Strip je veliki posao, nekad traje i više godina. A ja sam trenutno u raspoloženju da se bavim kratkometražnim poslovima, koje završavam za nekoliko dana ili nedelja. Ali, vrata nisu zatvorena, i još smo mladi tako da sve možemo da očekujemo, kaže multimedijalni umetnik Aleksa Gajić za Nova.rs.
Ilustrator, reditelj i animator Aleksa Gajić jedan je od najvećih i najpopularnijih strip autora u Srbiji. Uvek radi puno različitih stvari, a sada se čeka premijera njegovog crtanog filma „Živeti u priči“ na „Balkanima“ festivalu u oktobru. Aleksa je trenutno aktuelan i kao autor čiji su radovi izloženi na Međunarodnom salonu stripa, i to na na dve izložbe: Grand prix salona 2003 – 2019 i Laureati Salona 2003 – 2019. Prva se odnosi na pobedničke radove, a druga na najznačajnije strip autore u Srbiji.
Kakav je osećaj što ćete imati svoje radove na Salonu stripa na obe izložbe?
– I ja sam za ovaj kuriozitet saznao pre neki dan. I ne znam šta je razlog. Možda to što sam ja oduvek imao kompromisan stav prema raznim stvarima, pa tako i prema strip žanrovima. Podjednako me intrigirala i komercijalna veština, a i autorsko umetnički pristup. Tako sam i ja paralelno radio na dva koloseka i na svom autorskom opusu, kao i na naručenim stripovima, uglavnom stranih izdavača. Takođe, strip autori su po svojoj prirodi introvertni i skromni. Ima tu još ljudi koji bi se mogli smestiti u grupu duplih laureata, ali pomanjkanje želje da se nametnu ili ambicije da iznedre nešto svoje dovodi do ovakvog činjeničnog stanja.
Šta trenutno radite kada je strip u pitanju? Kada možemo da očekujemo nešto novo?
– Stvari su se iskomplikovale kad sam shvatio da mi najviše odgovara da se bavim raznim stvarima iz polja vizuelne umetnosti: ilustracijom, dizajnom, animacijom, čak i vajarstvom. Sve je to dovelo do toga da za neobavezan deo programa ostaje sve manje vremena. Ipak, lagano slažem svoju novu knjigu ilustracija, pošalica i stripova, pod nazivom „Gornja knjiga, donja knjiga“. Inače nastavak „Leve knjige desne knjige“. Takođe sve više razmišljam o izdanju svojih strip objekata, kojih se u međuvremenu prilično nakupilo. Ali kako, koliko, s kim … Još se kuva.
Vaš crtani film „Živeti u priči“ se pojavljuje u oktobru na Balkanimi festivalu animiranog filma? Možemo li da saznamo nešto o njemu?
– Tako je. Premijera je planirana za Balkanima festival. Avaj, cela situacija je takva da ko zna šta će biti. Film je napravljen sredstvima dodeljenim na konkursu filmskog centra, i radio sam ga oko godinu dana u produkciji Vorki tima. U pitanju je sladak 12-minutni film, koji će, nadam se da nasmeje publiku, jer tako je zamišljen. Tihomir Stanić je u glavnoj ulozi, i maestralno je odglumio ulogu pisca u kreativnom nadahnuću. Film će potom imati neku svoju festivalsku turnejicu, a onda će biti postavljen i na internet da ga ljudi gledaju.
Da li možemo da očekujemo novi dugometražni film i kako ste zadovoljni kako je prošao prethodni „Technotise“?
– Tužna je i već stara priča o mom zaglavljenom projektu nastavka filma “Edit i ja“. Na žalost, ništa se bitnije nije desilo po tom pitanju do danas. Ali to pitanje i dalje lebdi, i ja se nadam nekoj neočekivanoj sili. Sve to naravno ne bih radio da nisam bio zadovoljan postignućem prethodnog filma. Nije to zapravo, ništa posebno, ali u okviru našeg malog kruga ljubitelja fantastike skroz je lepo prošao. Čak je dobio i svoje englesko i nemačko izdanje, kao i prikazivanja na stranim festivalima i televizijama.
Kako je došlo do saradnje sa Dejanom Stoiljkovićem, šta ste sve zajedno radili i kako se dogovarate?
