Seoska tematika nije retka u našoj književnosti, štaviše većina naših autora 20. veka se njom bavilo pa možemo govoriti i o deficitu gradskih tema, ipak posebno mesto među autorima koji su selo opisivali i analizirali zauzima lekar Dušan Radić (Kruševac, 1892. - Vrnjačka Banja, 1938).
Nije slučajno i da je njegov izuzetan stil i odabir motiva i ličnosti o kojima piše uticao i na Dobricu Ćosića, koji se nije bavio samo seoskim temama, ali one zauzimaju važno mesto u njegovom stvaralaštvu, a mitsko Prerovo postalo je arhetip srpskog sela. Radić je pisao o našem seoskom životu i mentalitetu, ali se tim temama bavio u kontekstu porodičnih odnosa i psihologije.
Upravo ta crta je ono što će Ćosić preuzeti i razraditi. Ali otkud ta veza ova dva generacijski razdvojena autora? Poznato je da se Ćosić u mladosti susreo sa Radićem, već afirmisanim piscem i doktorom iz Vrnjačke Banje, bio fasciniran njegovim likom i delom, i verovatno još u tim mladim danima rešio da postane pisac. Svakako da ga je Radić zainteresovao, te ga je potom Ćosić čitao i donekle oponašao. Zato nije slučajno i to da mnoge ličnosti iz Ćosićevih “Korena” i “Vremena smrti” podsećaju na Radićeve, čak je Ćosić preuzeo neobična imena – Simka i Aćim upravo iz romana “Selo” – kao neku vrstu omaža svom uzoru Radiću.
Radiću se mora priznati vrlo ozbiljan pristup temi sela, bez idealizacije, ali i bez gnušanja. Kao poznavalac našeg naroda i mentaliteta on je preuzeo na sebe ulogu da prikaže arhetipske karakteristike naših seljaka, njihovih međusobnih odnosa, njihove snove, opsesije, razočaranja.
Roman “Selo” govori o nekoliko generacija jedne porodice, na šta takođe nailazimo kod Ćosića u nizu romana: od “Korena”, pa kroz “Vreme smrti”. Radić polazi od starog Aćima Ognjanovića, preko njegovog sina, velikog gazde, u starosti raspusnog i razbludnog Obrada, do unuka Lazara. U priči su naravno i žene, Simka i Miona, na čije se sudbine snažno odražava ponašanje muških figura iz njihovog života.
U priču je, naravno i ličnost iz varoši – raspusnik i lola Jablan koji pokušava da pokaže seljacima koliko je njihov život dosadan, besmislen, a kako on donosi iz urbane sredine nešto sasvim drugo: uzbuđenje, strast, uživanje – i upravo u tom kontrastu prikazuju se dve suprotne psihologije ličnosti naših ljudi – onih zadovoljnih običnom, mirnom svakodnevicom, i drugih koji vape za neobičnim, trenutnim spektakularnim situacijama, ali kada one prođu, ostaju pustoš i rezignacija.
Deo Radićeve ubedljive karakterizacije je i govor likova koji je lokalno obojen, a predstavlja i neku vrstu svedočanstva o jezika na podneblju o kome piše.
Da bi što realnije prikazao stvarni život on prikazuje običaje, svakodnevicu, razgovore, društvene događaje, sve ono što je deo tog seoskog života. Ali u središtu su ljudi, njihove boli, muke, ali i rane koje zadaju jedni drugima.
Radić je svoj radni i životni vek proveo u Vrnjačkoj Banji, pa je po njemu nazvana glavna biblioteka u tom mestu. On se prevashodno bavio pisanjem priča. Objavio je priličan broj pripovedaka iz seoskog života i života srpske palanke – sto devet a koje su sabrane u pet zbirki: “Tri kilometra na sat”, “Kroz život”, “Na sto ognjeva”, “Živi nakovanj” i “Tako mi planinci”, od kojih će poslednja uskoro doživeti reizdanje. Ali roman “Selo” ipak je ostao njegovo obeležje, delo odakle dolaze Simka i Aćim i mnogi važni motivi koji će preko Ćosića, našeg nacionalnog pisca i dvostrukog laureata Ninove nagrade, postati važan deo sadržaja naše kulturne baštine.
Bonus video: Sergej Trifunović, promocija knjige „Stovarište“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar