise, a kasnije radila recenzije knjiga, tako da je bilo logično da svoja iskustva podelim i dam neke savete upravo kroz pisanu reč. Verujem u moć knjige, čak i u današnje vreme.

Okušali ste se u brojnim književnim formama, od imitiranja formata video-igre („Igra odrastanja“), preko dnevničkih zapisa („(Ne) pitaj me kako sam“), do poetske proze („U potrazi za suncem“, „Početak nečeg velikog“). Šta vam je najveći izazov u pisanju za mlade, i u kojoj meri je važno pronaći ne samo sadržaj već i formu koja će današnjim tinejdžerima biti bliska?

Nakon što sam odlučila da napišem knjigu u kojoj ću dati savete adolescentima, sledeći izazov mi je bio upravo to – kako da nađem formu knjige koja će ih zainteresovati da je pročitaju. Razmišljala sam šta zanima i dečake i devojčice, shvatila da su to igrice, i odlučila da probam da napišem knjigu u formi video igrice. U njoj se prelaze nivoi, dobijaju poeni, bonusi, postoje i drugi igrači, dakle čitalac igra igricu koju smo svi mi odrasli odigrali – a zove se odrastanje. I za druge knjige sam se trudila da pronađem neku novu interesantnu formu. Pošto su današnji mladi navikli na kratku formu i ne vole duge tekstove, uvek je u pitanju kraća forma. Po meni je to jako važno jer će samo tako i sadržaj doći do njih.

Sve vaše knjige se, na ovaj ili onaj način, bave izazovima i teškoćama odrastanja: nesigurnošću, konfliktima s roditeljima i vršnjacima, pritiskom uklapanja u vršnjačku grupu, prvim ljubavima... Šta biste rekli, koliko je u današnje vreme teško odrastati?

Sâmo odrastanje ne mora biti teško, ali su mladi u tom periodu osetljivi, ranjivi, povodljivi, mnogi izazovi su pred njima i onda se dešava da pate, da ne umeju da se izbore sa svojim emocijama, da eksperimentišu s psihoaktivnim drogama, da se neprimereno ponašaju... i onda može doći do problema.

Važan deo vašeg rada odnosi se i na edukativne i kreativne radionice u oblasti psihosocijalnog zdravlja. Koliko su one interesantne i korisne mladima, kako oni reaguju na njih? U kojoj meri su i same škole otvorene za takve razgovore, koji se mogu dotaći i tema koje su osetljive ili i dalje predstavljaju neku vrstu tabua u našem društvu?

Mislim da su jako korisne jer se mnoge teme značajne za mlade ne obrađuju u školi (bar ne u meri i na način na koji bi trebalo). Ne uče se veštine komunikacije, upravljanja emocijama, veštine učenja, ne radi se na razvoju samopouzdanja, kreativnosti, ne priča se dovoljno o mentalnom zdravlju, seksualnosti... Mladi uglavnom lepo reaguju na sve ove teme i uključuju se u radioničarski rad. No budući da su neke od ovih tema u našem društvu tabu, škole različito reaguju. Ima škola koje su vrlo otvorene i pozivaju i više puta da bi što veći broj dece učestvovao.

Koje su najčešće vrste psiholoških problema među decom i omladinom koje primećujete u svom radu? Ima li nekih promena u odnosu na vreme od pre deset ili više godina?

U svom dvadesetogodišnjem radu u školi susretala sam se s najrazličitijim problemima mladih. Adolescencija nosi sa sobom otkrivanje sebe i pronalaženje svog identiteta, prihvatanje telesnih promena koje se dešavaju u pubertetu, preispitivanje odnosa s roditeljima, razvijanje profesionalnih interesovanja i sklonosti, i to su neki neizbežni procesi s kojima se mladi suočavaju i s kojima mogu imati probleme. Pored univerzalnih problema koje odrastanje nosi svako vreme ima i neke svoje specifičnosti. Današnji mladi odrastaju uz društvene mreže, internet i virtuelni svet koji im je važan koliko i ovaj realni. Vrednosti koje su plasiraju u društvu, kriza porodice i prisustvo nasilja u društvu takođe su faktori koji posredno utiču na odrastanje i formiranje mladih osoba.

Mladi najčešće kod školskog psihologa dolaze zbog sukoba i nerazumevanja s roditeljima, stresa zbog ocena, treme, odsustva motivacije za učenje, neuklapanja u društvo, nezadovoljstva svojim izgledom, nedostatka samopouzdanja, ljubavnih problema... Po mom mišljenju, u poslednjih desetak godina mladi češće dolaze i zbog anksioznosti, depresije, zavisnosti od igrica, osećaja usamljenosti, pritiska da moraju biti dobri u svemu i komplikovanih i loših porodičnih odnosa.

Kako prepoznati psihološke krize kod dece i kako reagovati na prve naznake problema? U kojoj meri školski psiholozi imaju podršku ostalog nastavnog osoblja i roditelja, kada je u pitanju rad s decom?

Adolescencija je vrlo buran period – česte su promene raspoloženja, konflikti, nezadovoljstvo ali i euforija. Kada se primete neke promene u ponašanju (povučenost, napadi besa, nespavanje, loše ocene, nervoza, problemi s koncentracijom...), najbolje je porazgovarati sa stručnjakom koji se bavi ovim razvojnim periodom. Nekada je ponašanje deteta u skladu s periodom u kojem se nalazi, a roditelji se zabrinu jer nisu navikli da se njihovo dete tako ponaša. U svakom slučaju dete, odnosno mladu osobu, treba pratiti tokom adolescencije – posmatrati ga, razgovarati s njim, konsultovati se sa ostalima s kojima je dete u kontaktu (nastavnici, treneri, vršnjaci...). Važno je na vreme uočiti ako se dešavaju neke ipak neuobičajene reakcije i reagovati što pre.

Često je potrebno da dete, ali i ostali članovi porodice, ide na razgovore kod psihoterapeuta jer je porodica dinamična celina. Vrlo često su problemi vezani za nedostatak podrške i lošu komunikaciju među članovima porodice. Moje iskustvo govori da su nastavnici u školi u velikoj meri spremni da sarađuju sa školskim psiholozima i da vrlo često zajedničkim snagama rešavamo mnoge probleme. Da bi problem bio rešen treba da postoji saradnja između školskog psihologa, razrednog starešine, nastavnika, direktora i pre svega – roditelja. Nažalost, roditelji nisu baš uvek spremni da prihvate viđenje i savete razrednog starešine ili školskog psihologa. Poslednjih godina se sve češće susrećem sa situacijom da deca realno sagledavaju svoju porodicu i odnose u njoj, spremnija su da potraže pomoć i žele da rešavaju probleme, za razliku od roditelja, koji problem ili ne vide ili nemaju više snage da se bore.

Poslednjih godina je očigledno da u školskom sistemu nema dovoljno psihologa koji bi bili podrška učenicima, bilo da je reč o agresivnosti i raznim oblicima vršnjačkog nasilja, depresiji, anksioznosti ili nekim drugim izazazovima. Kako se nosite ss problemom ograničenih resursa?

U našoj školi postoji psihološka služba tako da nemamo taj problem, ali ono što primećujem jeste da generalno, pored nedostatka psihološke podrške, u našem društvu postoji i problem nepoverenja u sistem i mogućnost rešavanja problema. Nije lako raditi ako nema saradnje sa ostalim institucijama u sistemu (škola, policija, centri za socijalni rad...). Ako se problem i otkrije, a ostane nerešen, šalje se loša poruka.

Da li primećujete povećanu potrebu za psihološkom podrškom nakon tragičnih događaja s kojima se Srbija suočila prošle godine? Postoje li neke dodatne inicijative ili programi koji se sprovode u školi kako bi se podržalo mentalno zdravlje učenika? Ako ih je bilo, kako ocenjujete njihovu uspešnost?

Da, primetila sam da mladi nakon tragičnih događaja u maju mesecu češće dolaze i otvorenije pričaju o svojim problemima. Čini mi se i da su roditelji u većoj meri spremni da se angažuju i da potraže pomoć i u školi i van školskog sistema. Ranije se dešavalo da mladi žele redovno da idu kod terapeuta na razgovore, ali su roditelji bili protiv toga. Nažalost, kod nas se često problemi guraju pod tepih, i dalje postoji stid od odlaska kod terapeuta.

Mislim da je mladima generalno potrebna psihološka podrška jer su pomalo izgubljeni između društvenih mreža i onoga što se tamo plasira, roditelja koji puno rade i imaju svoje životne probleme i vršnjaka koji mogu biti vrlo surovi u komunikaciji i odnosima. Dosta vremena provode na telefonima, sami stvaraju sliku o svetu na osnovu onoga što vide, i pitanje je koliko im je razvijeno kritičko mišljenje da razluče da li je to što vide realno, dobro, korisno… Nedostaju im i veštine komunikacije i iskazivanja emocija, empatija, solidarnost, spremnost da iskažu svoje mišljenje i ispolje svoju ličnost.

Mi kao škola sarađujemo s različitim nevladinim ogranizacijama, Domom zdravlja i ostalim organizacijama i institucijama koje nude različite radionice i predavanja na teme koje su mladima bitne, organizujemo radionice i akcije u školi, ali bi svakako bilo dobro da svega toga ima više. Ne može jedna radionica ili projekat da promeni svest tako lako. Potreban je dugogodišnji rad u celokupnom društvu i da učestvuju različiti akteri – porodica, vrtići i škole, mediji, državne institucije – i da svi zajedno rade, da se dopunjuju.