– Dejana već dugo poznajem i više smo stvari radili zajedno. Saradnja sa Deksom je pesma. On samo kaže: “Evo genije, to ti je tekst, ti ćeš već znati šta i kako treba.“ I ja se onda uvek ekstra potrudim, kad mi pisac da odrešene ruke, valjda da bih opravdao ukazano poverenje. I stvarno, table koje sam uradio za prvi deo „Dugih noći i crnih zastava“, smatram za jedan od svojih najboljih stripova.
Radili ste nedavno knjigu sa Acom Seltikom iz „Ortodoks Keltsa“, o čemu se radi?
– Aca već neko vreme vodi rubriku na radiju koja se bavi porodičnim pesmama, odnosno pesmama koje su posvećene nekom članu porodice: majci, bratu, sinu, zetu itd. Kako se tih priloga nakupilo, Aca je rešio da nekako i publikuje te svoje priče o pesmama. Posle je pomislio, kako bi bilo lepo da se tu nađe i neka ilustracija, i eto i mene u priči.
Da li je i dalje u Francuskoj strip važan i da li i dalje sarađujete sa Francuzima?
– Da i ne. Svakako da je još uvek važan, francusko tržište je ogromno i posle nekoliko godina stagnacije, čujem da se tiraži vraćaju na nekadašnje vrednosti. Ipak, mene nema. Strip je velik posao, nekad traje i više godina. A ja sam trenutno u raspoloženju da se bavim kratkometražnim poslovima, koje završavam za nekoliko dana ili nedelja. Ali, vrata nisu zatvorena, i još smo mladi tako da sve možemo da očekujemo.
Gde je strip danas u svetu, šta su nove tendencije?
– Polako se menjaju stvari, svi bitni igrači su i dalje tu. Produkcija je ogromna, ali izdavači se uglavnom okreću sigurnim naslovima, i reciklažom starih hitova. A koliko vidim, ista stvar je i u filmu, muzici itd… Mnogo je malih nezavisnih izdavača koji prave dobre stvari, tako da veliki ne smeju više da rizikuju sa drugačijim izdanjima, već prodaju unapred potvrđene brendove. Možda i najveća novost u svom tom obilju jesu meme stripovi i veb komiks. Vrlo kratki, smešni i ponekad poučni. Bez ikakvog posebnog crteža, uglavnom se oslanjaju na sam sadržaj.
Ko su vaši najveći uzori kada je strip u pitanju?
– To me često pitaju, i često nemam odgovor. Moja lista omiljenih se menja svaki čas, kako sam raspoložen. A ima tu svega, gledao sam stvarno najrazličitije stvari stalno. I sad sam npr. navučen na Pinterest, za sat vremena skrolovanja vidim barem pedeset stvari od kojih padnem u nesvest. Sve su to neka za mene nova imena novi ljudi sa svih strana sveta. Zaboravljam stare, pravim prostor za nove, pa ponovo otkrivam stare itd.
Jednom ste pre desetak godina izjavili da vam ovakav Beograd sasvim odgovara, da li i dalje to mislite?
– I dalje tako mislim. Mada taj moj stav često nervira drugare, oni misle da mi je dobro zato što živim u svom mehuru, u koji primam samo drage i kreativne ljude, nemam finansijskih problema, i ne pratim domaću politiku. Pomalo pratim stranu politiku, tek da se još više uverim u to kako budale nisu samo srpski izum, već ih ima svuda raznih vrsta. A činjenica je i da sam pustio korenje ovde u mom Zemunu. Trebalo bi baš neki kapitalan problem da se desi pa da odem… Recimo mega vulkan.
Kakve vas teme privlače u poslednje vreme?
– Kad sam nervozan, gledam video klipove o sastavljanju maketa. Ali uglavnom tehnologija, umetnost i nauka. Ložim se na trku u svemiru, Boston dinamics, deep fake, Elona Maska, 3D printanje organa, novi izvori energije, super jahte, super automobili, street art, arheologija, AR, VR, AI itd …. I naravno, otkud mi ovde i čemu služimo?
Bonus video: Robertu Benjiniju uručena nagrada za životno delo na festivalu u Veneciji