INTERVJU Ana Atanasković: Pevam u sebi dok pišem

Piše: Vladimir D. Janković

Roman „Zmajeva žena“ (Laguna, 2024) bio je jedna u nizu prekretnica u karijeri Ane Atanasković, žene od slovâ koju preokreti i prekretnice prate u svim spisateljskim poduhvatima kojih se s uspehom laća od početka ovog, još mladog veka. I kao novinar, i kao pripovedač, a nadasve kao romansijer, Atanaskovićeva je uspela da izgradi prepoznatljiv stil, da sačuva osnovnu ideju i suštinsku svoju temu, ljubav, kojom se bavi ili zaranjajući u dubine kolektivne prošlosti, ili preispitujući znamenite istorijske ličnosti, ili pišući o gradovima koje je volela i voli, u kojima je živela ili živi. „Zmajevoj ženi“ prethodili su romani „Duet duša“, „Jelena Anžujska“ (prošireno izdanje „Kraljica jorgovana“), „Davorjanka Paunović“ i „Moja ljubav Nikola Tesla“, a sada je pred nama novo njeno delo koje je, pod naslovom „Prestonice“, izašlo s „Laguninim“ zaštitnim znakom.

„Prestonice“ nas vode kroz istoriju ove zemlje i ovog naroda, ali ne na način didaktičan ili sterilan. Ana piše o Beogradu, Kruševcu, Smederevu, Kragujevcu, Rasu, Nišu, Užicu, Sremskim Karlovcima, Debrcu i Prizrenu, te čitanje ovog štiva liči na svojevrsnu putničku pustolovinu.

Posle zapaženog uspeha romana „Zmajeva žena“, koji je učvrstio vašu poziciju tamo gde je najvažnija, među čitaocima, ali i u objektivno najjačoj izdavačkoj kući u ovom delu Evrope - opredelili ste se za knjigu koja i nije roman, iako u podnaslovu „Prestonica“ piše da je reč o „romanesknom vodiču kroz Srbiju“. To jesu priče, ali, ovako ukomponovane, imaju zaista i taj romaneskni kvalitet. Šta vas je navelo da odaberete taj koncept?

- Moja prva i četvrta knjiga su bile zbirke priča, o Beogradu, a često sam pisala eseje-priče za raznorazne novine i portale, te je urednica u “Laguni”, Dubravka Dragović Šehović, poželela da izabrane objavi, ali me je i na neki način podstakla da temu proširim na Srbiju, što sam rado prihvatila, iako to uopšte nisam planirala. Da, knjiga nije roman i predstavlja jednu vrstu rizika, jer me Lagunini čitaoci znaju po romanima, ali se nadam da će romanesknost koja povezuje sva iskustva izneta u storijama i malim sagama, u spoju sa emocijama koje su neizostavne u mom postupku pisanja, doći do čitalaca.

Čitalac na mahove stekne utisak da ste u ovoj knjizi bili možda i više vi, Ana Atanasković, nego i u jednoj prethodnoj?

- Tačno, mada sam dosta pisala o sebi i u svom drugom romanu, „Duet duša“. No, ovde sam to učinila sistematski, povezujući sopstvenu dušu sa celom Srbijom.

Ima li književnost tu moć ili, da se izrazimo trivijalnije, ovlašćenja da, uslovno rečeno, rekreira istoriju jednog podneblja, da je preoblikuje, da joj nešto doda, da je obogati?

- Pisac jeste neka vrsta malog boga i čini mi se da ima pravo i ovlašćenje na mnogo toga. Neki menjaju istoriju, prekrajaju događaje. Ja sam, međutim, neko ko se uglavnom drži činjenica (jedino se „Zmajeva žena“ u izvesnom aspektu razlikuje) te sam u „Prestonicama“ istoriji našeg prostora dodala „samo“ sebe i „samo“ odnose s ljudima u mojoj okolini. To nije mala stvar. Ne govorim to iz pretencioznosti već iz dubokog uverenja da ulice, gradovi, reke, brda i podneblja sakupljaju sva ljudska iskustva i večno ih pamte.

„Prestonice“ očito jesu plod rada ne samo umetničkog, nego i istraživačkog, posmatračkog, analitičkog, dokumentarističkog. Meni se čini, međutim, da ste vi, kao pisac, najprivlačniji i najinteresantniji u lirskim pasažima, kojih u „Prestonicama“ nema malo. Postoji li pored Ane Atanasković prozaistkinje, pripovedačice, romansijerke i Ana Atanasković koja je pesnikinja?

- Pogodili ste moju duboku, dubinsku, podsvesnu (radom na sebi podosta osvešćenu) žicu. Dok pišem prozu, slušam svoj ritam. Često „čujem“ samo prvo slovo, pa onda dolazi reč. Pratim tempo. Damar. Poštujem i prozu koja nema lirskog u sebi (ima takvih dela, koja su uglavnom dijaloška, scenaristička - ponekad pređu u kiosk-romane, ali to već nije moje da prosuđujem, ne mogu niti želim da kontrolišem sve), no najviše se vezujem za onu koja ima unutrašnju melodiju, lepotu. Ne valja, naravno, ni preći u kitnjatost, to mi je čak neprihvatljivije od kiosk-roman proze. A pevati... u sebi, dok pišem - to je neminovnost mog postojanja.

Jedno nepopularno pitanje... Ali kad je pisac popularan, to jest kada ima velike tiraže, mora da otrpi i nepopularna pitanja: na čemu trenutno radite, šta sledeće od vas možemo da očekujemo?

- Nije nepopularno pitanje, prija mi što ste mi ga postavili. Upravo sam pre nekoliko dana završila svoj novi roman, o jednoj ženi u vrtlogu Prvog svetskog rata, a o kome je reč - saznaćete iz jedne priče u „Prestonicama“. Presedan je da otkrivam o kome sledećem pišem, ali ona je to zaslužila.