0
Ponekad i dalje, doduše sve rjeđe, sanjam zavičaj, a u Hrvatsku se neću vratiti dok mi se vlast ne ispriča za nanijete uvrede što znači da se vratiti neću nikada, jer se ni oni neće ispričati, kaže pisac i pesnik Goran Babić za Nova.rs.
Goran Babić je jedna od najinteresantnijih figura na prostorima bivše Jugoslavije. Pesnik i pisac koji je na početku građanskog rata 1991. emigrirao iz Zagreba u Beograd sa porodicom, jer mu je život bio u opasnosti. Iako po ocu Hrvat, nije se slagao sa dolaskom na vlast nacionalista na čelu sa Tuđmanom i došao je u tada Miloševićev Beograd. Živeo je povučeno i skromno, i radio ono što najbolje ume – pisao. Mnogi ga i danas smatraju za jednog od najboljih hrvatskih pesnika. Rođen je 18. novembra 1944. na Visu, odrastao je u Mostaru, a Ekonomski fakultet je završio u Zagrebu. Objavio je preko 70 knjiga.
Babić će na iznenađenje mnogih u subotu 25. septembra u 18 časova učestvovati na Pesničenju, javnom čitanju poezije, u dvorištu Legata Čolaković (Rodoljuba Čolakovića 2) na Dedinju.
Otkud Goran Babić na Pesničenju?
– Omladina zove pa se odazivam. Moj drugar Jaša Grobarov je lansirao naslov „Odazivam se, a niko me ne zove“ pa ja to Jašino donekle popravljam.
Nedavno je u “Legatu Čolaković” otvorena zložba „Povremeno zaustavljanje vremena“ o vašem celokupnom stvaralačkom radu. Kakav je bio vaš život kad se okrenete iza sebe?
– Donekle je bio, da kažemo, zanimljiv, ali svakako da nisam iskoristio sve mogućnosti. Nisam, na primjer, lovio kitove, a nisam bio ni na robiji u Sibiru.
Šta novo pišete, možemo li da očekujemo nešto za Sajam knjiga?
– Još se ne zna hoće li Sajma knjiga ove godine biti, a trenutno i ne pišem nešto posve novo. Završavam započeto.
Prošle godine je izašlo reizdanje knjige „Crvenko, u zlu uru rođen“ pod nazivom “Albanski zatvorenik”. U pitanju je jedna od najtragičnijih životnih sudbina čoveka koji je proveo 33 godine u albanskim kazamatima. Kako biste ukratko opisali život Jovice Crvenka?
– U najkraćem – kao niz tragičnih nesporazuma. Bio je dobar čovjek, dosljedan u svemu, u ispravnom i u neispravnom.
Da li je posle svega Jugoslavija bila greška?
– Da li je možda greška Indija ili Italija? Nisu samo one ujedinjene (nekoć razdrobljene pokrajine) a kad bismo nabrajali tolika propala carstva i druge imperije vidjeli bismo da je nesreća veća od sreće.
Da li će prostor Jugoslavije zauvek postojati bar u kulturi?
– Tome se možemo nadati što ne znači i da će se dogoditi jer i za sedamdeset godina bivše države mi, pripadnici srpskohrvatskog jezika, nismo najbolje stajali sa slovenačkim, makedonskim, albanskim itd. jezicima.
Da li sanjate nekada o tome da se vratite u Hrvatsku?
– Ponekad i dalje (doduše sve rjeđe) sanjam zavičaj, a u Hrvatsku se neću vratiti dok mi se vlast ne ispriča za nanijete uvrede što znači da se vratiti neću nikada, jer se ni oni neće ispričati.
Kako ste preživeli prve godine dolaska u Beograd? Vi niste izabrali da budete uz vlast i imate beneficije, sigurno je bilo teško?
– Bila su to ružna, teška vremena kad ovdje nikome nije bilo lako. Sankcije, blokada, kriminal, oskudice, ali smo svejedno sve izdržali. Humano je nadvladalo nehumano, a ja u toj nevolji nisam izdvojena sudbina.
Ljudi vole da kažu kako ništa ne bi menjali u svom prošlom životu? Šta vi kažete, da li biste nešto menjali?
– Ne bih da budem general poslije bitke. Bilo je svakako i grešaka, koje danas ne bih počinio, ali poslovica kaže kako „puste pameti nikad dosta“.
Šta čitate u poslednje vreme? Pratite li nove pisce ili samo stare proverene?
– Ne čitam onoliko koliko sam nekoć čitao, a ni tad nije bilo dovoljno. Oči mi nisu u najboljem stanju, ali ipak tu i tamo pročitam i ponešto što pišu mladi i najmlađi. Nađe se vrlo darovitih, recimo Bazdulj i Jergović.
Nekad ste zbog pogrešne nijanse u rečenici mogli da zaglavite zatvor, reč je bila važna. Danas možete da kažete šta god vam padne na pamet, ali nećete proizvesti nikakav učinak. Koje je vreme bolje za intelektualce?
– Svakako ono nekadašnje jer si i u zindanu (tamnici) nešto, a ovako nisi ništa.
Rekli ste u jednom intervjuu da nikad ne pričate o politici u Srbiji, jer ste ovde gost. Da li se držite i dalje toga ili se pod Vučićem nešto promenilo? Hoće li on vladati još 20 godina?
– Ostajem pri onom što sam kazao prije trideset godina. Nije pristojno da se domaćinu u njegovoj kući bilo koji došljo miješa u život i posao. To je čak i uvredljivo, a mene su Srbi (kad mi je bilo najteže) prihvatili kao sina ili brata.
Viđamo vas ponekad na fotografijama po društvenim mrežama sa osobenjakom i umetnikom Nenadom Rackovićem. Otkud vi sa njim u društvu i o čemu najčešće pričate?
– O literaturi i umjetnosti općenito. Poznavao sam njegovog oca, vrlo obrazovanog čovjeka, koji je nažalost prije vremena otišao.
Bonus video: GOST Hrvatski pisac, leksikograf i istraživač Vlaho Bogišić
