Istina je da postoje ljudi koji se bave režijom, produkcijom, koji su obećavali raznim političarima da moj brat i ja nećemo biti u njihovim projektima. Ali, kao što vidite, tu smo. Niko meni ne može da uzme moju slobodu. To što neko pokušava da mi je malo skrajne, toga se ne bojim, i sa tim sam kalkulisao šta god da sam radio. Trude se i dalje oni što misle da to treba da rade, što svakako nema nikakve veze sa umetnošću, kolegijalnošću, to je čista ljuta politika, kaže za „Novu“ glumac Branislav Bane Trifunović.
Ove nedelje na 50. FEST-u premijerno je prikazan film „Gejm“ u kojem igra glavnu ulogu, u matičnoj kući Ateljeu 212 gledamo ga u predstavi „Pristanak“, snimao je seriju „Elvira“ u Danskoj. Ali, već dugo vremena, nakon što se povukao sa čela protesta „1 od 5 miliona“, kada su mu zalepljene etikete izdajnika, zaverenika, autošoviniste, nema ga u javnom prostoru.
– Ne znam šta bih više novo rekao, ništa se suštinski nije promenilo. Imam mali transfer blama kada slušam ljude koji o svim temama govore non-stop, sramota me je. Sve što sam pre rekao i dalje stojim iza toga. Moja osećanja su ista, svim srcem ću se boriti, kad god imam prilike za to, protiv ove vlasti. Ali, nemam moralno pravo da pričam nešto iznova jer mislim da sam delimično i ja odgovoran za to što su protesti „1 od 5 miliona“ propali. Nisam izdržao do kraja, jednostavno nisam mogao da izguram neke stvari.
Sa ove vremenske distance, šta je to dobro što su doneli ti protesti?
– U jednom trenutku smo imali 200 hiljada ljudi na ulici i to je bilo važno, da se prebrojimo. Ta mogućnost da shvatimo da nas ima, da nismo totalna manjina. Zato, to što sada nisam vidljiv, ne znači da sam odustao, samo sam prestao aktivno da učestvujem u javnosti. Tu sam, biću na ulici kad god treba da se nešto uradi protiv ove, i bilo koje druge vlasti koja ne valja. Nadam se da će naredna vlast biti bolja, a ako ne bude da će bar biti lako i brzo smenjiva.
Napad Rusije na Ukrajinu skrajnuo je sve druge događaje, pa tako i predstojeće izbore u Srbiji.
– Ne postoji ništa gore za čovečanstvo od rata i ne razumem nijednog čoveka koji to podržava. Zato se pomalo iznenadim što ovde postoje ljudi koji bezuslovno podržavaju Ruse jer su naša pravoslavna braća a podsetiću da su to i Ukrajinci, i to nije sprečilo da jedan pravoslavni narod napadne drugi pravoslavni narod. Uvek ću snažno biti protiv svakog ko zagovara rat, ko misli da je rešenje vojni sukob ili da pogine i jedan jedini civil. To se kosi sa svim zdravorazumskim, ljudskim, hrišćanskim, nehrišćanskim pravilima i za to nema nikakvog opravdanja. To što se istorija sveta bazira na raznoraznim ratovima samo govori koliko smo devijantni gosti ove planete.
Kako gledate na pandemiju zabrana svega što je rusko?
– I mi smo to prošli. Sve je politika. Ne mogu kao čovek da podržim sportske i umetničke sankcije. Ovih dana čitamo da neko skida Čajkovskog sa repertoara, drugi ukidaju Dostojevskog iz programa i slično, ja tu vrstu budalaština i ludila stvarno ne shvatam. U toj globalnoj trci velikih sila ne mogu da razumem nijednu, i te krajnosti su sa obe ili sa bilo čije strane potpuno nerazumne, besmislene i glupe. Često se stidim zbog toga i pitam se po hiljaditi put šta se ovo dešava sa ljudima.
Ljudi se nekako lakše čude onim što se događa van granica njihove zemlje. Vi ste imali prilično neprijatnosti zbog predstave „Pad“, to nije tako davno bilo i brzo se zaboravilo.
– Zgražavamo se s pravom ovim što se događa ruskim umetnicima, a o nekim temama ne možemo da pričamo u sopstvenoj zemlji. Sada je već prošlo dugo vremena od kada smo igrali „Pad“ čiji naziv označava pad, sunovrat svih moralnih vrednosti u zemlji. Pokazalo se da je teško naći prostor za taj komad, nisu svi spremni da otvore vrata pozorišta da ona nastavi svoj život. Mnogo mi je žao zbog toga jer je tema kojom se ona bavi jako važna. Uspeli smo da napravimo priču o ljudima koji su ginuli na građevinama širom zemlje, i drago mi je što smo ispisali njihova imena na kraju predstave i tako zabeležili ko su oni. Jer, kada pročitate vest u novinama o takovoj tragediji, objave se samo inicijali i broj godina nastradalog, a to je odlika ove i ovakve politike. Peru se pare preko građevine, ljudi se zapošljavaju na crno, nisu im obezbeđeni adekvatni uslovi u kojima rade, i na kraju niko ne odgovara što je neko od njih poginuo. I reditelj Kokan Mladenović i Branka Ilić koja je pisala tekst i ja smo uradili sve što je do nas. Priča je potresna, nema ko nije zaplakao kada je gledao, ali očigledno ne postoji dovoljno „hrabrosti“ da se ona igra.
Zbog te predstave protiv vas je pokrenuta tužba jer u njoj cepate zastavu Republike Srbije. Kakav je epilog?
– Nikad me niko nije obavestio šta se sa njom dogodilo, prošlo je tri godine i pretpostavljam da je odbačena. A nije ni bilo razloga za nju. Tužbu je podneo neki čovek iz nekog kvazi policijskog sindikata, a kao dokaze je dostavio članke iz Informera, što je samo po sebi smešno da bi se komentarisalo. Naravno, iza svega je stajala Srpska napredna stranka. To je bilo tada potrebno da bi se zataškalo nešto drugo, a u tom trenutku se u javnosti pojavila fotografija Bedžeta Pacolija sa članovima Srpske liste na jahti, i verovatno je to trebalo iznivelisati i zabašuriti a ja sam bio kolateralna šteta tih zakulisnih političkih dilova koje kao i uvek imaju.
Čini se da uvek birate da radite projekte koji se bave angažovanim temama. Najsvežiji primeri su predstava „Pristanak“ u Ateljeu 212, kao i film „Gejm“ koji je premijerno prikazan na FEST-u.
– „Pristanak“ je predstava koja govori o onome o čemu slušamo poslednjih godina – o silovanjima, o groznim stvarima koje se dešavaju ženama, i to iz druge perspektive. Iz ugla advokata koji se bave „zakonom“ i kako pronalaze rupe u njemu. A dodatno su suočeni sa svojim ličnim privatnim problemima, prevarama, silovanjima, veoma zanimljiv tekst. I ono što mi je najdraže, ne pamtim kada sam tako lepo radio sa nekom ekipom, svi smo vukli isti kanap i publika je to prepoznala. A film „Gejm“ se bavi migrantima, to je jako važna priča i nije potrebno da obrazlažem zašto. Ono što je zanimljivo jeste što je reč o malom filmu koji je svetsku premijeru imao na uglednom festivalu u Torontu, sada je dobio pozive za festivale u Santa Barbari, Atlanti, a iza sebe nema velke producente. Sve je uradila autorka Ana Lazarević iz Čikaga, napisala, režirala, producirala, i osam godina pokušavala da dobije podršku da završi film. I iako ni kod nas nije uspela na konkursima, odlučila je da film bude sprski.
Tako je prošao i Miloš Pušić sa filmom „Heroji radničke klase“, odbijan je na konkursima i posle deset godina završio film koji je sada bio deo programa festivala u Berlinu. Upravo sa njim pokušavate da snimite film o Draganu Stojkoviću Piksiju. Dokle ste stigli?
– Još uvek pokušavamo da ga snimimo. Piksi je moj heroj od detinjstva, njegov plakat iz Tempa u prirodnoj veličini sam držao zalepljen na vratima. Ne sećam se da sam imao veću tremu nego kada sam njega upoznao. To je bilo ispunjenje mog dečačkog sna, da sedim i razgovaram sa njim. On je bio poslednji heroj one bivše Jugoslavije, uprkos povredama, okruženjima. I, evo, i 30 i nešto godina kasnije pričamo opet o njemu. Priča o njemu koji je iz Pasi Poljane kod Niša došao do toga da je dobio orden od japanskog cara veoma je poučna za klince koji sanjaju da postanu zvezde. Želja mi je da motivišemo decu da veruju da mogu da postanu neki bitni i veliki ljudi.
U kojim novim ostvarenjima ćemo vas gledati?
– Vladimir Arsenijević je napisao a Miša Terzić će režirati film „Ekskurzija“. Priča je o Aleksi Jankoviću i posledicama vršnjačkog nasilja. To je nešto što me zanima i voleo bih da se o tome govori jer je tema strašna i važna. Nadam se da ćemo u dogledno vreme da snimimo taj film, kao i nastavak televizijske serije „U zagrljaju Crne ruke“ reditelja Raše Andrića čije su tri pilot epizode prikazane na TV Nova S. Snimao sam nekoliko meseci krimi seriju „Elvira“ u Danskoj. Svet voli da gleda njihove serije tog tipa, a mi pokušavamo da ih imitiramo, publika u Evropi će moći da je pogleda. Značilo mi je da izađem odavde i radim sa nekim drugim ljudima, to svakom glumcu znači.
Kome ćete dati poverenje 3. aprila?
– Neću se izjašnjavati javno ni po tom pitanju, jer sam baš tada na protestima rekao da više nikad nikog neću javno podržavati. Ne želim to da radim zbog sebe. Upravo zato što sam svih ovih godina to radio, od 2004, i svi ti ljudi su nas uvek doveli u sumnju nakon izbora. Mene je zato teško razočarati jer od političara ništa drugo osim toga i ne očekujem. Dovoljno je što govorim protiv naprednjaka i pozivam ljude da glasaju za bilo koju drugu opciju, ako uopšte ima uslova da se održe bilo kakvi fer izbori. Ono što je sigurno jeste da uvek postoji onaj promil nade i vere da nešto može da se promeni, makar u Beogradu.
Šta želite predsedniku Srbije za rođendan?
– Dobro zdravlje i da naredni provede baveći se isključivo svojom porodicom.
„Novi hrabri svet“ bez „Aide“
– Evo sada je FEST čiji je slogan „Novi hrabri svet“ a nije pušten film u kojem igraju naši Jasna Đuričić, koja je za tu ulogu postala krunisana kraljica Evrope kao najbolja glumica, i Boris Isaković, za sada nekrunisani kralj. A dužni smo da im odamo počast, jer ono što su oni uradili u tom filmu je remek delo, pogotovo Jaca. I treba videti šta gluma znači u 21. veku. Iskreno sam razočaran što se to na FEST-u nije dogodilo, što je izostala hrabrost koja je najavljena – kaže Bane Trifunović o izostanku filma „Quo Vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, zvanično najboljeg evropskog filma za 2021. godinu sa programa FEST-a.
Bonus video: Otvaranje 50. FEST-a
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar