0
Ako su tu deca prioritet, kako se kao država hvališ, šta će ti onda borbeni avioni "Rafele", pita se u razgovoru za Nova.rs hrvatski glumac Igor Galo.
Bogom dan filmski glumac i jugoslovenski Alen Delon bile su najčešće „nalepnice“ uz ime Igora Gala. Zvezdi nekadašnje velike kinematografije na ovim prostorima, posle rola u nezaboravnim ostvarenjima jugoslovenskog filma, stigla je ovih dana još jedna u nizu nagrada za životno delo. Ovoga puta u pitanju je „Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji, kojom je ovenčan na 29. Festivalu evropskog filma Palić.
Pre nego što je izašao na scenu Letnje pozornice Palića da primi veliko priznanje ređali su se na velikom platnu inserti iz kultnih filmova po kojima je ostao upamćen. A među njima su onaj u kojem je ostvario svoju prvu rolu – „Imam dvije mame i dva tate“ Kreše Golika iz 1968. godine. Usledile su uloge u „Mostu“, ili u ostvarenju „Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Šibe Krvavca, u „Divljim anđelima“ Fadila Hadžića, „Maškaradi“ Boštjana Hladnika, „Poslijepodnevu jednog fazana“ Marijana Arhanića…
I dok je bio ponosan na još jedno priznanje, prisetio se Igor Galo pomalo setno u razgovoru za Nova nekadašnje velike zemlje u kojoj je napravio karijeru:
– Moja generacija pamti dva velika festivala. U naše vreme bili su to Pulski festival jugoslovenskog igranog filma, i drugi u Nišu – Filmski susreti, jedina smotra na svetu koja je posvećena samo glumcu, gde je glumac broj jedan. To nigde u svetu nije bilo i drago mi je da još uvek postoji. Oba festivala bila su elitna po sadržaju, ali i načinu organizovanja. Kada pogledate Kan i Veneciju vidite da je publika ograđena, maltene u getu, i ne znate čija je bolja, odnosno gora pozicija – da li onih koji šetaju crvenim tepihom, a oko njih publika u kavezu, poput zoološkog vrta, i ko je akter – onaj s jedne strane žice ili onaj s druge. A danas ni taj crveni tepih više nije crven. Jer, ako je sponzor naredio, onda je lila! Evo, sad je Pulska arena u lila boji. Prodali su crveni tepih. Do koje mere ide ta bedastoća. I kako je to onda nacionalni festival – pita se Galo, konstatujući da ga država očigledno ne dotira dovoljno, pa mora „da se moljaka kinta okolo“.
Upitan zašto se stalno vraćamo prošlom vremenu ili jugoslovenskoj kinematografiji kao referenci, Galo odgovara da su se „nekad znali standardi“:
– Imate nešto na šta se možete osloniti i uporediti ga s nečim drugim. A to nije malo. Ovde i sada nemate se na šta osloniti. Sve je magla. Ako imate kamen oslonac, onda pravite iskorak. A mi kad smo iskoračili iz Jugoslavije pali smo u bezdan!
Kada je počinjao, pre gotovo 55 godina, sve je bilo drugačije, a danas kada kroči u Pulsku arenu, zgrozi se:
– Zamislite da je neko u Jugoslaviji izašao u japankama na pozornicu… Glumac sad dođe u kratkim hlačama, izađe i pokloni se publici. Znate kad bih ga ja pustio da takav izađe na scenu – nikad! Pa, probajte da odete u Kan u japankama. Ako se nekom slučajno i dogodi da ode u Kan ili Veneciju, sav se uštirka. Zašto se onda ne obučeš pristojno za svoj nacionalni festival? Ne ceniš mesto na koje dolaziš – smatra Galo.
Ako danas neko u japankama ili farmerkama dođe na festival, što je nekad bilo nezamislivo, postavlja se pitanje i koliko su glumci danas poštovani u odnosu na nekdašnje doba?
– Tačno toliko što nose na sebi. A nekada je, kad se setim, kod nas, u Jugoslaviju dolazio svet. Na Pulski filmski festival dolazio je i Istok i Zapad. To je bilo mesto susreta. Nigde to drugde u svetu niste mogli da nađete. Jedni su išli u Moskvu i Karlove Vari, dakle na festivale u Istočnom bloku, a drugi na Zapad. Tada se ti svetovi nisu dirali. Ali, u Pulu je mogao da dođe Kinez i da se sretne sa Klodom Lelušom ili nekim iz Holivuda. Festival tada nije bio estrada, već vrhunsko mesto za stvaraoce i narod, a ispod žita događalo se sve ono što prati takve elitne priče – i politika, i susreti. Kinez u Puli je trgovao filmovima, dogovarao projekte, pregovarao kao da je na berzi. Koje sad trgovce imate na festivalima? Samo se prikaže film i to je to, kao da je revija filmova – odsečan je naš sagovornik.
Kinezi su priseća se, posredstvom „Jugoslavija filma“, koji je zastupao sve filmove od Slovenije do Vardara, kupili svojevremeno prava za dva filma Šibe Krvavca u kojima je Galo igrao:
– Kupili su i prava da promene natpise- sve je bilo na kineskom. Dijaloge su radili kineski glumci po nama. Možete li misliti koja je produkcija bila potrebna da bi se samo sinhronizacija uradila. U Zapadnoj Nemačkoj je „Valter„, film pravljen iza „gvozdene zavese“, bio prvi na listi najgledanijih filmova, a ne neki američki blokbaster ili vestern. Ali, onda se raspala Jugoslavija, i sve je otišlo. Raspao mi se, kao glumcu, ceo prostor!
Upitan da li se moglo stati na put tom sužavanju prostora i suludom ratu na ovim prostorima smatra da nije. Bilo je to, kako zaključuje Igor Galo, pripremano:
– Nisu to sigurno ovi naši papci organizovali. Da su znali nešto, onda bi organizovali države. Zašto sada kada smo takozvane demokratske zemlje i nemamo više jednoumlje opet nismo organizovane države. Ako u jednoj državi, koja se hvali na sva usta svojim podvizima, jedno dete nema pribor za školu, ili invalid neophodna pomagala, onda to valjda ima veze s nekim sistemskim rešenjima. Ako su tu deca prioritet, kako se hvališ, šta će ti onda borbeni avioni „Rafele“? Država je izgleda na ovom tlu jedna imaginarna tvorevina!
Bonus video: 50 godina Valtera
